Egzaltacija snenog

Egzaltacija snenog

u svakome leži gotova pesma
zarobljena u sitišta kazivanja
u bolna porađanja i pobačaje

hladnu umnost pesma grči kao vetar
telo drsko je zadržava i hladi

reči oduzete bogovima
što pohranjuju zdravlje na pojilu snenog
što piju krv ljudskih dana da ožive kosmos
slova svetla i alhemija znanja iz misli
odlaze da etar slave, a tvorce svoje zaborave

ali pesnik u ogledalo zuri i snovohvatača
i kap svoga znoja u vedarce sliva
i od postupka zamke u zdenac posađuje
ono što je bogu, čoveku posvećuje

O, hrani se divotom svojom, zar to greh je
umniče svetli da li taj glas koj slediš da ogluvim
i video si noć u kojoj snenost čini ljudskost suncem
ti što točiš miro pevaš, i točiš vino iz pesme

i nisu to ispovesti vec sabiranja svesti u sinteze
ekstatične transcedente uz pendulume uma
tangente i frekvente drugog postojanja duše

i vidi gde se pruža glas iz tebe u tišini tela
i vidi gde ruka čeka da sve sneno zapeva u horu
s jutra serenadu imunosti iz nevinosti ljubavi i smrti
sve impresije izvrnute isceđene u bojama nara, i piši

pa ako smeš požali da sveg toga nema, mrzni da se kaješ
dižeš ruke od slovara i vrata koja otvorio si da ne zatvaraš
da sve što čuješ i goniš ne zaboravljaš

plašiš li se sada kada stvaraš kao ni iz čega sve od sebe bolje
nikad bilo nije gorčine stida od gole volje, na izvorištu slada
sa jutrom sunce te budi da telo ranjava

u svakome leži gotova pesma
zarobljena u sitišta kazivanja
ali pesnik u ogledalo zuri, snovohvatača