Dušan Pirec: DRŽAVA
Država je oblik suverene političke organizacije ljudskog društva na određenoj teritoriji, organizacija koja poseduje najveću količinu organizovane društvene moći, zbog čega se i razlikuje od svih drugih organizacija u društvu. Prema marksističkoj teoriji, zadatak države je da štiti i razvija, oslanjajući se na aparat sile, date društveno-ekonomske i političke odnose. Time štiti i interese vladajuće klase.[1] Država je i "temeljni politički tip konstituisanja klasnog društva; njena je osnovna funkcija zaštita određenog načina proizvodnje, ekonomskih odnosa i društvenog poretka, te se u tom pogledu koristi na nju prenesenim legitimnim sredstvima javne prisile". Međutim, uloga države se, po pravilu, ne može redukovati na ekonomske funkcije, niti ekonomija može da služi kao sredstvo očuvanja vlasti. Država kao organizacija obavlja veliki broj aktivnosti od posebnog značaja u životu i razvitku određenog društva. Obavljanje tog osnovnog zadatka čini državu organizacijom (javne) vlasti. Stoga je ona, istovremeno, i skup odnosa gospodarenja i potčinjavanja. Država se kao odnos vlasti ne oslanja samo na različite oblike prinude nego i na, manje ili više, razvijen sistem ideoloških predstava kojima se objašnjavaju njen smisao i njena delatnost. Država se ne temelji samo na neposrednom nasilju nego i na pravu.
Machiavelli je prvi upotrebio pojam države u modernom smislu reči (znatne su razlike između antičke i moderne države, kao i između feudalne i moderne države), da bi njime označio onaj oblik političke zajednice koji postoji kontinuirano bez obzira na promenu vladavine.[2] S tim u vezi su i nazivi za državu u većini evropskih jezika (etat, estato, Staat, State, Stato). Sve te reči izvedene su iz latinske reči status (stanje, tj. status rei Romanae). Ovim se naziv države u modernom smislu razlikuje od feudalne upravne zajednice. Na poljskom jeziku naziv za državu je panstvo (isti pojam koristi se i za državinu), izveden iz reči pan (gospodar, plemić), a na ruskom za taj pojam postoje dva izraza: deržava (taj pojam koristi se i za državinu) i gosudarstvo, izvedeno iz reči gosudar (vladar, car). Pojam država na srpskohrvatskom jeziku nastao je (kao i deržava na ruskom) na osnovu patrimonijalnog shvatanja da vladar "drži" kao svoju "državu" (državinu, posed) svu zemlju kojom vlada a koju je nasledio od predaka ili osvojio.
Brojne su teorije o državi, počev od grčkih filozofa. Sve te teorije nastojale su da objasne šta je država i kako je nastala. Mnoge od njih vršile su veliki uticaj i u praksi istorije (najstarija, teistička škola objašnjava državu božanskim poreklom; patrijarhalna teorija uči da se država razvila iz plemenske organizacije jačanjem plemensko-rodovskih starešina; prema ugovornoj teoriji Hobbesa, Lockea i Rousseaua poreklo države izvodi se iz ravnopravnih pojedinaca koji su se odrekli jednog dela svoje samostalnosti da bi ostvarili neke zajedničke ciljeve; prema teoriji Fichtea i Hegela država je zbiljsko ovaploćenje pravde, moralne ideje; teorija državnog blagostanja govori da država deluje u korist ekonomskih i kulturnih interesa svih slojeva stanovništva, a identična tom konceptu je i torija o opštenarodnoj državi itd.). I moderna sociologija dala je dosta objašnjenja države, njenog nastanka i razvoja (na primer, organicistička teorija, prema kojoj je država neka vrsta organizma koji nastaje i razvija se po zakonitostima koje važe za svaki organizam; po tom shvatanju, država nije ništa drugo do čovek u velikom - Aristotel, Platon, Spencer i dr.; teorija sile - Gumplowitz poima državu kao rezultat bobre rasa; funkcionalistička teorija države kaže da država dela za dobro svih slojeva društva; prema nekim sociološkim teorijama, država je natklasna tvorevina - Diguit, Kelsen, čiji je zadatak da ublažava klasne suprotnosti i dr.; tu je i istorijska škola, kao i teorija nacionalne države).
Prema marksističkoj teoriji države, pak, država je jedan od organizacionih oblika društva koji je nastao kao proizvod klasnog društva na određenom stepenu razvitka proizvodnih snaga simultano s pojavom privatne svojine (na prelazu iz prvobitne zajednice u klasno društvo); ona služi jednoj klasi da drži u pokornosti potčinjenu klasu; država u socijalizmu počinje da odumire.[3] Ta teorija u objašnjenju države polazi od karaktera društva, što je (u osnovi) određeno društveno-ekonomskim odnosima. Prema Engelsu, osnovna obeležja države su sledeća: država je teritorijalna organizacija; ona se karakteriše javnom vlašću koja nije neposredno istovetna sa stanovništvom; javna vlast određuje i ubira poreze; država je, po pravilu, država najmoćnije klase; država će nestati uspostavljanjem besklasnog društva.[4]
U postmarksističkoj misli figuriraju, pored ostalog, i instrumentalistička i strukturalistička teorija. Instrumentalistička teorija države smatra da kapitalistička država služi interesima kapitalističke klase time što ta klasa kontroliše državu, kao vlasnik sredstava za proizvodnju. Otuda i njena moć. Ta teorija ukazuje na potrebu analize prirode vladajuće klase, mehanizama kojima se ona služi i međuzavisnosti državnih politika i klasnih interesa (videta i: G. Domhoff, D. Nichols, G. Kolko, J. Weinstein, P. Sweezy). Iako pristalice instrumentalističke teorije o državi smatraju da kapitalistička država služi interesima kapitalističke klase, ne bi se moglo reći da su i dosledni u tome, bar oni koji se bave ekonomskom analizom kapitalističkog društva.[5] Strukturalistička teorija, pak, odbacuje tezu da je kapitalistička država (pa i država uopšte) puki instrument vladajuće klase.[6] Funkcije države determinisane su pre strukturom datog društva nego ljudima koji raspolažu društvenom moći. Odatle se izvlači zaključak da kapitalistička država zapravo amortizuje različite protivrečnosti između datih struktura određenog društva (L. Althusser, E. Wright, L. Perone, A. Bridges i dr.).[7] Hegelijansko-marksistički koncept i na tome zasnovana analiza hoda istorije operiše na visokom nivou apstrakcije. Za taj teorijski koncept nije ključno pitanje zašto i kako se uspostavlja međuzavisnost kapitalističke države i kapitalističke klase, već šta je država. Prema tom konceptu država nije instrument koji će amortizovati ili koji amortizuje društvene protivrečnosti u kapitalističkom društvu (time se, zapravo, mistifikuje njena uloga), već je ona kompletna institucija koja služi interesima dominantne klase, mada ta klasa nastoji da se prikaže kao da ona služi naciji. Time se, u stvari, zamagljuje postojanje klasnih protivrečnosti (H. Marcuse, B. Ollman, Sh. Avineri i dr.). Stoga, većina istražuje razloge zbog kojih dolazi do te mistifikacije uloge i mesta kapitalističke države. Ako bi se imalo šta prigovoriti toj teoriji, onda se to ne bi odnosilo na teoriju kao takvu već pre na to što ona nije dovoljno razvijena i koherentna. To potiče otuda što je njena analitička osnova o aktivnostima kapitalističkih država dosta oskudna, i u konkretnom i u istorijskom smisu. U celini bi se moglo reći da instrumentalističke, odnosno strukturalističke teorije o državi i marksistička teorija države sadrže, pored određenih identičnih stavova, i razlike u polazištima. No, sve te teorije ipak boluju od nedostatka konkretno-istorijske analize kapitalističke države u savremenim odnosima, i unutar sebe i na međunarodnom planu, kao što nema ni analize društvenih mehanizama putem kojih se to odvija, ni kakve se protivrečnosti usled toga rađaju i koje negacije proističu iz tih protivrečnosti.[8] Jer priroda moderne države, stvarane u Evropi od XVI veka, ne može se objasniti samo opštim stavovima o njenoj klasnoj prirodi. Nastanak države tesno je povezan s procesima teritorijalne stabilizacije, ekonomskog i kulturnog povezivanja, obrazovanja nacija.[9] Zato je država, iako čuva određeni klasni poredak, istovremeno i izraz čitavog društva, a njena delatnost izražava opšti interes. Stoga se država ne može redukovati na neki puki aparat nasilja, kao što nije isključivo ni organizacija u rukama vladajuće klase.[10] Jugoslovenski koncept samoupravljanja (više nego njegova današnja praksa) otkriva smisao stajališta o odumiranju države unutar proizvodnje vrednosti (a ne van nje) u uslovima dominantne društvene svojine i samoodređivanja pojedinaca i osnovnih društvenih skupina, ali i novih vidova neposrednog ekonomskog i društveno-političkog povezivanja.
Kakva je, pak, uloga .države unutar procesa internacionalizacije proizvodnje vrednosti?[11]
Proces formiranja nacionalnih država, u savremenom smislu, otpočeo je u Evropi između XVI i XVIII veka. U isto vreme (to je, zapravo, simultan proces) i ekonomski odnosi u tim zemljama počeli su da stiču prva kapitalistička obeležja.[12] Odatle, iz Evrope, odnosi su se širili po svetu, da bi u XIX veku postali dominantni. Ovaj proces je u prvo vreme tekao naporedo s merkantilističkoarn politikom.[13] Tom politikom stvoreni su preduslovi za prelazak na industrijsku revoluciju. Razdoblja XVIII i XIX veka (pa i početka XX veka) karakterišu, za razliku od prethodnog razdoblja, jačanje nacionalnih država i ekonomski liberalizami, unutar, u to vreme, razvijenih zemalja i u njihovim međusobnim ekonomskim odnosima). Zahtevima kapitalističke ekspanzije prilagođavao se (manje ili više) i politički sistem, podstičući istovremeno i proces ekonomske integracije unutar date zemlje. Ekonomski liberalizam manifestovao se, pre svega, u ukidanju merkantilističkih mera kojima su regulisani privredni život zem]e i ekonomski odnosi s drugim zemljama, ukidajući institute koje su ustanovile vlade i koji su preživeli merkantilističko razdoblje.[14] Time su postulati ekonomskog liberalizma na unutrašnjem planu usaglašeni s onim međunarodnim trgovinskim i finansijskim (ukidaje brojnih spoljnotrgovinskih restrikcija, relativno nizak nivo carinskih tarifa, zlatno važenje i dr.). Saglasno torne izvršena je i podela nadležnosti i odgovornosti između vlade i kapitalističke klase. Konkretno, vlasnik preduzeća snosio je odgovornost za proizvodnju i realizaciju; država je propisivala opšta pravila ponašanja u okviru kojih je poslovao kapital, kao što je zahvatala od profita kapitalista u meri u kojoj je to bilo neophodno radi izgradnje infrastrukture i obezbeđivanja sredstava za socijalno osiguranje, školstvo, vojsku, i dr. (tzv. distributivni efekti). Taj period ekonomskog liberalizma trajao je sve do izbijanja velike ekonomske krize (1929). Nastupio je period (1930-1940) izrazitog odstupanja od ekonomskog liberalizma. Razlozi su, pre svega, bili ekonomski (velika ekonomska kriza), ali i politički (uticaj prakse Sovjetskog Saveza na svest radničke klase u svetu;[15] povećana uloga radničkih organizacija u ekonomskim tokovima).[16] Kejnzijanska politika pune zaposlenosti potvrđena je daleko većim uplitanjem države u privredne tokove (pre svega, u oblasti unutrašnjih ekonomskih odnosa), što se, posredstvom trgovine, finansijskih tokova, prenosilo i na područje međunarodnih ekonomskih odnosa i svetsku privredu u celini. Otada počinje, zapravo, i razdoblje dominirajuće uloge nacionalnih država u ekonomiji (tzv. keinzijanska revolucija). Jedno vreme po završetku drugog svetskog rata uplitanje kapitalističke države u proces reprodukcije postalo je još izrazitije (naročito u zemljama koje su bile pogođene posledicama rata);[17] znatno se povećalo i učešće državnih (tj. javnih) privrednih preduzeća u ekonomskom životu velikog broja kapitalističkih zemalja.[18]
Istina, pedesetih godina rehabilitovani su postulati liberalne ekonomske politike (liberalizacija cena i nadnica, smanjenje uticaja države na alokaciju resursa i druge mere, a na međunarodnom planu - ukidanje kontrole uvoza, sniženje carinskih stopa i povratak na konvertibilnost),[19] mada nisu izjednađeni s onima pre prvog rata i dvadesetih godina ovog veka. Kapitalističke zemlje su pribegle, umesto neposrednom uplitanju u proces proizvodnje vrednosti, posrednom usmeravanju privrednih tokova (utičući na agregatnu tražnju uglavnom fleksibilnom monetarnom i fiskalnom politikom). No, ta politika se ipak razlikovala od one uoči velike krize, pre svega po tome što je puna zaposlenost ostala i dalje njena reperna tačka. Cilj te politike bio je da se obezbedi takav rast privrede koji će, u promenjenim odnosima snaga unutar kapitalističkih zemalja odnosno na svetskom planu, obezbediti i ekonomsku i političku stabilnost, a time i reprodukciju (mada modifikovanih) kapitalističkih odnosa proizvodnje.[20] Intenzitet uplitanja države u privredne tokove zaoštrio se po izbijanju tzv. krize nafte (1974), kada su bile ozbiljno ugrožene reperne tačke kapitalističke ekonomske politike (O'Connor, Colm i dr.). To razdoblje trajalo je do početka osamdesetih godina kada je ponovo (bar donekle) rehabilitovana liberalna ekonomska politika u većini razvijenih kapitalističkih zemalja. Postoje, isto tako, i određene razlike između zemalja na ekonomskom i društvenom planu, a time i razlike u ciljevima koje treba ostvariti u određenoj vremenskoj sekvenci. To impulsira porast uloge države na unutrašnjem planu.[21] Najzad, i tekuća ekonomska politika menja se zavisno od konjunkturne situacije, čemu pribegava svaka zemlja (pretežno primereno svojim interesima). Posredstvom razmene i novčano-finansijskih tokova to utiče na ostale zemlje; one moraju, stoga, prilagođavati i svoju politiku promenjenim uslovima.[22] Zato vlade i nastoje da sačuvaju svoj uticaj na ekonomsku i socijalnu politiku svoje zemlje, zahvatajući u profit i vršeći njegovu redistribuciju.[23] Budžetski izdaci iz godine u godinu rastu. Sve to i podstiče jačanje uloge nacionalne države u ekonomiji zemlje. Stoga se može i reći da rehabilitacija klasične liberalne ekonomske politike sadrži unutar sebe svoja ograničenja. Ovo tim pre što kompleksna tehnologija zahteva detaljno planiranje unutar preduzeća, ali i sve veći uvid u tržište (što zavisi i od odnosa datog preduzeća s političkim organizacijama).[24] Na državu se računa i kad su u pitanju zamašna angažovanja na području obrazovanja, kvalifikovanja i dokvalifikovanja. I uvođenje nauke u preduzeća uslovljeno je (do određene mere) mogućnošću uklapanja vlastitih planova u razvojne programe zemlje.[25] Najzad, poznato je da razvijene zemlje koriste u ekonomskoj politici brojne mere ofanzivnog i defanzivnog karaktera (alternativno ili simultano). Ove mere imaju za cilj ili da podrže razvitak onih delatnosti koje vlada smatra da su od primarnog značaja, ili da obezbede realizaciju postavljenih zadataka, ili da uspore razvitak drugih delatnosti. Zato, kad god se neka zemlja suoči s ekonomskim i društvenim teškoćama na unutrašnjem planu, odnosno u oblasti platnog bilansa (toga je bilo i verovatno će još biti), ili je u pogledu konkurentnosti svojih proizvoda u nepovoljnijem položaju u odnosu na drugu ili druge zemlje, ona pribegava restriktivnim merama (pre svega onim čiju je kontrolu teško ili čak nemoguće sprovesti, ili onim koje nisu obuhvaćene međunarodnim sporazumima).[26]
Ako se, pak, selektivnom politikom preferira razvoj ove ili one delatnosti (posrednim ili neposrednim putem), to će uticati na veće ili manje distorzije u alokaciji resursa. Ali, time se garantuje i odgovarajući profit perifernim preduzećima. Tu je najčešće reč o velikim preduzećima koja zapošljavaju veliki broj radnika i koja su tehnološki povezana s drugim preduzećima (vertikalno ili horizontalno). Jer, bilo kakve ozbiljnije teškoće u realizaciji proizvoda jednog velikog preduzeća moraju se, pre ili posle, reflektovati na privredni organizam zemlje. Stoga nijedna kapitalistička zemlja neće, po pravilu, dozvoliti jednom takvom preduzeću znatno smanjenje proizvodnje a da mu ne obezbedi određenu odštetu i otvori mogućnost zapošljavanja radnika koji su, po tom osnovu, izgubili posao. Naravno, to pretpostavlja zahvatanje od onih preduzeća koja i bez posebnog tretmana dobro posluju. S druge strane, dok kapitalističke države, rukovođene interesima unutrašnje društvene stabilnosti, preduzimaju mere putem kojih nastoje da utiču (što više) na ekonomske tokove u svojim zemljama, dotle sile, uslovljene samim razvojem, teže što većoj internacionalizaciji procesa proizvodnje vrednosti; usled toga su i neku ciljevi i instrumenti ekonomske politike teže ostvarljivi, očigledno, međusobno protivrečni. I, dok kapitalističke države nastoje da utiču na unutrašnje ekonomske tokove (zahvatanjem profita i njegovom redistribucijom, monetarnom politikom, politikom zapošljavanja i dr.),[27] dotle same razvojne potencije podstiču internacionalizaciju proizvodnje vrednosti. To otežava sprovođenje ekonomske politike.[28] Očigledno, ovde se radi o međusobno protivrečnim procesima.
Iz tih i takvih protivrečnih tendencija, pak, proističu i neki od bitnijih problema razvijenih kapitalističkih zemalja (pa i razvijenih zemalja uopšte, nezavisno od njihovih društveno-ekonomskih obeležja). Jer, dok je sadržina koncepta uloge kapitalističke države u privredi (s teorijskog stanovišta) identična (mada ne i razlozi), dotle se razlikuje način ispoljavanja te sadržine.[29] Pogotovo što se efekti tog procesa ne ograničavaju samo na ekonomsku sferu već zahtevaju, ako ne i samu suštinu društvene moći, a ono njenu distribuciju. Naime, pođemo li od sasvim verovatne pretpostavke da će proces jačanja i razuđivanja internacionalizacije proizvodnje vrednosti teći naporedo s povećanom borbom među zemljama za svetsko tržište i izvore sirovina (što je, u datim uslovima, jedan od objektivnih impulsa jačanju uslova i uloge nacionalne države, odnosno grupe zemalja u privredi), kapitalističke zemlje će morati stalno, tj. dokle god taj proces ne bude dokinut, proširivati broj privrednih delatnosti preferencijalnog tretmana. U meri u kojoj bude tekao taj proces sužavaće se sve više i društvena moć na političare i državnu birokratiju.[30] To nije nemoguće, čak ako nova merkantilistička politika i ne bude imala, za razliku od stare, za osnovu cilj da se poveća moć onih koji zastupaju nacionalnu državu. Istina, i u uslovima te pretpostavke, država odnosno oni koji govore u njeno ime (nezavisno po kom osnovu na ovom nivou razmatranja problema), moraju s nekim pregovarati, od nekog dobijati informacije, da bi uopšte mogli donositi odluke koje bi bile, s njihovog stanovišta, saglasne nacionalnim interesima. U datim kapitalističkim uslovima to je, u prvom redu, tzv. tehnomenadžerska elita, bez obzira na to da li je reč o većim ili manjim preduzećima (mada efekti na društvenom planu nisu identični u jednom i u drugom slučaju). Na taj način jača istovremeno i moć tehnomenadžerske elite. Tim pre što se između državnih organizama i tehnomenadžera uspostavljaju bliski odnosi (Galbraith).
Ukoliko se nastavi ta tendencija, ne može se isključiti mogućnost da će za tehnomenadžersku elitu više značiti ako uspostavi bliske veze s organizmima države (bilo na nivou politike, bilo na nivou njene birokratije) kako bi obezbedila sebi preferencijalni tretman, nego da to isto pokuša ostvarivati efikasnijom proizvodnjom, inovacijama i marketingom.[31] Nekoj zemlji može to i odgovarati. Naime, vlada neke zemlje može smatrati da je, samo po sebi, pozitivno što politika dobija sve veću prevlast nad tehnomenadžerskom strukturom. Pogotovo ako je reč o onom delu te strukture koja nije spremna da usklađuje interese svojih preduzeća s interesima nacionalne države (na primer, multinacionalne kompanije). Ako ovaj proces bude tekao na taj način, može se pretpostaviti (posmatrano na teorijskom planu) da će postepeno iščeznuti podela funkcija i odgovornosti dokle god se ne bude znalo ko za šta odgovara. Ako se u taj proces uključe i rukovodstva sindikalnih organizacija, formiraće se i koalicija između vodećih političara, vrhova administracije, velikih poslovnih ljudi i rukovodstava sindikata. Zar tada neće neka vrsta korporativne države zameniti kapitalističku državu klasičnog tipa? Ali, zar se može, u tom slučaju, isključiti mogućnost da se klasa neće suprotstaviti tome usmeravajući procese ka svom samooslobođenju?
Ovaj proces i jačanja i slabljenja uloge i značaja nacionalne države u ekonomiji (a time i u politici) u razvijenim kapitalističkim zemljama (mada ne samo u njima), u zemljama u razvoju teče na način različit od onog u razvijenim. Te su zemlje tek nedavno stekle političku nezavisnost. Otuda i preteže tendencija jačanja nacionalne države, s obzirom na to da proces formiranja nacionalnih država teče u uslovima kada na svetskom planu deluju sile koje podstiču internacionalizaciju procesa proizvodnje vrednosti, a time i potčinjavanje (na nov način) tih zemalja tom procesu.[32] Zato se te zemlje, s jedne strane, suočavaju sa zahtevima za ekonomsku nezavisnost (što je pretpostavka pune nezavisnosti, a time i zadovoljavanja potreba u skladu sa skalom vrednosti svojih naroda), a s druge strane, one su pod stalnim pritiskorn razvijenih zemalja i multinacionalnih kompanija u nastojanjima da te zemlje potčine svetskim tokovima kapitala (što nije ništa drugo do dalja reprodukcija zavisnosti). Otuda i nije neobično što zemlje u razvoju stalno ističu kako potrebu što većeg zajedništva, tako i zahteve za ograničavanje moći multinacionalnih kompanija i povećavanje javne pomoći iz razvijenih zemalja itd. Prema tome, i ovde se radi o međusobno protivrečnom procesu.
Posmatrano u ovom kontekstu, može se govoriti, u izvesnom smislu, o jednoj novoj merkantilističkoj politici, i u razvijenim i u nerazvijenim zemljama. Ali, dok je sadržina koncepta i u jednom i u drugom slučaju (sa teorijskog stanovišta) ista (ali ne i razlozi) način ispoljavanja te sadržine razlikuje se zato što se razlikuje situacija u kojoj je situirana ova ili ona grupa zemalja, odnosno situacija u kojoj se nalazi svaka zemlja ponaosob. Za razliku od merkantilističke politike nekada (tada je svaka zernlja vodila i tu politiku, zavisno od svog položaja na svetskom tržištu), sada se manifestuje tendencija objedinjavanja interesa radi zajedničke odbrane od privreda zemalja propulzivnijih, inovativnijih, dinamičnijih; rečju, zemlje manje razvijene ili nerazvijenije teže grupnoj merkantilističkoj politici. I jedne i druge zemlje koriste, pri tom, selektivne mere organizovanog defanzivnog ili ofanzivnog karaktera.[33] Ove mere imaju za cilj bilo da pruže podršku razvoju onih delatnosti koje vlada smatra da su, pri datom odnosu snaga u datoj zemlji i datim uslovima, od primarnog značaja, bilo za realizaciju postavljenih ciljeva, bilo da utiču regresivno na druge delatnosti, bilo za otklanjanje konjunkturnih kolebanja.[34] Doduše, ta nova rnerkantilistička politika (uslovni termin) razlikuje se od svojevremenog protekcionizma, pored onog već rečenog i time što su međunarodnim sporazumima ograničene ili ukinute mogućnosti donošenja mera karakterističnih za prvobitni merkantilizam, odnosno kombinovanje mera na unutrašnjem i spoljnom planu. (D. P.)