Eko-fašizam ili eko-demokratija

Septembar je bio najtopliji mesec ikad zabeležen od kada se naučno mere temperature (1880), objavio je 14. oktobra Američki centar za okeanska i atmosferska proučavanja. Pet dana nakon toga, Međunarodni naučni savet je saopštio da će, kao posledica klimatskog zagrevanja, na planeti sve češće dolaziti do smrtonosnih elementarnih nepogoda. Emisija gasova sa efektom staklene bašte, zagađenost vazduha, potrošnja ograničenih prirodnih resursa i vode... Kako pokrenuti mehanizam moralnog ponašanja koji bi doveo do smanjenja privrednog rasta i potrošnje obezbeđujući istovremeno socijalnu pravdu bez koje je čovečanstvo osuđeno na nered.

Ka jednom "politickom" programu smanjivanja potrošnje

Serž Latuš
(profesor emeritus ekonomije Univerziteta d'Orsej (d'Orsay), kriticar privrednog rasta)

Projekat stvaranja jenog autonomnog i štedljivog društva nailazi na široko prihvatanje, iako se njegove pristalice svrstavaju pod razlicite zastave: smanjivanja potrošnje i privrednog rasta (u daljem tekstu "smanjivanje"), antiproduktivizma, prekvalifikovanog razvoja, trajnog razvoja [trajni razvoj je koncept koji podrazumeva modalitete proizvodnje i potrošnje koji moraju poštovati covekovu prirodnu sredinu i omoguciti svim stanovnicima planete zadovoljenje njihovih fundamentalnih potreba]. Na primer, antiproduktivisticki slogan koji su razvili Zeleni tacno odgovara onome što „kriticari privrednog rasta“ shvataju pod smanjivanjem [1]. Cak konvergira sa Atakovom (Attac - Udruženje za oporezivanje transakcija i pomoc gradanima) pozicijom, koji se u jednoj od svojih brošura zalaže za „razvoj jednog progresivnog i razumnog usporavanja materijalnog rasta, pod preciznim društvenim uslovima, kao prvu etapu u smanjivanju svih oblika uništavacke i pljackaške proizvodnje“ [2].

I zaista, saglasnost po pitanju vrednosti koje su postale poželjne na osnovu nužnog preispitivanja – “reevaluacije” [3], prevazilaze pristalice smanjivanja, jer su odredeni zastupnici trajnog ili alternativnog razvoja izrekli slicna tvrdenja [4]. Svi se slažu o neophodnosti jedne snažne redukcije ekoloških efekata, a što se tice ostalog, oni bi rado potpisali ono što je Džon Stjuart Mil napisao sredinom XIX veka: “Svaka ljudska delatnost, koja ne dovodi do nerazumne potrošnje nezamenjivih materijala ili ne upropašcava okolinu na jedan nepovratan nacin, može da se razvija beskonacno. Posebno mogu da procvetaju one delatnosti koje mnogi smatraju najpoželjnijim i najprijatnijim – vaspitanje, umetnost, religija, fundamentalno istraživanje, sportovi i ljudski odnosi” [5].

Krenimo dalje. U osnovi, ko je protiv spasavanja planete, zaštite okoline, ocuvanja flore i faune? Ko odobrava klimatske poremecaje i uništavanje ozonskog omotaca? U svakom slucaju, nijedan politicki zvanicnik. Postoje cak šefovi preduzeca, rukovodeci kadrovi i ekonomski odlucioci koji su skloni jednoj radikalnoj promeni orijentacije u cilju spasavanja naše vrste od ekološke i društvene krize.

Prema tome, treba preciznije identifikovati protivnike politickog programa smanjivanja, prepreke njegovom sprovodenju i konacno politicki oblik, koji bi trebalo da ima jedno ekokompatibilno društvo.

Ko su “neprijatelji naroda”?

Identifikovati neprijatelja je ovde problematicno, jer su ekonomski entiteti, poput transnacionalnih firmi, koje imaju realnu moc, po samoj svojoj prirodi nesposobni su da je direktno izvršavaju. Kako to Sjuzan Strendž (Susan Strange) zapaža: „neke od glavnih odgovornosti države u tržišnoj ekonomiji ... danas niko ne preuzima na sebe“ [6]. Sa jedne strane “big brother” je anoniman, a sa druge pokornost subjekata, je dobrovoljnija nego ikad pre jer je marketinška manipulacija javnošcu beskonacno lukavija od klasicne politicke propagande. Kako se, onda, u tim uslovima, “politicki” suociti sa ovom megamašinom?

Tradicionalni odgovor ekstremne levice glasi: jedan entitet, „ kapitalizam“ je izvor svih blokada i svih naših nemoci. Da li je smanjivanje proizvodnje moguce, a da se on ne napusti? [7] U davanju odgovora važno je da se izbegne dogmatizam da bi se zaista sagledale prepreke.

Vupertel institut (Wupertal Institute) se dosetio da predloži brojne igre „dobitnik – gubitnik“ izmedu prirode i kapitala, kao što je scenario Negavata (Negawvatt) koji ima za cilj da na cetvrtinu svede potrošnju energije nastavljajuci, pri tom, da zadovoljava iste potrebe. Porezi, propisi, podsticaji, razborite subvencije, mogli bi moralno ponašanje da ucine privlacnim i na taj nacin izbegnu znacajna rasibanja. Na primer, u Nemackoj je napravljen uspešan eksperiment sa sistemom nagradivanja za zgrade, zasnovan manje na trošku radova a više na energetskoj efikasnosti konstrukcije. Za citavu seriju proizvoda (fotokopir mašine, frižideri, kola...) iznajmljivanje može da zameni vlasništvo i na taj nacin izbegne neobuzdanu trku u novoj proizvodnji, podsticuci jednu permanentnu reciklažu. Možemo li ipak da izbegnemo „efekat odskoka“ , to jest konacan porast potrošnje materije? Ništa se ne cini manje sigurnim.

Jedan ekokompatibilan kapitalizam je teorijski zanimljiv, ali nije ostvariv u praksi. On bi, u stvari, podrazumevao jednu snažnu regulaciju, radi nametanja redukcije pod ekološkim znakom. Ekonomski sistem generalnog tržišta, kojim gospodare gigantske transnacionalne kompanije, nece se spontano preorijentisati na „put vrline“ eko-kapitalizma. Ove anonimne i funkcionalne mašine za stvaranje dividendi, nece se odreci pljacke, osim ako na to budu prisiljene. Cak i kad se zalažu za jednu autoregulaciju, njihovi odgovorni ljudi nemaju sredstva da je nametnu free-riders-ima (slepim putnicima) (7bis) tj. velikoj vecini, opsednutoj brzim uvecanjem akcionarske vrednosti. Ako neka instanca imala ovu moc regulisanja (država, sindikat, nevladina organizacija, Ujedinjene nacije...) ona bi bila u stanju da odredi pravila društvene igre. Drugim recima, one bi mogle da „reinstituišu“ društvo).

Cinjenica je da bismo mogli da zamislimo i poželimo odredeno ogranicavanje vlasti od strane druge vlasti, kao u doba kejnso-fordistickih i socijaldemokratskih regulacija. Problem leži, medutim, u tome što je pobednicki kapitalizam pokupio sav ulog i što mi, nemocni i cak ravnodušni, prisustvujemo poslednjim danima zapadne radnicke klase. Proživljavamo trijumf „svetržištenja“ sveta. Ovaj opšti kapitalizam ne može a da ne uništi planetu kao što uništava društvo koje je zasnovano na prekomernosti i neobuzdanoj dominaciji.

Jedno društvo smanjivanja ne može, dakle, da se zamisli a da se ne izade izvan kapitalizma. Svakako, ova komotna formulacija oznacava jedan istorijski razvoj, koji je sve samo ne jednostavan... Eliminisanje kapitalista, zabrana privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, odbacivanje platnog odnosa i novca, bacili bi društvo u haos po cenu jednog masovnog terorizma, koji ipak ne bi bio dovoljan da uništi imaginarnog trgovca. Izbeci razvoj, ekonomiju i privredni rast ne podrazumeva, dakle, odricanje od svih socijalnih institucija koje je donela ekonomija (novac, tržište, pa cak i najamni odnos), vec njihovo „reuklapanje“ u drugu vrstu logike.

Šta da se radi? Reforma ili revolucija?

Jednostavne, cak ocigledno bezazlene mere su u stanju da pokrenu mehanizam moralnog ponašanja, tj. smanjivanja [8]. Jedan reformisticki program od nekoliko tacaka sastojao bi se u izvlacenju „zdravorazumskih“ zakljucaka iz izvršene dijagnostike. Na primer:

• iznova promaci ekološku ravnotežu, to jest materijalnu proizvodnju ekvivalentnu proizvodnji iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka;
• internalizovati troškove transporta;
• obnoviti seosku agrikulturu;
• rasipanje energije smanjiti na cetvrtinu sadašnjeg;
• strogo kažnjaati troškove reklame;
• proglasiti moratorijum na tehnicke inovacije, napraviti ozbiljan bilans i naucno i tehnicko istraživanje preorijentisati u funkciji novih aspiracija.

U srži ovog programa je internacionalizovanje „spoljašnjih (eksternih) dezekonomija“ (štete nanete od strane nekog privrednog subjekta koji njihov trošak prebacuje na kolektiv) koje se u principu poklapa sa ortodoksnom ekonomskom teorijom i gotovo da dopušta postizanje jednog društva smanjivanja. Sve ekološke i društvene disfunkcionalnosti treba da budu na racun preduzeca koja su za njih odgovorna. Zamislimo dejstvo internacionalizovanja troškova transporta, edukacije, bezbednosti, nezaposlenosti... na funkcionisanje naših društava. Ove „reformisticke“ mere – ciji princip je pocetkom XX veka formulisao liberalni ekonomista Artur Sesil Pigou (Arthur Cecil Pigou) – izazvale bi jednu istinsku revoluciju. Jer bi preduzeca koja se pokoravaju kapitalistickoj logici bila znacajno obeshrabrena. Vec sad se zna da nijedna osiguravajuca kompanija ne prihvata preduzimanje nuklearnog, klimatskog i GMO (genetski modifikovani organizmi) rizika. Možemo zamisliti paralizu do koje bi dovela obaveza pokrivanja sanitarnog ili društvenog (nezaposlenost) rizika. Vec u pocetku bi brojne delatnosti postale „nerentabilne“ i sistem bi bio blokiran. Ali zar upravo to nije dodatni dokaz za nužnost da se iz njega izade kao i za put moguce tranzicije ka jednom alternativnom društvu?

Program jedne politike smanjivanja je paradoksalan, jer perspektiva sprovodenja ovih realistickih i razumnih predloga ima malo izgleda da bude prihvacena, a još manje da, bez totalne subverzije, dovede do realizovanja jedne utopije: stvaranja alternativnog društva. Ono, sa svoje strane, podrazumeva beskonacno detaljne mere, baš ono što je Marks odbijao da ucini: stvaranje prcvarnica buducnosti. Uzmimo nužnost demontiranja gigantskih firmi. Odmah se pojavljuje mnoštvo pitanja: u kom obimu? Mereno po godišnjem prometu, po broju zaposlenih? Kako uskladiti tehnicke makrosisteme sa jedinicama malih dimenzija? Treba li od pocetka iskljuciti odredene tipove aktivnosti, odredene modalitete?

U svakom slucaju, postavljaju se brojni i delikatni problemi tranzicije. Jedan gigantski program preuredenja bi, na primer, mogao fabrike automobila da pretvori u fabrike aparata za energetsku koproizvodnju [9]. Zahvaljujuci njima danas su mnoge nemacke rezidencije (domacinstva) proizvodaci, a ne samo potrošaci elektricne energije. Ukratko, ne nedostaju rešenja, vec uslovi za njihovo prihvatanje.

Globalna diktatura ili lokalna demokratija?

U potrošackim demokratijama privredni rast je neophodan jer ce, bez perspektive, masovne potrošnje, nejednakosti postati nepodnošljive (one su to vec sad postale samom cinjenicom ekonomske krize rasta). Tendencija nivelacije uslova predstavlja imaginarni temelj modernih društava. Nejednakosti se prihvataju samo privremeno jer pristup dobrima privilegovanih od juce, danas postaje opšti, a sutra ce ono što danas predstavlja luksuz, postati svima pristupacno.

Stoga mnogi sumnjaju u sposobnost takozvanih „demokratskih“ društava da preduzmu neophodne mere i izlaz vide samo u nekom obliku autoritarne ekokratije: u eko-fašizmu ili eko-totalitarizmu. Neki mislioci iz najviših sfera imperije misle na to kao na sredstvo spasavanja sistema. Suocene sa pretnjom dovodenja u pitanje svog nivoa života, mase sa severa su spremne da se pokore demagozima, koji obecavaju da ce ga u zamenu za njihovu slobodu, zaštititi pa makar to bilo i po cenu uvecanja planetarnih nepravdi. I, najzad, po cenu likvidiranja znacajnog dela vrste [10].

Kladenje na smanjenje, izgleda, sasvim je drukcije: draž utopije, spojena sa teretom prisilne promene u stanju je da favorizuje jednu „dekolonizaciju imaginarnog“ i da izazove dovoljnu kolicinu moralnog ponašanja u korist jednog razumnog rešenja: lokalne, ekološke demokratije.

Revitalizovanje lokalnog konstituiše, u stvari, jedan put jasnog smanjenja mnogo sigurnije nego neka problematicna univerzalna demokratija. Na taj nacin san o ujedinjenom covecanstvu kao uslovu harmonicnog funkcionisanja planete, izlazi iz arsenala lažno dobrih ideja, pokretanih uobicajenim zapadnjackim etnocentrizmom. Razlicitost kultura je nesumnjivo uslov mirne društvene trgovine.

Demokratija možda i ne može da funkcioniše osim ako je polis malih dimenzija i snažno ukorenjen u sopstvenim vrednostima [11]. Opšta demokratija, prema Takisu Fotopulosu, predstavlja jednu „konfederaciju“ naroda (demosi), tj. malih homogenih jedinica od oko otprilike 30 000 stanovnika. Prema njemu, ova cifra dopušta da se na lokalnom nivou zadovolji vecina suštinskih potreba. „S obzirom na njihov gigantizam, trebalo bi možda mnogoljudne moderne gradove podeliti na više naroda.“

Dobili bismo neku vrstu malih „republika kvartova“ u ocekivanju preuredenja teritorije, koje priželjkuje Alberto Manjagi (Alberto Magnagli). On pretpostavlja „jednu složenu i dugu (od pedeset do sto godina) fazu „ozdravljenja“ tokom koje se ne bi radilo o stvaranju novih zona, pogodnih za kultivisanje, ni o konstruisanju – otimanjem od divljine i mocvara – novih puteva komunikacije, vec pre o ozdravljenju i rekonstrukciji teritorijalnih sistema prirodne okoline, opustošenihh ljudskim prisustvom i na taj nacin stvaranju jedne nove geografije“ [12] .

Utopija, reci cete? Ali, lokalna utopija može da bude realisticnija nego što se to obicno misli, jer pokušaji i mogucnosti ovde proizilaze iz konkretnih iskustava gradana. „Predstaviti se na lokalnim izborima“ , tvrdi Takis Fotopulos, „pruža mogucnost promene društva odozdo, što je jedina demokratska strategija – nasuprot etatistickim metodama (koje hoce da, dokopavši se vlasti u državi, društvo promene odozgo) i pristupanju takozvanog „civilnog društva“ (koje uopšte nema za cilj promenu sistema)“.

U jednoj „pluriverzalistickoj“ (pluriversalist) viziji, odnosi izmedu razlicitih politija u krilu planetarnog sela mogli bi da se urede na osnovu jedne „demokratije kultura“. Daleko od svake svetske vlade, ovde bi se radilo o jednoj instanci sa minimalnom arbitražom izmedu suverenih „politija“ sa razlicitim statutima. „Alternativa koju hocu da ponudim (umesto svetske vlade), primecuje Remon Panikar (Raimon Pannikar), bio bi bioregion, to jest prirodni regioni u kojima bi stada, biljke, životinje, voda i ljudi obrazovali jednu jedinstvenu i harmonicnu celinu... Treba doci do mita koji dopušta univerzalnu republiku, ne implikujuci ni vlast, ni kontrolu ni svetsku policiju. To zahteva drukciji tip odnosa medu bioregionima“ [13] .

Bilo kako bilo, stvaranje lokalnih „demokratskih“ inicijativa je „realisticnije“ od stvaranja jedne svetske demokratije. Ako je iskljuceno frontalno rušenje dominacije kapitala i ekonomskih sila, ostaje mogucnost odlaska u disidentsktvo. To je takode strategija zapatista, i potkomandanta Markosa. Ponovno osvajanje ili reinvencija zajednickog (zajednicka imovina, zadružni prostor) i samoorganizovanje bioregiona Cijapasa, pružaju jedan moguci primer, u drugom kontekstu, disidentskog lokalistickog rada.

 

Reference:

[1] Tako oznacavamo clanove mreže kriticara rasta za jedan post-razvoj (MKRPR): www.apres-developpement.org.
[2] Attac: Le developpement a-t-il un avenir? Mille et une nuits , Paris 2004, pp 205-206.
[3] Prvo od osam „r“: reevaluirati, rekonceptualizovati, restrukturirati, relokalizovati, redistribuirati, redukovati, reupotrebiti, reciklirati – meduzavisni ciljevi za pokretanje jednog moralnog ciklusa iskrenog, prihvatljivog i podnošljivog smanjivanja privrednog rasta (Le Monde Diplomatique, „Pour une societe de decroissance“ i „Et la decroissance sauvera le sud“, koji su objavljeni u novembru 2003. i novembru 2004. godine).
[4] Mere samoogranicenja koje je još 1975. prihvatila fondacija Daga Hamaršelda (pod imenom „unutrašnji i samodovoljni razvoj“) iste su one za koje se zalažu zastupnici smanjivanja: *„Ograniciti potrošnju mesa, nafte, zgrade koristiti na naekonomicniji nacin, proizvoditi trajnija potrošna dobra, ukinuti licne automobile, itd. (Navedeno u Camille Madlaine: „Brouilons pour l'avenir: contributions au debat sur les alternatives“ – Les noveaux Cahiers de L'IUED n'14, PUF, Pari-Geneve, 2003. p 215.)
*[5] John Stuart Mill, Principes d'economia mondiale , Dalloz, Paris, 1953, p. 297
[6] Susan Strange, Chi governa l'economia mondiale? Crisi dello stato e dispersione del potere, il Mulino, coll. „Incontri“, Bologne, 1998.
[7] Ova diskusija je vec vodena u La decroissance, n'4, Lyon, septembre 2004.
(7bis) Sociološki pojam free-ride-a se odnosi na slucajeve u kojima pojedinac ne preuzima rizike kolektivne akcije a ubira plodove iste. Klasicni primer je fenomen radnika koji ne štrajkuje ali profitira novim povlasticama dobijenim štrajkom svojih kolega. Tu pojavu bismo mogli prevesti kao fenomen slepog putnika (prim. Urednika).
[8] Te mere ne iskljucuju druge mere kao što su oporezivanje finansijskih transakcija ili uvodenje maksimalnog dozvoljenog licnog prihoda.
[9] Videti: Maurizio Pallante, Un futuro senza luce?, Editori, Riuniti, Rome, 2004.
[10] Videti: William Stanton, The Rapid Growth of human population, 1750-2000 . Histories, Consequences, Issues, Nation by nation, Multi science publishing, Brentwood, 2003.
[11] Takis Fotopoulos, Vers une democratie generale. Une democratie directe, economique, ecologique et sociale, Seuil, Paris, 2001, str. 115.
[12] Alberto Magnaghi, Le project local, Mardaga, Bruxelles, 2003, str. 38.
[13] Raimon Pannikar, Politica e interculturalite, L'Altrapagina, Citta di Castello, 1995, str. 22-23.

Le monde Doplomatique NIN, br. 1, novembar 2005.