Džudit Feterli: O političkoj prirodi književnosti
Književnost uvek ima politički karakter. Teško mi je što moram da insistiram na toj činjenici, ali upravo neophodnost takvog insistiranja ukazuje na dimenzije ovog problema. Džon Kits (John Keats) je jednom zamerio poeziji „što želi da izvrši opipljiv uticaj na nas“. Cilj najvećih dela američke književnosti sastoji se u tome da izvrše određeni uticaj na čitateljke, a taj uticaj je po svojim posledicama utoliko snažniji baš zato što je „neopipljiv“.
I
Književnost uvek ima politički karakter. Teško mi je što moram da insistiram na toj činjenici, ali upravo neophodnost takvog insistiranja ukazuje na dimenzije ovog problema. Džon Kits (John Keats) je jednom zamerio poeziji „što želi da izvrši opipljiv uticaj na nas“. Cilj najvećih dela američke književnosti sastoji se u tome da izvrše određeni uticaj na čitateljke, a taj uticaj je po svojim posledicama utoliko snažniji baš zato što je „neopipljiv“. Jedan od glavnih razloga što je uticaj naše književnosti nedostupan svesti čitateljki, i samim tim neopipljiv, leži upravo u njenoj prividnoj apolitičnosti, u iluziji da književnost iskazuje univerzalne istine u oblicima iz kojih je sve što je iole lično i čisto subjektivno uklonjeno ili je bar kroz umetnost preobraženo u reprezentativno. Kada se samo jedna stvarnost podstiče, ozakonjuje i prenosi i kada ta ograničena vizija beskrajno insistira na svojoj sveobuhvatnosti, onda imamo neophodne uslove za stvaranje takve konfuzije svesti u kojoj neopipljivost doživljava procvat. Svrha ove knjige sastoji se upravo u tome da čitateljke dovede u vezu sa drugačijom stvarnošću i drugačijom vizijom te da drugačijoj subjektivnosti omogući da utiče na staru „univerzalnost“. Preispitati američka književna dela u svetlu činjenice kako stavovi prema ženama oblikuju njihovu formu i sadržaj, znači privesti u svest ono što je u velikoj meri ostalo nesvesno i na taj način promeniti naše razumevanje tih dela, naš odnos prema njima i njihov uticaj na nas. To znači učiniti njihov uticaj opipljivim.
Američka književnost je muška. Prema aktuelnom kanonu klasične američke književnosti, ona se, hteli mi to ili ne, mora identifikovati kao muška. Iako se tu i tamo mogu naći izuzeci od ovog uopštavanja – na primer, neka pesma Emili Dikinson (Emily Dickinson) ili roman Idit Vorton (Edith Wharton) – funkcija ovih izuzetaka obično se svodi na to da se zamagli rasprava i napravi zbrka oko činjenice da je američka književnost muška. Naša književnost niti ostavlja žene na miru niti im dozvoljava da u njoj učestvuju. Ona insistira na svojoj univerzalnosti, a istovremeno tu univerzalnost definiše specifično muškim terminima. Paradigmom ovog fenomena može se smatrati priča „Rip Van Vinkl“ (Rip Van Winkle). Iako se želja za bekstvom od autoriteta, za izbegavanjem rada i donošenja važnih životnih odluka očigledno može pripisati i muškarcima i ženama, u Irvinovoj (Irving Washington) priči ova „univerzalna“ želja označava se kao specifično muška. Dejm Van Vinkl simbolizuje rad, autoritet i odlučivanje tako da je žudnja za bekstvom definisana u suprotnosti prema njoj. Od Dejm Van Vinkl se mora pobeći, a onaj koji beži uvek je muškarac. U Mejlerovom (Norman Mailer) romanu Američki san (An American Dream), fantazija o eliminisanju svih problema kroz ritual prinošenja žrtve takođe je muška: žrtveno jagnje je žena ili supruga dok muž ili muškarac, pročišćen, preživljava. U takvim književnim delima čitateljka je pridodati učesnik u događaju iz koga je eksplicitno isključena; od nje se traži da se identifikuje sa sopstvom koje se definiše nasuprot njoj; od nje se, dakle, zahteva da se identifikuje protivno sebi.
Odnos čitateljke prema američkoj književnosti još više problematizuje činjenica da naša književnost često teži da definiše ono što je specifično američko u njenom doživljaju i identitetu. S obzirom na mušku pristrasnost koja prožima ovu književnost, ne treba da nas čudi to što se doživljaj američkog izjednačava sa doživljajem muškog. U Ficdžeraldovom (Francis Scott Fitzgerald) romanu Veliki Getsbi (The Great Gatsby), pozadinu doživljaja razočarenja i izdaje u romanu predstavlja otkrivanje Amerike dok je Dejzi, koja ne ispunjava Getsbijeve nade, samo oličenje simboličnog neuspeha Amerike da ostvari očekivanja iz mašte onih muškaraca koji su je „otkrili“. Amerika je ženskog roda, ali biti Amerikanac znači biti muškarac. Kvintesenciju američkog iskustva predstavlja izdaja koju vrši žena. Henri Džejms (Henry James) je zaista dobro definisao našu književnost, ako ne i našu kulturu, kada je za temu svog romana Bostonjanke (The Bostonians) odabrao položaj žene, kao specifično američku priču.
U politici književnosti postavlja se pitanje moći kao i u bilo kojoj drugoj politici. Biti isključen iz književnosti koja polaže pravo da definiše nečiji identitet znači iskusiti poseban oblik nemoći i to ne samo one koja proističe iz nemogućnosti da se sopstveno iskustvo artikuliše, razjasni i legitimiše kroz umetnost, nego je to, što je još značajnije, nemoć koja proističe iz beskrajnog deljenja sopstva na uzajamno suprotstavljene delove. Do deljenja sopstva dolazi zbog toga što se čitateljka poziva da se identifikuje kao muškarac i istovremeno podseća na činjenicu da biti muškarac – dakle, biti univerzalan, biti Amerikanac – znači ne biti žena. Nemoć ne karakteriše samo ženin doživljaj čitanja već isto tako opisuje sadržaj čitanja. Svaki od radova odabranih za ovu studiju predstavlja jednu verziju razvoja drame o muškoj moći nad ženama. Konačna ironija i poniženje čitateljke u odnosu na američku književnost, počiva, dakle, u činjenici da se od nje zahteva da se ogradi upravo od onog doživljaja koji ta književnost stvara. Nemoć je subjekt i nemoć je doživljaj, a koncepcija američke književnosti zahteva da u ime svih nas govore Rip Van Vinkl, Frederik Henri, Nik Karavej i Stiven Rodžek.
Drama o moći u našoj književnosti često je prikrivena. U priči „Rip Van Vinkl“, Rip se izdaje za nemoćnog muža, papučića, koji je manji od makovog zrna pred svojom džangrizavom Dejm. Međutim, kad se Rip vrati iz planina, ohrabren dramom ženskog svrgnuća kome je tamo prisustvovao, i kad otkrije da mu je žena mrtva, a da je on slobodan da uživa u onom što je oduvek želeo, nestaje i njegov pređašnji stav: „Do đavola, gospo, nisam im’o zlu nameru“. U priči Šervuda Andersona (Sherwood Anderson) „Želim da znam zašto“, (I Want To Know Why) pitanje moći prelama se kroz traumu dečaka koji otkriva šta znači biti muškarac u kulturi koja belom muškarcu daje moć nad ženama, konjima i crnčugama. Saosećajnija i iskrenija od „Ripa“, ova Andersonova priča ipak otkriva i ograničenja mašte naše književnosti i razloge tih ograničenja. Književnost i umetnost mogu samo da izražavaju žaljenje zbog neizbežnog – dečaci moraju da odrastu i postanu muškarci; umetnost ne može da ponudi alternativnu viziju muškog postojanja. Sva satkana od nostalgije, priča „Želim da znam zašto“ prožeta je perspektivom koje se njen autor gnuša jer bi konačno odbacivanje te perspektive značilo odricanje od moći. Njegovo jadikovanje ima funkciju samopovlađivanja; autor može čitaocu da pruži osećanje nelagodnosti ali pri tom ne preuzima nikakvu odgovornost koja bi vodila ka promenama. To kukumavčenje u potpunosti je usmereno na muškarca i registruje tragediju seksizma sa stanovišta cene koju plaća muškarac. Suze nam, na kraju priče, naviru zbog dečaka, a ne zbog prostitutki sa kojima će jednog dana doći u dodir.
U Hotornovoj (Nathaniel Hawthorne) priči „Beleg“ (The Birthmark) subjekt moći je eksplicitnije dat. Muška moć nad ženama i sve implikacije te moći predstavljaju srž ove priče. Ejlmer ima odrešene ruke da eksperimentiše na Džordžijani, pa i da je ubije, zato što je ona i žena i njegova supruga. Hotorn ukazuje na činjenicu koliko je privlačna moć koju brak donosi muškarcima, opisujući Ejlmerovo ustezanje da napusti svoju laboratoriju kao i Ejlmerovu inherentnu nelagodnost vezanu za žene i seks. Zbog čega Ejlmer toliko želi tu moć da biva spreman da prevaziđe svoje prvobitno ustezanje i otpor? Ejlmer do tada nije uspeo u svojim nastojanjima da stekne onu moć koju ima „Majka“ priroda. Džordžijana mu pruža priliku da nadmaši prirodu tako što će ponovo stvoriti njenu tvorevinu. Ako i ne uspe u svom poduhvatu, on će opet biti pobednik jer će uništiti zemaljsko ovaploćenje svoje protivnice. Hotorn želi da svoj lik prikaže dvoličnim, te ga stavlja u uloge ljubavnika, muža i naučnika da bi nam pokazao kako Ejlmer pokušava da stekne moć koja bi mu poslužila kao kompenzacija za osećanje inferiornosti koje ga prožima. Ali čak ni tada, ni Hotorn, kao ni Anderson, ne želi da ode korak dalje od te bolesti osim da je imenuje kao takvu. Pitanje politike polova Hotorn skriva iza sumaglice „univerzalija“ dok ubistvo žene od strane muža zaodeva u jezik idealizma.
Iako Fokneru (William Faulkner) groteska može da posluži kao paravan na isti način kao što idealizam služi Hotornu, priča „Ruža za Emili“ (A Rose for Emily) još više od „Belega“ razotkriva temu moći muškaraca nad ženama. Emilin život oblikovala je potpuna potčinjenost ocu; zato njen čin ubistva Homera Barona predstavlja reakciju, a ne akciju. Iako Emili koristi svoju moć koju joj seksistički mit stavlja na raspolaganje, njena moć je minimalna; njena odmazda nije nikakva alternativa patrijarhatu koji nad njom vrši represiju. Međutim, i Fokner, baš kao i Anderson i Hotorn, na kraju štiti sebe i minira implikacije svoje analize, ne samo upotrebom groteske, što od Emili stvara ekscentrika, a ne centralni lik, već i svojim izborom njene žrtve. Time što Emili ubija nadničara sa severa, a ne sudiju Stivensa, južnjačkog patrijarhalnog moćnika, Fokner pokazuje koliko daleko je spreman da ode, zamišljajući čak i minimalan obrt moći sadržan u odmazdi. Uklanjanje Homera Barona nije nikakva pretnja sistemu koji predstavlja sudija Stivens. U stvari, možda nekoliko nadničara, tu i tamo, mora biti žrtvovano da bi postojeći sistem i dalje funkcionisao. U romanu Zbogom oružje (A Farewell to Arms), pitanje moći potpuno se prikriva mitologijom, jezikom i strukturom romantične ljubavi kao i prizivanjem apstraktnog, iako pakosnog, termina „oni“ čiji je cilj da slome dobre, lepe i hrabre. Ali slomljena je hrabra Katarina; na kraju romana Katarina je mrtva, a Frederik je živ, u čemu se i ogleda nepogrešiva sličnost sa pričama „Rip Van Vinkl“ i „Beleg“. Iako scena u bolnici podseća na Ejlmerovu poslednju posetu Džordžijani u njenim odajama, Hemingvej (Ernest Hemingway), za razliku od Hotorna, udaljava svog protagonistu od uzroka smrti svoje junakinje, nalazeći uzrok Katarinine smrti ne samo u „njima“ već i u njenoj biologiji. Frederik preživljava godine rata, ozbiljne povrede, opasnost očajničkog povlačenja i mogućnost da ga ubije sopstvena vojska; Katarina umire na prvom porođaju. Iz toga jasno proističe da je biologija sudbina. Međutim, Katarina je isto toliko i žrtveno jagnje kao što su to Dejm Vinkl, Džordžijana, Dejzi Fej i Debora Rodžek. Da bi Frederik preživeo, oslobođen nepodnošljivog tereta koji predstavljaju brak, porodica i očinstvo, a da njegova vizija o sebi kao o herojskoj žrtvi kosmičkog antagonizma ostane netaknuta, Katarina mora da umre. Frederikove potrebe odlučuju o Katarininoj sudbini. On je, u stvari, njen ubica.
Zbog velike privlačnosti fenomena bogatstva, u Velikom Getsbiju vidljivo je izuzetno interesovanje njegovog autora za pitanje moći. U suštinski muškoj drami o tome kako siromašni dečak postaje bogat, vlasništvo nad ženama priziva se kao pokazatelj moći. Najmoćniji dečak je onaj koji poseduje Dejzi Fej. Ali kad bogati dečak, uplašen na kraju za svoju teritoriju, ponovo preuzme tu devojku i kad pitanjem: „Ko je on“, oduzme siromašnom dečaku njegovu varljivu moć, pokretački duh priče ne usmerava se protiv bogatog dečaka već protiv devojke koja odbacujući siromašnog dečaka razotkriva njegovu nemoć. Borba za moć između muškaraca skreće se u bezbednije i izvesnije vode, a njena posledica je poznato iskazivanje muške moći nad ženama. Ta demonstracija muške moći nije, međutim, samo rezultat veće bezbednosti kad se gnev upravlja prema ženama, a ne prema muškarcima. Ona takođe proističe iz činjenice da čak i najsiromašniji muškarac dobija nešto od sistema u kome su sve žene na nekom nivou njegovi podanici. Taj siromašni muškarac se, umesto da napadne muškarce koji predstavljaju taj sistem i koji su njegovo oličenje, identifikuje sa njima i stiče svoje osećanje moći kroz prevlast nad ženama. Ne treba, shodno tome, da nas iznenadi činjenica što drama u Velikom Getsbiju uključuje napad na Dejzi, čije sistematsko srozavanje od luksuznog predmeta Getsbijeve romantične čežnje do slučajnog ubice Mirtl Vilson pruža tačnu meru moći koja je dostupna najmanje „moćnom“ muškarcu.
Svojim izborom scene, konteksta i situacije, Henri Džejms se u Bostonjankama direktno sukobljava sa neprijateljskom prirodom odnosa između muškaraca i žena i u tom ratu vidi dominantne karakteristike američke kulture. Njegovo poštenje daje nam priliku za razjašnjavanje, a ne za konfuziju svesti, i nudi dobrodošli predah od obmana kojima pribegavaju ostali pisci. Međutim, iako tačno označena, drama je i dalje ista. Roman Bostonjanke predstavlja neumitnu demonstraciju veličine moći muškarca kao klase, ali i duboku analizu izvora njihove moći nad ženama kao klasom. No, iako Džejms jadikuje zbog tlačenja žena, a jadikuje zbog posledica koje to tlačenje ostavlja na ženama, on ga ipak smatra neizbežnim. Bostonjanke su nekakva krajnja tačka u književnom istraživanju polne i klasne moći; bilo bi nemoguće jasnije videti i dublje osećati, a ipak i dalje biti ubeđen kako je patrijarhat neizbežan. U ovom Džejmsovom romanu zaista postoji latentno revolucionarno osećanje; i mada bi sam Džejms bio poslednji koji bi takvu revoluciju podržao, s obzirom na svoju daleko veću zainteresovanost za artikulisanje i romansiranje tragičnih elemenata u ženskoj nemoći, Bostonjanke daju materijal za analizu američke društvene stvarnosti što je već početak promene.
Američki san Normana Mejlera predstavlja drugačiju krajnju tačku. Mejler je u celosti očaran činjenicom što seksizam muškarcima omogućava da steknu moć, apsolutno je ubeđen da je u opasnosti da tu moć izgubi, te je stoga potpuno posvećen aktivnostima koje će mu omogućiti da je po svaku cenu zadrži. Nemoguće je zamisliti pomamniju privrženost očuvanju muške moći od Mejlerove. U Američkom snu celokupan sadržaj romana sveden je na prikazivanje muškarčeve moći nad ženom, a Mejler, da bi razvio i legitimisao taj čin, upotrebljava svaku kategoriju koja može da mu bude od koristi pa makar to bila i opsežna razrada mita o ženskoj moći. Napor prisutan u Mejlerovom radu da se to pitanje prikrije, da se stvarnost preruši i da se svest dovede u stanje konfuzije toliko je sumanut da njegove antiteze, kojima želi da potkrepi svoje teze, postaju, u stvari, njegova poruka dok njegova konfuzija stvara prizore od kojih nas podilaze žmarci. Ako nas Bostonjanke podstiču da preuredimo Džejmsov idejni sklop tako da ono što je njemu neizbežno nama postane izbežno, Američki san nas podstiče da u potpunosti eliminišemo Mejlerov idejni sklop i počnemo iz početka. Iza njegove pomame postoji samo potpuna mučnina, duhovni zamor i duboka spremnost da se odustane od iscrpljujuće, morbidne i gnusne borbe. Kod Mejlera, drama o moći opisuje pun krug. Koliko god da je Mejler najveći seksista među piscima, on nas najviše i oslobađa, a polazeći od njega možda je moguće stvoriti nešto novo.
II
„Ali šta da kažem o samoj Politici polova (Sexual Politics)? Kejt Milet (Kate Millett) se prihvatila zadatka koji smatram izuzetno korisnim: posmatrala je izvesne događaje ili književna dela sa neočekivanog, čak zapanjujućeg stanovišta. Miletova nas nikad ne navodi na pomisao da je njena analiza bilo kog dela koje analizira dovoljna. Njen cilj je da pomeri čitaoca sa povlašćenog položaja na kome je dugo boravio i da ga primora da život i književnost pogleda iz novog ugla. Ona ne želi da kaže poslednju reč ni o jednom piscu, već želi da upotrebi potpuno novu reč, neobičnu i do tada malo korišćenu. Prvi put se od nas traži da posmatramo književnost kao žene jer smo mi, muškarci, žene i doktori nauka, oduvek čitali književnost kao muškarci. Svako može da ukaže na izvesna prenaglašavanja u načinu na koji Meletova čita Lorensa (Lawrence), Staljina ili Evripida. Pa šta? Mi smo pustili korenje na našem povlašćenom položaju i potrebno nas je presaditi što je uvek opasno jer podrazumeva nasilje i moguću smrt.“
Kerolin Hajlbrun (Carolyn Heilbrun)¹
„Metod koji nam je potreban nije metod korelacije već osobađanja. Čak se i termin ’metod’ mora ponovo protumačiti i, u stvari, istrgnuti iz svog uobičajenog semantičkog polja, zato što kreativnost koja se rađa kod žena svakako nije puki cerebralni proces. Da bi se razumele implikacije ovog procesa neophodno je shvatiti fundamentalnu činjenicu da je nama, ženama, ukradena moć imenovanja. Mi nismo mogle slobodno da koristimo svoju sopstvenu moć da bismo imenovale sebe, svet ili Boga. Staro imenovanje nije bilo rezultat dijaloga – ta činjenica se neoprezno priznaje u jednoj priči iz Postanja, kad Adam daje imena životinjama i ženi. Žene sada shvataju da je univerzalno nametanje imena od strane muškaraca pogrešno zato što je pristrasno. To znači da su neodgovarajuće reči smatrane odgovarajućim.“
Meri Dejli (Mary Daly)²
„Re-vizija – postupak osvrtanja unazad, sagledavanja stvari novim očima, ulazak u stari tekst iz novog kritičkog usmerenja – za nas znači više od poglavlja u kulturnoj istoriji: to je čin preživljavanja. Sve dok ne uspemo da shvatimo okolnosti u kojima se nalazimo, nećemo moći da spoznamo sebe. Taj nagon za samospoznajom važniji je ženi od traganja za identitetom: on je deo njenog odbijanja da prihvati samouništenje u svetu kojim vlada muškarac. Radikalna kritika književnosti, feministička u svojim pobudama, prvo bi sagledala neko delo u svetlosti činjenice kako mi živimo, kako smo živele, kako smo naučene da sebe zamišljamo, kako nas je naš jezik uhvatio u klopku i kako nas je oslobodio; i kako možemo početi da uviđamo – i, shodno tome, kako možemo početi da živimo – iznova.“
Adrijen Rič (Adrienne Rich)³
„Kultura koja sebi ne dozvoljava da jasno sagleda ono što je kroz univerzalni pristup koji pruža umetnost očigledno, jeste kultura tragične obmane koja teško može da opstane.“
Sintija Ozik (Cynthia Ozick)⁴
„Kad neki sistem moći u potpunosti funkcioniše, retko mu je potrebno da o sebi govori glasno; kad se njegov mehanizam otkriva i dovodi u pitanje, on postaje ne samo podložan diskusiji već i promeni.“
Kejt Milet⁵
Svest je moć. Stvoriti novo razumevanje naše književnosti znači omogućiti novi uticaj te književnosti na nas. A omogućiti neki novi uticaj znači stvoriti uslove za menjanje kulture koju ta književnost odražava. Razotkriti i osporiti postojeći kompleks ideja i mitova o ženama i muškarcima u našem društvu, koji je potvrđen u našoj književnosti, znači učiniti sistem moći ovaploćen u književnosti ne samo podložnim raspravi nego i promeni. Takvo osporavanje i razotkrivanje može, naravno, izvršiti samo radikalno drugačija svest od one koja tu književnost prožima. Takav zatvoren sistem ne može se otvoriti iznutra već samo spolja. U taj sistem se mora ući sa stanovišta koje dovodi u pitanje njegove vrednosti i pretpostavke i koje ima svoj interes da privede svesti upravo ono što ta književnost želi da sakrije. Feministička kritika pruža takvo stanovište i oličava takvu svest.
Elizabet Hempsten (Elizabeth Hampsten), u eseju „Ženska mapa lirske poezije“ (A Woman’s Map of Lyric Poetry), pošto prethodno u celosti citira pesmu Tomasa Kempiona (Thomas Campion) „Moja ljupka Lezbija“ (My Sweetest Lesbia), pita: „Kakvu korist od toga ima Lezbija?“⁶ Odgovor na ovo pitanje predstavlja temu pomenutog eseja Elizabet Hempsten, a odgovor je, naravno, da nema nikakvu. Ali u njenom pitanju podrazumeva se i još jedan odgovor – da neko ima veliku korist. Kao što nas Lilijan Robinson (Lillian Robinson) podseća, „i, uvek, cui bono – ko ima koristi?“⁷ Pitanje ko ima koristi i na koji način, jeste pitanje od presudnog značaja zato što nas pokušaj da na njega odgovorimo direktno vodi razumevanju funkcionisanja književne politike polova. Funkcija se često najbolje prepoznaje po svojoj posledici. Iako je kastratorska kučka jedan od najupornijih književnih stereotipa, u kulturnoj stvarnosti ne dolazi do kastracije muškaraca od strane žena već do imaskulinizacije žena od strane muškaraca. Žene se, kao čitateljke, profesorke i naučnice, uče da razmišljaju kao muškarci, da se identifikuju sa muškim stanovištem i da, kao uobičajen i legitiman, prihvate muški sistem vrednosti u kome je mizoginija jedan od centralnih principa.
Jedan od najranijih opisa fenomena imaskulinizacije, u kome se u stvari zauzima stav prema njemu, predstavlja članak Ilejn Šouvolter (Elaine Showalter) pod nazivom „Žene i program nastave iz književnosti“ (Women and the Literary Curriculum). U uvodu ovog članka Ilejn Šouvolter daje hipotetičnu verziju programa nastave iz književnosti sa kojim se suočava prosečna mlada žena koja se upiše na fakultet:
„Ona će na prvoj godini verovatno učiti o književnosti i pisanju, a tekstovi na njenom kursu biće odabrani više po svojoj podesnosti, ili po svom značaju, ili po svojoj moći da angažuju pažnju čitalaca nego po apsolutnoj vrednosti koju zauzimaju u književnom kanonu. Tako bi ta mlada studentkinja mogla dobiti da pročita bilo koji od tekstova koji su nedavno priloženi za kurs engleske književnosti na prvoj godini studija: neku antologiju eseja, možda nešto kao Odgovoran muškarac, ’za studenta koji želi da se književnost bavi svetom u kome on živi’, ili Život muškaraca, ili Muškarac u krizi: perspektive pojedinca i njegovog sveta, ili opet, Reprezentativni muškarci: kultuni heroji našeg vremena, i kom trideset tri muškarca predstavljaju kategorije heroizma kao što su pisac, pesnik, dramski pisac, umetnik i guru, dok su jedine dve žene uključene u knjigu glumica Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) i egzistencijalistička heroina Žaklina Onazis (Jacqueline Onassis)... Na kraju prve godine studija, studentkinja će naučiti nešto o intelektualnoj neutralnosti; ona će, u stvari, naučiti da razmišlja kao muškarac.“⁸
Analiza procesa imaskulinizacije koju daje Ilejn Šouvolter pokreće jedno suštinsko pitanje: „Kako ovo dugotrajno podučavanje utiče na to da studentkinje stvore negativnu sliku o sebi i da izgube samopouzdanje?“ Odgovor je da se kod njih stvara mržnja prema sebi i sumnja u sebe: „Žene su otuđene od sopstvenog iskustva i nesposobne da uoče njegov oblik i autentičnost... od njih se očekuje da se kao čitateljke identifikuju s muškim iskustvom i muškom perspektivom koja se prikazuje kao ljudska... Pošto ne veruju u validnost sopstvenih percepcija i doživljaja jer retko vide da su oni potvrđeni u književnosti ili prihvaćeni u kritici, zašto se čudimo što su studentkinje tako često plašljive, oprezne i nesigurne kad ih podstičemo da ’samostalno razmišljaju’?“⁹
Iskustvo imaskulinizacije nalazi se i u središtu članka Li Edvardz (Lee Edwards) pod naslovom „Žene, energija i Midlmarč“ (Women, Energy and Middlemarch) Sumirajući svoje iskustvo, Edvardzova zaključuje:
„Tako sam ja, kao i većina žena, prošla kroz svoje celokupno obrazovanje – i kao studentkinja i kao profesorka – poput šizofreničarke, a nimalo lako ne koristim taj termin jer je ludilo čudan ali logičan završetak našeg obrazovanja. Zamišljajući sebe kao muškarca, pokušala sam sebe da pretvorim u muškarca. Iako sam znala da nisam muškarac, činilo mi se da ne mogu da učinim ništa da bi to drugo postalo kritički stvarno.“
Edvardzova proširuje svoju analizu povezujući ovo stanje sa posledicama stereotipnog prikazivanja žena u književnosti:
„Rekla sam jednostavno, i uglavnom tiho da, pošto ni te žene niti bilo koje žene koje sam upoznala u književnim delima nemaju mnogo veze sa životom koji ja vodim ili bih želela da vodim, ni ja nisam žensko. Otuđena od žena koje sam najčešće sretala u književnim delima, ja sam ih mentalno svrstavala u kategorije obeležene kao bljutave heroine, seksepilne heroine koje su ostale žive ili đavolske heroine koje uništavaju muškarce. Kao klasifikatorka, ja sam, možda, bila u nekoj drugoj kategoriji, sama, sve nadajući se da sam u nekoj iznad njih.“¹⁰
Žena je intelektualno muškarac, a polno žena; u stvari, tako omuževljena nije niko i ne spada nigde.
Jasno je, dakle, da feministička kritičarka prvo mora da postane čitateljka koja odoleva, a ne čitateljka koja pristaje, i da tim odbijanjem da pristane započne proces isterivanja muškog uma koji je u nas usađen. Posledica ovog egzorcizma jeste stvaranje, da se poslužim rečima Adrijene Rič, re-vizije – „čina osvrtanja unazad, sagledavanja stvari novim očima, ulaska u tekst iz novog kritičkog usmerenja.“ Posledica ove re-vizije ogledaće se u tome što se knjige više neće čitati kao do sada i što će na taj način izgubiti moć da nas, bez našeg znanja, uvlače u svoje mreže. Iako žene očigledno ne mogu ponovo da napišu književna dela da bi ta književna dela postala naša zbog činjenice da odražavaju našu stvarnost, mi možemo tačno imenovati onu stvarnost koju ta književna dela zaista odražavaju i tako preobratiti književnu kritiku od zatvorenog razgovora u aktivan dijalog.
Zbog toga što ženama omogućava da steknu tu moć imenovanja stvarnosti, feministička kritika je revolucionarna. Značaj takve moći očigledan je kad uzmemo u obzir snagu tabua koji joj se suprotstavljaju:
„Ne dozvoljavam nijednoj ženi da podučava... ona treba da ćuti.“
Sveti Pavle
„Po talmudskom pravu muškarac može da se razvede od žene čiji se glas čuje do susednog stana. Šekspir (Shakespeare) kaže: ’Njen glas je bio tako mek, /Nežan i tih – divna stvar kod žene.’ Jejts (Yeats) nastavlja: ’Žene koje sam birao govorile su umilno i tiho / A ipak su kritikovale.’ Samjuel Beket (Samuel Beckett) pogađa kakvo će biti poslednje mučenje, Najgore: ’možda ženski glas, nisam se toga setio, možda će angažovati neki sopran.’“
Meri Elman (Mary Ellman)¹¹
„Doživljaj iz razreda kada sam iskazala svoje nezadovoljstvo još uvek mi se vraća u košmarnim snovima. Sve dok mi se lice nije ukočilo i mozak zaledio, govorili su mi da sam čistunica, i, što je još gore, da sam neosetljiva jer namerno dramu čitam pogrešno kako bih dokazala svoju tezu koja je pogrešna i u delu i sama po sebi.“
Li Edvardz¹²
Doživljaj koji Edvardzova opisuje odnosi se na njen pokušaj da iznese svoje tumačenje Kleopatre, Šekspirovog lika, i deo je zajedničkog pamćenja većine nas koje smo postale feminističke kritičarke. Mnoge od nas nikad nisu progovorile; one koje su to učinile bivale su brzo ućutkane. Potreba da se o nekim stvarima ne razmišlja i ne govori otkriva nam njihov značaj. Feministička kritika predstavlja otkrivanje i ponovno pronalaženje jedinstvenog glasa, jedinstvenog moćnog glasa koji je sposoban da uravnoteži one druge glasove, a što je tako potresno opisala Silvija Plat (Sylvia Plath) u svom romanu Stakleno zvono (The Bell Jar) koji govori o nama i obraća se nama, ali nikada ne govori u naše ime.
III
Osam dela koja analiziram u ovoj knjizi izabrala sam zbog njihovog pojedinačnog značaja, reprezentativne vrednosti i kolektivnog potencijala. Ta dela su međusobno povezana tako da se uzajamno objašnjavaju i osvetljavaju, stvarajući dramatičnu celinu čije značenje prevazilazi puki zbir delova. Ovih osam dela reprezentativno je za mnogo veći korpus književnih tvorevina; njihov pojedinačni i kolektivni uticaj često se može zapaziti i u drugim delima.
Četiri priče čine celinu, kao što je slučaj i sa četiri romana. Ove celine dalje se dele u parove. „RipVan Vinkl“ i „Želim da znam zašto“ jesu slične priče koje se usredsređuju na strah od odrastanja i otpor koji likovi pružaju tom procesu. Vrednost Andersonove priče počiva uglavnom u tome što ona baca svetlost na Irvinovu priču jer otvoreno iskazuje strah od polnosti koji je u „Ripu“ samo nagovešten, ali i što pažnju usredsređuje na strategiju skretanja neprijateljstva sa muškaraca na žene. „Beleg“ i „Ruža za Emili“ u velikoj meri su srodne studije o posledicama odrastanja i, prećutno, o razlozima za pružanje otpora odrastanju. U obema pričama seksualna želja dovodi do smrti. Još je značajnije to što one predstavljaju briljantne analize onog polnog ili klasnog neprijateljstva koje čini suštinu patrijarhalne kulture, a na kom se telji identitet odraslog muškarca koji se dečak iz Andersonove priče usteže da prihvati. „Beleg“ je priča o tome kako da ubijete ženu i ostanete nekažnjeni; „Ruža za Emili“ je priča o tome kako sistem koji vam omogućava da ubijete svoju ženu omogućava vašoj ženi da ubije vas.
I Zbogom oružje i Veliki Getsbi su priče o ljubavi. One zajedno pokazuju višestruku upotrebu mita romantične ljubavi u očuvanju muške moći. Pored toga, oba ova romana razrađuju funkciju žrtvenog jagnjeta koja je očigledna u pričama „Rip Van Vinkl“ i „Beleg“. Upadljivije povezujući temu ljubavi sa temom moći, Ficdžerald u Velikom Getsbiju privodi bliže svesti ono neprijateljstvo koje Hemingvej u romanu Zbogom oružje pokušava da preruši i sakrije. Romani Bostonjanke i Američki san predstavljaju najneverovatniji i možda najfascinantniji par. Iz oba romana je uklonjen paravan romantične ljubavi, te se pitanju moći pristupa direktno. Džejmsov roman opisuje jednu društvenu realnost – mušku moć i žensku nemoć – koju Mejler poriče, stvarajući društveni mit – o ženskoj moći i muškoj nemoći – koja tu realnost izvrće. Konačno se, međutim, cilj Mejlerovog mita sastoji u tome da održi upravo onu realnost koju poriče. Bostonjanke razotkrivaju strategiju Američkog sna, stavljajući na uvid ogromnu dokumentaciju o represiji koja se vrši nad ženama dok Američki san daje politički odgovor na neizbežnost koja se zagovara u Bostonjankama, svojom snažnom, mada nemarnom, demonstracijom činjenice da tlačenje žena nije posledica biologije već muškarčeve potrebe da tlači.
Ovaj niz priča i romana uređen je po skali rastuće složenosti, rastuće svesti i rastućeg „feminističkog“ saosećanja i uvida. Tako se ove priče kreću od crno-bele karakterizacije prisutne u priči „Rip Van Vinkl“, koja je data u formi naivne basne gde imamo junaka i njegovog protivnika, ka složenosti priče kao što je „Ruža za Emili“ čija nas radnja prisiljava da u svest propustimo polno nasilje i od nas zahteva da imamo razumevanje za nekadašnjeg nitkova. U romanima dolazi do sličnog kretanja. U romanu Zbogom oružje karakterizacija je podjednako uprošćena, prerušena i neprijateljski intonirana kao što je slučaj u priči „Rip Van Vinkl“; u stvari ova dva dela imaju mnogo sličnosti, a jedna od njih je uspavani junak koji živi u uverenju da su žene ružan san i da će nestati ako muškarac dovoljno dugo ostane u krevetu. Saosećanje i složenost svesti u Bostonjankama još je veća nego u „Ruži za Emili“, a samo je prevazilazi mašta u Američkom snu koji je „feministički“ ali ne zbog namere autora već upravo zbog odsustva te namere. Međutim, odluka da Američki san bude delo kojim se ova analiza završava ne proističe samo iz položaja tog romana na skali složenosti. Američki san je „Rip Van Vinkl“ napisan sto pedeset godina kasnije i svakako mnogo žešćim jezikom, ali to je potpuno ista priča. Na taj način imaskulinizujuća mašta američke književnosti od „Rip Van Vinkla“ do Američkog sna prelazi dugačak put koji se na kraju pokazuje kao krug. Ovo naporedno postojanje početka i kraja najoštrije razotkriva tu kružnu prirodu koncepcije naše književnosti koja definiše granice njene mašte, a očigledna je kako u samim delima i u njihovoj interakciji. Poput trkačkog konja koga dečak iz Andersonove priče toliko voli, i mašta koja prožima našu „klasičnu“ američku književnost beskrajno kruži jednom te istom stazom jer ne može, zato što ne želi, da prekine trku.
Prevela Dragana Starčević
Judith Fetterley, Introduction from The Resisting Reader: A Feminist Approach to American Fiction, Feminisms, ed. By Robyn R. Warhol and Diane Price Herndl, Rutgers Universty Press, New Bruns-wick, New Jersey, 1993, 492-508.
Preuzeto: Genero, broj 1, 2002.
- Carolyn Heilbrun, „Millett’s Sexual Politics: A Year Later“, Aphra 2 (Summer 1971), 39.
2) Mary Daly, Beyond God the Father: Toward a Philosophy of Women’s Liberation (Boston: Beacon, 1973), 8.
3) Adrenne Rich, „When We Dead Awaken: Writing as Re-Vision“, College English 34 (1972), 18.
4) Cynthia Ozick, „Women and Creativity: The Demise of the Dancing Dog“, Motive 29 (1969); ponovo štampano u Woman in Sexist Society, ed. Vivian Gornick and Barbara Moran (New York: Signet – New American Library, 1972), 450.
5) Kate Millett, Sexual Politics (Garden City: Doubleday, 1970), 58.
6) College English 34 (1973), 1075.
7) „Dwelling in Decencies: Radical Criticism and the Feminist Perspective“, College English 32 (1971), 887; ponovo štampano u Sex, Class, and Culture (Bloomington: Indiana University Press, 1978), 16.
8) College English 32 (1971), 855.
9) Ibid. 856-57.
10) Massachusetts Review 13 (1972), 226, 227.
11) Thinking About Women (New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1968.), 149-50.
12) Edwards, 230.