Džudi Isaksen, Identitet i angažman: Jouissance Riot Grrrl pokreta

Tvrdim da Riot Grrrl pokret daje značajan feministički doprinos dobrobiti mladih devojaka. Zajedno sa Hebdidžom i Voršamovom u mislima, predlažem da se do ozbiljnog uvida u novu generaciju feministkinja može doći posmatranjem Riot Grrrl subkulture kroz sočiva  écriture féminine, diskurzivne subkulture koja se može prevesti kao „pisanje koje kaže da je žensko“, „žensko pismo“ i „pisanje tela“. Iako priznajem da nisam naišla ni na kakve indikacije da su članice Riot Grrrl svesne écriture féminine i da postoji velika razlika između ove dve subkulture, nadam se da ću uspeti da pokažem zapanjujuću analogiju u smislu ciljeva i sredstava, i to na takav način, da se veličanstvena energija Meduzinog smeha, Elen Siksu (Hélène Cixous), čita na isti način kao (Wo)manifesto, Riot Grrrl pokreta.

Subculture: The Meaning of Style Dika Hebdidža (Dick Hebdige) istražuje semiotičke vrednosti muzičkih subkultura budući da svaka pokušava da pruži otpor kulturnoj hegemoniji i uzdigne se iz potčinjene pozicije koje društvo tako rado dodeljuje mladima. Na osnovu Hebdidžovog rada, Lin Voršam (Lynn Worsham) u „Writing against writing“ istražuje radikalnu prirodu francuskog feminizma mapiranjem „spektakularne subkulture“ – prvenstveno panka - do „spektakularno diskurzivnih subkultura“ écriture féminine. LinVoršam tvrdi da bi écriture féminine i muzičke subkulture trebalo da budu priznate zbog njihove radikalne prirode, budući da obe razbijaju „prihvaćene kodove oko kojih je društveni svet organizovan i kroz koje se doživljava“.

Nakon Hebdidžovog rada iz 1979. kojim dominiraju pretežno muške subkulture bitnika, tedi bojsa, i pankera, i analize écriture féminine Lin Voršamu svetlu takvih subkultura, nastala je prevashodno ženska subkultura: društveno i muzički, rušilačka ženska revolucija odigravala se pod etiketom Riot Grrrls, a njihov otpor je jasno usmeren protiv kulturne i patrijahalne hegemonije. Ono malo što se zna o Riot Grrrl pokretu skoro u potpunosti stiže iz popularne štampe, kojoj Riot Grrrl ne veruju i koju izbegavaju. Šta više, njihov na prvi pogled bizaran izgled, i ponekad, kakofona muzika mogu biti razlog za ne uzimanje pokreta za ozbiljno. Imajući u vidu sve ovo i moje uverenje da pokret ne treba potceniti, daću doprinos veoma malom broju naučnih radova koji su napisani o ovoj subkulturi pristupajući joj na novi način.

Tvrdim da Riot Grrrl pokret daje značajan feministički doprinos dobrobiti mladih devojaka. Zajedno sa Hebdidžom i Voršamovom u mislima, predlažem da se do ozbiljnog uvida u novu generaciju feministkinja može doći posmatranjem Riot Grrrl subkulture kroz sočiva  écriture féminine, diskurzivne subkulture koja se može prevesti kao „pisanje koje kaže da je žensko“, „žensko pismo“ i „pisanje tela“. Iako priznajem da nisam naišla ni na kakve indikacije da su članice Riot Grrrl svesne écriture féminine i da postoji velika razlika između ove dve subkulture, nadam se da ću uspeti da pokažem zapanjujuću analogiju u smislu ciljeva i sredstava, i to na takav način, da se veličanstvena energija Meduzinog smeha, Elen Siksu (Hélène Cixous), čita na isti način kao (Wo)manifesto, Riot Grrrl pokreta.

Ecri(o)ture Féminine

Nastala 1991. u Olimpiji, država Vašington i Vašington D.C.-u, Riot Grrrl subkultura neo-feminističkih pankerki u njihovim kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama stvorila je rastuću nacionalnu andergraund mrežu. Njene pripadnice osporavaju korporativnu, mačističku muzičku scenu dok zahtevaju samo-reprezentovanje i insistiraju na kontrolisanju sopstvenog rodnog identiteta. Preuzimaju kontrolu nad reprezentacijom žene kroz različite diskurse dok istovremeno zamagljuju rodne linije u cilju otpora esencijalističkoj identifikaciji žene i seksualnosti.

Iako se radi o relativno novom pokretu sa jasnom feminističkom namerom, koreni Riot Grrrl sežu do 1976. kada je ne-nužno feministički britanski pank pokret eksplodirao na sceni. Rani/e britanski/e pankeri/ke bili/e su subkultura otuđene omladine koja napada ugnjetavalačke ideologije koje okružuju na prvom mestu kapitalizam. Ubrzo zatim, doživljaj očaja i uzaludnosti britanskih pankera koji su bili u rukama indiferentnog društva odjeknuli su i među mnogim mladim Amerikancima – uključujući i žene koje su oduvek bile primorane da žive sa višestrukim ugnjetavanjem. Kako je pank pokret dobio impuls u ovim državama, bestidne muzičarke su prepoznale svoju šansu da učestvuju. Ženski pank bendovi poput The Slits, The Go-Go’s, i The Raincoats zajedno sa umetnicama kao što su Sijuksi Sijuks (Siouxsie Sioux), Grejs Džons (Grace Jones), i Poli Stajrin (Poly Styrene, X-Ray Specks) utabale su put, u isto vreme fizički i muzički, za ono što će kasnije postati nova subkultura Riot Grrrl. Gradeći dalje na onome što su stvorile rane pankerke, Riot Grrrl usmeravaju svoju pažnju na političke i društvene ciljeve diskurzivno osporavajući patrijarhalno ugnjetavanje.

[pagebreak]

U The Sex Which is Not One, Lis Irigaraj (Luce Irigaray) bavi se ključnom idejom écriture féminine koja tvrdi da smo zarobljeni unutar falokratičnog diskursa: „ne može se jednostavno iskočiti iz takvog diskursa,“ tvrdi ona; umesto toga, ona sugeriše pomeranje „konstantno iz unutrašnjosti ka spoljašnjosti“. Takvo pomeranje izgleda da predstavlja temelje filozofije Riot Grrrl, počevši sa njihovom retoričkom aliteracijom „girl“ u „grrrl“. Istorijski, reč „girl“ označavala je društveno priznate osobine toga da se bude slatka, mirna i dama. Međutim, izvitopereno u „grrrl“ i izgovoreno uz režanje značenje se pomera ka prkosnom delanju i konfrontirajućoj, besom vođenoj energiji, s namerom da se izađe iz falokratične ideologije.

[TABLE]

Dok se obe subkulture – i écriture féminine i Riot Grrrls –  bore protiv toga da budu okarakterisane i kodifikovane, uvod Elen Siksu u Meduzinom smehu pokreće teorijsko zvono za oba pokreta kada insistira da „žena mora sama da piše: mora da piše o ženi i da podstakne druge žene da pišu“. Siksu nastavlja sa dva cilja: „polomiti, uništiti; i predvideti nepredvidivo, projektovati“. Slično, jedan kredo iz duge liste kreda Riot Grrrl benda Bikini Kill u skladu je sa ciljevima Siksu: „Posmatranje našeg rada kao nečeg povezanog sa našim prijateljicama-politikom-stvarnim životom je bitno ukoliko želimo da shvatimo način na koji ono što radimo utiče, reflektuje, perpetuira, ili prekida, uništava status quo“ (citirano u Rosenberg i Garofalo, 812).

Pa ipak, uprkos sestrinstvu među ženama koje radi pod okriljem bilo écriture féminine ili Riot Grrrls, članice se otvoreno raduju ideji da ne postoji jedna reprezentativna žena. Siksu slavi „beskrajno bogatstvo … individualnih konstitucija“ gde „ženska seksualnost“ nije nikada „uniformna, homogena, podložna klasifikaciji“. Za Riot Grrrl, kontradikcija u potpunosti definiše njihov feminizam; elementi zadovoljstva i opasnosti, smeha i besa, detinjastosti i vampa radosno su suprotstavljeni u njihovoj muzici, njihovom konceptu tela, i njihovom pisanju kako bi srušile i redefinisale sopstvenu seksualnost i identitet.

Ecriture féminine i Riot Grrrls se možda najbolje ujedinjuju u, kako to Irigaraj kaže, „ometanju teorijske mašinerije“. Šik i namerna mimikrija koju Riot Grrrl bendovi koriste kako bi razotktili patrijahalnu eksploataciju odjek je écriture féminine. Nazivi grupa poput Lunachicks (Lude ribe), Babes in Toyland (Cice u zemlji igračaka), i 7 Year Bitch ( 7 godina kučka; parodiranje jezičke fraze i holivudskog hita iz 50ih sa Merilin Monro, B.Vajlera Seven Year Itch, Sedam godina vernosti - prim.prev*.*), i nazivi albuma kao što su Pottymouth i Nemesisters razotkrivaju – a time i razblažuju – kroz parodičnu mimikriju elemente maskulinističkog diskursa. Irigaraj podržava mimikriju koja „čini ‘vidljivim’, ( kroz efekat razigranog ponavljanja), ono što je trebalo da ostane nevidljivo: prikrivanje mogućeg delanja žene u jeziku“. Tekstovi pesama Riot Grrrl su takođe bogati transgresivnim stilom. Na primer, u skretanju pažnje na nasilje nad ženama, 7 Year Bitch elimiše mogućnost silovanja ubijanjem nasilnika u „Dead Men Don’t Rape“:

[TABLE]

Kroz diskurs, ovakvi tekstovi pesama ne uništavaju samo seksualne nasilnike, već, čak još važnije, dopuštaju „ženi“ da se postavi voljno unutar jezika i definiše svoju sposobnost da kontroliše, uprkos lakanovskoj tvrdnji da žene nisu simbolički samo-definisane. Ovi tekstovi pesama, kao i većna pisanih radova Riot Grrrl, osporava zakon oca.

[pagebreak]

Zajedno sa transgresivnim tekstovima, vrištanje je takođe deo muzičkog repertoara Riot Grrrl. Primordijalna potreba da se vrišti može označavati veliki broj emocija: očajanje zbog ugnjetavanja, bes zbog napada, ushićenje jouissance-a vezano za orgazam i porođaj. Vrištanje – proizvedeno energijom celog tela – bilo da označava bes ili zadovoljstvo, ili zadovoljstvo pri izražavanju besa, otelovljuje fizičke i diskurzivne karakterisitke écriture féminine dok istovremeno daje alternativni glas društveno poželjnoj tihoj i pasivnoj ženi. „Tišina“, kaže Siksu, „jeste znak histerije“. Irigaraj ide dalje u sugerisanju da je „histerija tiha i u isto vreme podražava“; ona „karikira i deformiše“ maskulinistički diskurs. Stoga, vrištanjem, ove mlade žene artikulišu otpor falogocentričkom jeziku oca.

Tehnika vrištanja blisko je povezana sa vrlo često rudimentarnim muzičkim sposobnostima većine Riot Grrrl muzičarki; zaista, stvaranje sopstvene političke kulture u velikoj meri nadilazi njihovu brigu oko muzičke virtuoznosti. „Tehnika sama po sebi je nebitna“ ističe Riot Grrrl, Tamara Spivi (Tamara Spivey). Prosto „memorisanje“ rok solaža u skladu je sa „ograničenjima patrijarhata“ (citirano prema Rosenberg and Garofalo 829-30). Siksu, takođe, upućuje na transgresivne načine na koje se može delovati „unutar“ diskursa muškarca:

„Nije ni poenta prisvojiti njihove instrumente, njihove koncepte… njihove pozicije gospodarenja… Za nas poenta nije da… internalizujemo i manipulišemo, već pre da projurimo i da 'letimo dalje'.

Poput Siksu, čije je delo Meduzin smeh ujedno i žensko pisanje i o ženskom pisanju, Riot Grrrl su samo-definisale sopstvenu kulturnu i seksualnu reprezentaciju kroz svoje pisanje u andergraund fanzinima koji podvlače i naglašavaju ideje izražene u tekstovima njihovih pesama. Samo-motivisani, samo-objavljeni, i samo-distribuirani, grrrl-positiv fanzini su izvor ojačavanja i komunikacije. Evo nekoliko ilustrativnih komentara o tome kakav uticaj fanzini imaju na Riot Grrrl subkulturu:

• „Fanzini su odbacivanje mas-medija.“
• „Možeš ih prodavati za pet centi po kopiji. Mislim da je andergraund način čuvanja integriteta.“
• „Verujem u moć jedne osobe, magični marker, i parče trake.“
• „Moraš imati veru u list papira.“ (citirano u Rosenberg i Garofalo 818-27)

Pisanjem fanzina, koji se distribuiraju na koncertima i u školama, lepe po toaletima, i objavljuju na internetu, pripadnice ne samo da uspostavljaju političku zajednicu, već takođe rade ono na šta Siksu upućuje: „Piši, neka te niko ne sputava, neka te ništa ne zaustavi: ni muškarac, ni … izdavačke kuće …“

Uobičajeno za écriture féminine jesu ironične sintakse i erotske slike koje oslobađaju žensko telo od patrijahalne reprezentacije; Riot Grrrl se poigravaju sa jezikom na sličan način. Dok Siksu zahteva, „Želim vulvu!“, Riot Grrrl retorika je protkana „vulva-lutionary“ pisanjem, a na internet stranicama je često se nalazi obaveštenje „under cunt-struction“. U mnogome, fanzini su vlakna koja drže na okupu Riot Grrrl pokret, zato što sve pripadnice mogu da pišu o sopstvenim emocijama, iskustvima i kritičkim društvenim pitanjima pod okriljem sigurnosti i prihvaćenosti.

[TABLE]

Kao i kod écriture féminine, telo je glavni teren i za Riot Grrrl. U jednom tipičnom internet fanzinu „A Grrrl’s Breast Friend“ Venus  raspravlja o svom zdravom odnosu prema sostvenim telu, izazivajući falogocentričko verovanje naše kulture da ženske „grudi pripadaju drugima – njenom mužu, ljubavniku, detetu“. Tekstovi pesama, isto tako, sadrže telesnu retoriku, često dovodeći u pitanje društvene opasnosti s kojima se žene suočavaju. Bend Lunachick’s, u pesmi „Binge & Purge“, opisuju očaj koji doživljavaju mlade devojke u vezi sa predstavama o ženskom telu: „Ipecac and X-Lax are my best friends“ i „Ruptured my esophagus, but I’m still a hippopotamus.“ Siksu lamentira nad činjenicom da su se žene „udaljile od sopstvenih tela, sramno naučene  da ih ignorišu“.

U pisanju kako fanzina tako i tekstova pesama, pripadnice Riot Grrrl se okreću ka sopstvenim telima, pokušavajući da razumeju sopstvenu seksualnost, dok istovremeno demontiraju falokratične ideje seksualnosti koje ih proganjaju/brišu/razotkrivaju.

Upotreba ženskog tela u cilju patrijahalnog zadovoljstva inspirisalo je Riot Grrrl da samo telo uobliče kao političko polje. Shvatajući da je telo tekst i da je predstava o telu kako na sceni tako i van nje važan označitelj, svest o poziranju i zauzimanju stava preovlađuje. Nije neuobičajno videti pripadnice Riot Grrrl u ženskim, bebi-dol haljinama uporedo sa glomaznim martinkama na nogama, kako parodiraju tatinu malu devojčicu dok se istovremeno igraju sa konceptima i predstavama mačizma. U izboru da nose „anti-moderne“ martinke pre nego špicaste štikle – koje falocizuju ženske noge i, stoga, nanovo upisuju objektivizaciju – Riot Grrrl stvaraju otpor dominaciji pod štiklom patrijarhata.

Siksu ističe da „njeno meso govori istinu“, a pripadnice Riot Grrrl takođe glorifikuju meso. Koristeći sopstvena tela kao postere, one se doslovno uključuju u écriture féminine dok ispisuju šokantne poruke poput „ŽRTVA SILOVANJA“ i „ŽRTVA INCESTA“ na sopstvenim ramenima, rukama, i stomacima; kroz ove označavajuće prakse pisanja po telu, one odbijaju da budu ućutkane. Očigledno naviknute na „muško piljenje“, pripadnice Riot Grrrl ukrašavaju svoja tela sa etiketama poput „KUČKA“ i „KURVA“; iscrtavajući telo na ovakav način, one odražavaju (i nadajmo se menjaju) percepciju koju muškarci već imaju o ženi.

Koristeći diskurs – putem tekstova pesama, tekstualno i telesno – pripadnice Riot Grrrl efektno kritikuju društvene, kulturne i patrijarhalne odnose moći, ali i kreiraju transformacije koje poboljšavaju njihov svet. I povrh svega, one to rade bez vođstva, u andergraund sferi, i izvan akademija. Kao što to Riot Grrrl članica Džen Smit (Jen Smith) kaže, „načini na koje praktikujemo naše ideje, našu umetnost, i naše živote su načini na koje smo uključeni u aktivizam“.

Kroz koja god sočiva odaberemo da posmatramo Riot Grrrl pokret, ne možemo ignorisati činjenicu da je njihov andergraund DIY (do-it-yourself; uradi sam) etos, njihov politički metod, njihov izbor, i činjenica na koju bi nas svaka pripadnica pokreta Riot Grrrl veoma brzo potsetila. Dok Riot Grrrl nastavlja da definiše sopstveni identitet i uspostavlja mere društvenog angažmana, sasvim je očigledno, barem meni, da postoji jedan efikasan feministički pokret sa održivom, mada, žestokom energijom.

[pagebreak]

Citirani radovi
Cixous, Hélène. „Castration or Decapitation?“ Trans. Annette Kuhn. Signs: Journal of Women in Culture and Society 7 (1981): 41-55.
Cixous, Hélène. „The Laugh of the Medusa.“ Feminisms: An Anthology of Literary Theory and Criticism. Ed. Robyn R. Warhol and Diane Price Herndl. New Brunswick: Rutgers UP, 1991. 334-49.
Hebdige, Dick. Subculture: The Meaning of Style. London: Methuen, 1979.
Irigaray, Luce. The Sex Which is Not One. Trans. Catherine Porter with Carolyn Burke. Ithaca: Cornell UP, 1985.
Lunachicks. „Binge & Purge.“ Binge & Purge. Safe House, 1993.
Rosenberg, Jessica, and Gitana Garofalo. „Riot Grrrl: Revolutions from Within.“ Signs: Journal of Women in Culture and Society 23 (1998): 809-41.
7 Year Bitch. „Dead Men Don’t Rape.“ Sick ‘Em. C/Z, 1992.
Smith, Jen. „Doin’ It for the Ladies—Youth Feminism: Cultural Productions/Cultural Activism.“ Third Wave Agenda: Being Feminist, Doing Feminism. Ed. Leslie Heywood and Jennifer Drake. Minneapolis: U of Minnesota P, 1997. 226-38.
Venus. „A Grrrl’s Breast Friend.“ Online posting. 1997. 9th ish Riotgrrl. 1 June 1999. http://www.riotgrrl.com/archive/sex9.htm.
Wojcik, Daniel. Punk and Neo-Tribal Body Art. Jackson: UP of Mississippi: 1995.
Worsham, Lynn. „Writing against Writing: The Predicament of Ecriture Féminine in Composition Studies.“ Contending with Words: Composition and Rhetoric in a Postmodern Age. Ed. Patricia Harkin and John Schilb. New York: MLA, 1991. 82-104.
Young, Iris Marion. „Breasted Experience: The Look and the Feeling.“ The Politics of Women’s Bodies: Sexuality, Appearance, and Behavior. Ed. Rose Weitz. New York: Oxford UP, 1998. 125-36.

Fanzini: Noise, Scream (upotpunosti posvećeno Babes in Toyland), Cybergrrlz, Riotgrrl, Sex9. (back)