Drugi talas situacionizma?

Prošle godine, barem ovde u Londonu, održano je mnogo komemorativnih dešavanja kojima je obeležena 40. godišnjica događaja iz 1968, sa ekspertima i govornicima koji su nicali na sve strane spremni da iznesu sopstvene procene i iskustva iz te godine, u kojoj je na razne načine mnoštvo pokreta preoblikovalo i iz čeljusti kapitalizma preotelo teren svakodnevnog života. U tim izveštajima često je pominjana Situacionistička internacionala, kao i mnoge druge grupe čije ideje su - ako već ne direktno povezane - najčešće vrlo bliske njihovim. Spisak tih grupa koje su pokušale da spoje umetnost i svakodnevni život u sklopu odbacivanja kapitalizma i stvaranja autonomnih prostora poznata je mnogim čitaocima. U Njujorku, Jipiji (Yippies) i Crna maska (Black Mask), u Kaliforniji Digersi (Diggers), u Čikagu Grupa buntovnih radnika/ca (Rebel Worker Group), u UK-u Kralj Rulja (King Mob), u Amsterdamu Provosi...

Ali ono što nedostaje u većini ovogodišnjih procena važnosti 1968. su njeno nasleđe i savremeni značaj koji ima za društvene pokrete. Leto koje je pred nama obeležava još jedan jubilej, desetogodišnjicu J18, prvog globalnog karnevala protiv kapitala. U Londonu, finansijski distrikt su preuzele hiljade veselih buntovnika/ca sa karnevalskim maskama, oni su upali i blokirali berzu, mrtvo finansijsko srce Sitija pretvoreno je u živi, neverovatni kovitlac istinski humanih društvenih odnosa. Karnevalska taktika koja je primenjena (koja, naravno, mnogo toga duguje situacionistima i grupama iz 60-ih, danas se primenjuje u daleko većem obimu) bila je kasnije tokom iste godine direktna inspiracija aktivistima iz Sijetla, a estetika i ideja „festivala otpora" obojile su pokret protiv kapitalizma koji je eksplodirao na prelazu između dva milenijuma.

Tada se javila tendencija distanciranja od takvih vidova planiranja velikih eksplozija kreativnosti i ljudi su usmerili svoje delatnosti ka više mikropolitičkim svakodnevnim taktičkim angažmanima (čak iako su jednim okom posmatrali do koje mere se takvi vidovi angažovanja pretvaraju u širi pokret), no oni su i dalje bili obojeni estetikom političkog jezika 1968. Pokreti u Evropisu tokom poslednjih osam godina u više navrata primenjivali te taktike, sintetišući iskustva autonomnih evropskih pokreta iz 1980-ih i 1990-ih, od autonomije u Italiji do Reclaim the Streets u UK. Na primer, mnoge od tih grupa bile su inspirisane tehnikama autoredukcije koje su prvi praktikovali autonomni pokreti (odbijanje plaćanja skupih proizvoda, ili masovna aproprijacija robe u korist društvene upotrebe).

 

U Barseloni, Španija, grupa Yo Mango („Ja kradem") je ponudila besplatne modne savete i tretmane ulepšavanja slučajnim prolaznicima/ama ispred prodavnice odevnih predmeta Mango. Nakon što bi uzeli meru svojim dobrovoljcima/kama, oni bi upali u prodavnicu i pokupili komplete odeće za njih, i onda ih u veselju ispratili niz ulicu da u novoj garderobi odu svojim putem. 20. decembra 2002, na godišnjicu narodne bune u Argentini, obznanili su „Yo Mango Tango". Elegantno obučeni parovi igrali su oko predstavništva lanca prodavnica Carrefour u sred božićne potrošačke navale. Sa svakim stilizovanim saginjanjem, zgrabili bi flašu šampanjca i šmugnuli sa njom iz prodavnice. Medijski aktivisti/kinje su snimali i uživo projektovali te scene na spoljnjem zidu prodavnice, dok se ispred nje okupljala masa. Sledećeg dana, šampanjac je odnet do filijale jedne od banaka koje su odgovorne za argentinsku krizu, u kojoj je spontano organizovan doručak uz šampanjac zahvaljujući kojem je došlo do zatvaranja te filijale. U međuvremenu u Hamburgu, Nemačka, 28. aprila 2006, šarena skupina kostimiranih superheroja sa imenima inspirisanim nesigurnim uslovima rada poput: Supermama, Multifleks i Operaistoriks (it. operai, radnici - prim. prev.), upali su u gurmanski supermarket Frische Paradies, i pobegli sa kolicima punim luksuzne robe poput Serrano šunke i Valrhona čokolade. Očajanje vlasnika prodavnice zabeležile su novine Guardian: „Uzeli su čitav odrezak australijske govedine Wagyu Kobe. To košta 108 evra... Te krave su posebno masirane. Imamo ovde i neke veoma fine sireve Philippe Oliver-a. To je snažan i poznat proizvođač sira. I to su uzeli."

Dok su kasirki pružali cvet, sa ukradenom robom su pozirali fotografima da bi potom nestali niz ulicu. Deset minuta kasnije na licu mesta se pojavio helikopter i 14 policijskih automobila, ali nakon opsežnog prestresa našli su samo praznu plastičnu flašu. Bila je to jedna u nizu akcija koje je izvela grupa Umsonst („Besplatno") koja je potom prosledila robu zatvorenicima/ama, pomoćnicama/ima, privremeno zaposlenima/ama i negovateljicama/ima u gradu, koje/i, naravno, moraju da budu superheroji da bi preživeli nesigurne uslove rada koji su im nametnuti. Pored toga što su na lukav i vešt način koristili masovne medije da bi ispričali svoje priče, akcije takvih grupa ekonomsku vrednost menjaju estetskim vrednostima.

 

Druge grupe su pristupile politizaciji svakodnevnog života tako što su radile na afektu i emocijama kao političkom terenu. Tajna ustanička armija buntovnih klovnova (Clandestine Insurgent Rebel Clown Army, CIRCA) pojavila se 2005. pred održavanje samita G8 u UK-u, suprotstavljajući se disciplini policije vragolastim ponašanjem, smehom i ranjivošću. Preuzimanjem uloge lude ili klovna u situaciji nenasilne direktne akcije, oni su se prikazali kao ranjivi i smešni subjekti. Situacija u kojoj je trebalo vršiti policijsku kontrolu nad njima ubrzo je i sama izgledala smešno, i uvukla je policiju u CIRCA-in politizovano pozorište apsurda i poništilo disciplinarnu ulogu policije, kao i fiksiranu ulogu aktivista/kinja samih pripadnika CIRCA-e. Čineći to, oni otvaraju mogućnosti za delotvornu akciju i menjaju društvene odnose koji fokusiranost na militantnost i velike pobede često isključuju. Istovremeno sa rušenjem psiholoških barijera koje policija pokušava da održi između njih i 'aktivista/kinja', klovnovi koriste svoju ulogu lude da bi poništili pokušaje fiksiranja i disciplinovanja aktivističkog tela. Kada ih policija gurne, klovnovi se često zavrte u mestu, poput čigre. Sasvim nezavisno od činejnice da je teško izdavati naređenja masi ako ne možeš da zadržiš ozbiljan izraz lica, ni jedan pandur ne želi da ga kolege vide kako u više navrata hapsi klovna.

**
**

U Londonu 2007, uoči Sajma vojnog naoružanja Excel koji se održava svake godine u Doklendsu, grupa zvana Otmičari prostora (Space Hijackers) odlučila je stupi u akciju, umesto da bude maltretirana od strane policije i marginalizovana od strane drugih učesnikaca protesta. I tako su oni kupili tenk, i sazvali konferenciju za štampu da bi javno saopštili da nameravaju da dovezu tenk na sajam naoružanja i da ga prodaju na aukciji onome ko da najviše. Ukoliko njihov kupac odluči da sa njim prođe kroz policijski kordon i zabije ga pravo u zgradu, oni ta to neće snositi odgovornost. Oni su samo vršili legitiman posao poput osatlih ljudi na sajmu. Na nesreću, obelodanjivanje da vaša anarhistička grupa ima tenk i da namerava da ga upotrebi skreće popriličnu pažnju policije, pa je izvršenje akcije bilo veoma otežano pošto je grupa bila izložena žestokom policijskom nadzoru, telefonski razgovori su im bili prisluškivani, a tenk je zaustavljen miljama daleko od sajmišta i opkoljen od strane policije. U tom trenutku jedan od članova posade popeo se na vrh tenka sa megafonom, i nakon što je najoštrije osudio policijsko ograničavanje legitimnog protesta, objavio je da su spremljeni besplatni bicikli za sve, i da bi trebalo da ih upotrebe za dolazak do sajma, gde upravo stiže njihov drugi tajni tenk. Nažalost, niko nije za buduće generacije zabeležio izraze na licima pandura, ali ključni elemet komedije bila je jurnjava pandura na sajam i trka između mase na biciklima i policijskih automobila. Aukcija drugog tenka je nastavljena, a tenk praćen sopstvenim ozvučenjem i trupom karikaturalnih muško-ženskih igrača/ica koji/e su se pojavili s ciljem da na najbolji mogući način skrenu pažnju na draži njegove kupole i topova.

 

 

 

 

Ovog leta, slični umetničko-politički vidovi organizovanja viđeni su prilikom održavanja trećeg po redu protestnog klimatskog kampa u UK-u, kod elektrane Kingsnort u Kentu, u kom je bilo na hiljade ljudi koji su kampovali tokom sedmodnevnog festivala - protesta u autonomnom ekoselu utemeljenom na principima konsenzusnog odlučivanja i direktne demokratije. Na dan masovne akcije, dok su mnogi išli preko ledine u pravcu stanice, druge grupe su obelodanile planove za zauzimanje tog položaja iz vazduha i sa mora. Strogo poverljivi vazdušni napad naišao je na ogromnu, paničnu mobilizaciju policije sa nizom napada sa distance, dok je morska grupa predala mape sa blagom u ruke tridesetak piratskih afinitetnih grupa, koje su se sakrile tokom noći u šumi i na poljima i potom, u ranim jutarnjim časovima, svi sa povezima za oči, porinuli svoje čamce na naduvavanje i splavove kućne izrade u reku Midvej. Ta pobunjenička splavarska regata pokazala se teško savladivom od strane policijskih brodova kojima je bilo teško da izađu na kraj sa više od jednim splavom istovremeno, i nakon nečega što podseća na anarhističku igru Takešijevog zamka, pobunjenici su došli su do pristaništa za prijem uglja i rad stanice je ometen. Pored toga, bilo gde nadomak kampa niste mogli da nađete ni jednu prodavnicu u kojoj je ostala jedna jedina flaša ruma. Sem što su bili direktno politički delotvorni zahvaljujući mešanju umetnosti i aktivizma, razigrana i simbolički pristupačna priroda takvih akcija, kao teatarsko angažovanje u mas medijima, funkcioniše i u ideološkim okvirima, osujećujući isključujuće reprezentacije 'protestanata', te nadmudrujući standarne policijske medijske strategije izolovanja društvenih pokreta putem isticanja njihovog nasilja. Nakon klimatskog kampa u Kingsnortu, Gardijan je objavio sledeći naslov, „One povrede policije iz Kingsnorta u celini: šest ujeda insekata i zubobolja. Policijska operacija vredna 5,9 miliona funti 'kolosalno rasipanje para'". Ova replika je odzvanjala čak i u desničarskoj štampi.

Inspirativne kakve jesu, ove priče u slučaju izolovanja od pokreta čiji su bile deo mogu biti postvarene i svedene na štoseve koji su lišeni šireg političkog angažmana. Ali ako ih sagledamo istorijski, kao tendenciju unutar šireg pokreta protiv kapitala, možemo videti da takvi estetizovani pristupi predstavljaju samo jedan kraj spektra oslobođene radne snage. Ta radna snaga odbacuje „rad" - to jest, kapitalističku aproprijaciju i ograđivanje (tj. privatizaciju - prim. prev.) naše kreativnosti - sa težnjom ka autonomnim, svakodnevnim stvaranjem drugačijih vrednosti: životnoj aktivnosti u korist drugačijih ciljeva. „Umetnost" je istorijski pojam koji su Zapadna društva koristila za tu vrstu autonomne kreativnosti: poput festivala, bio je to mali prostor u kome kreativnost i afekat mogu da isprazne energiju na načine koji obično nisu dopušteni. Tako da ne predstavlja posebno iznenađeje to što su paralelno sa širenjem autonomije društvenih porketa (to jest, njihove direktne reaproprijacije društvenog života, kao cilja po sebi, umesto nastojanja da ideološki „probude" društvo), oni težili ka tome da na oslobađanje sopstvene radne snage od direktiva kapitala gledaju kroz prizmu jezika umetničkih eksperimenata. Možda je istorijski korisno misliti o nekim od tih aspekata naših pokreta kao o preradi velikih zahteva Situacionističke internacionale unutar mikropolitičkih okvira izgradnje pokreta uz pomoć želje i afekta, kako na terenu tako i u njihovom taktičkom angažovanju u medijima, a koji kao takvi predstavljaju nešto poput situacionizma drugog talasa koji godini 1999. duguje jednako koliko i 1968.

Prevod ovog članka na španski jezik nalazi se ovde.