Drugi pol

Priredila: Ida Bauer

Pre 60 godina simone de beauvoir je napisala DRUGI POL i proizvela novi predmet mišljenja, novi filozofski problem - ženu. simone je zbog toga revolucionarna filozofska figura. od tada, mnogo toga se promenilo i feminizam je ipak doneo razne pobede - zbog čega smo mi žene koje živimo u današnjem društvu prave srećnice - u odnosu na naše majke, bake, prabake itd. samo možemo zamišljati kako bi nam bilo da smo se rodile samo vek pre, da li bismo mogle ići u školu, imati pravo glasanja, pravo na abortus, kontrolu rađanja, slobodan vanbračni sex and so on. no žalosno je da se mnoge stvari od tada još nisu promenile, u različitim sredinama se različito menjaju (a naša sredina je još uvek dominantno patrijarhalna). simone je u drugom polu pokazala čitavu genezu pojma žene, ispitujući ogroman sklop mitologija, stereotipa, istorijskih struktura, književnih tekstova; dajući psihoanalitičko tumačenje i marksističku analizu položaja žena, i objašnjavajući šta, i kroz svetsku i kroz individualnu istoriju, znači biti žena. DRUGI POL je knjiga koju bih, da se pitam, davala kao obaveznu lektiru još u osnovnoj školi, u sklopu obaveznog predmeta o seksualnom vaspitanju. ne samo dečacima- koji bi tek na taj način naučili i razumeli zašto sva ta priča, nego i devojčicama- koje prečesto nesvesno prihvataju svoje podređene uloge koje su im nametnute, i žive mitove koji su iskonstruisani. muškarci koji bi pažljivo pročitali DRUGI POL svakako bi postali bolji jebači, bolji pisci koji bi zanimljivije opisivali ženske likove u vlastitim tekstovima (a ne stereotipno i redukovano) i bolji prijatelji žena. žene koje bi pročitale DRUGI POL postale bi samosvesnije, rasterećenije, opreznije, pametnije i privlačnije.

u našem dvotomnom izdanju knjiga ima oko 950 strana. teško mi je bilo odlučiti se za citate, dakle evo delova DRUGOG POLA koje sam smatrala važnijim i najzanimljivijim

* * * * * *

žena se javlja kao negativ, pa joj je svako determinisanje imputirano bez ograničenja, a ne i obrnuto, bez reciprociteta. odavno, od početka istorije, one su uvek bile podređene muškarcu. njihova zavisnost izmiče slučajnosti koja odlikuje istorijsku činjenicu, drugost se ovde javlja kao apsolutnost.

proleteri kažu ’’mi’’, crnci takođe. postavljajući se kao subjekti menjaju buržuje, ’’belce’’ u druge. žene – izuzev na izvesnim kongresima koji ostaju apstraktne manifestacije – ne govore ’’mi’’. ljudi kažu ’’žene’’ i one ponavljaju tu reč da bi imenovale same sebe, ali se ne postavljaju autentično kao Subjekat.

ne postoji nikakva misteriozna suština koja muškarcima ili ženama nalaže dobronamernost ili zlonamernost.

za demokratski socijalizam, gde bi klase bile uništene ali ne i individue, pitanje individualne sudbine sačuvalo bi svu svoju važnost: seksualno razlikovanje sačuvalo bi sav svoj značaj.

zlatno doba žene, u stvari, samo je mit. govoriti da je žena bila Drugo, znači da među polovima nije postojao odnos reciprociteta. njena moć potvrđivala se s one strane čovekovog carstva: ona je dakle, bila izvan tog carstva. društvo je uvek bilo muško; politička vlast uvek je bila u rukama ljudi. ’’Politika ili jednostavno društvena vlast uvek pripada muškarcima’’ tvrdi Levi-Stros na kraju svoje studije o primitivnim narodima.

svaki socijalizam, izvlačeći ženu iz porodice, potpomaže njeno oslobođenje. Platon je, razmišljajući o društvenom sistemu, obećavao ženama autonomiju sličnu onoj koju su imale žene u Sparti.

...istoriju žena su stvarali muškarci. kao što u Americi ne postoji problem crnih već problem belih , kao što ’’antisemitizam nije jevrejski problem nego naš problem’’. tako je i žena uvek bio problem muškaraca.

... u stvarnosti ženski glasovi se ne čuju tamo gde počinje konkretna akcija: mogle su da izazovu ratove, ali ne i da utiču na taktiku borbe; usmeravale su politiku samo dotle dok se politika svodila na intrige. istinske komandne pozicije sveta nikad nisu bile u ženskim rukama. žene nisu uticale na tehniku ni na ekonomiju, nisu stvarale ni rušile države, nisu otkrivale svetove. žene su pokrenule izvesne događaje, ali su pre značile simbol nego što su bile stvarni pokretači.

... tako se žena javlja kao nebitnost koja se nikada ne vraća na bitnosti, kao apsolutno Drugo bez reciprociteta. socijalističke ideologije, koje zahtevaju izjednačavnje svih ljudskih bića, odbijaju mogućnost, i u budućnosti i danas, da ikakva ljudska kategorija bude objekat ili idol. u autentično demokratskom društvu, koje predviđa Marks, nema mesta za Drugo.

... jedna uloga namenjena ženi u buržoaskom društvu jeste da reprezentuje: njena lepota, ljupkost, inteligencija, elegancija su spoljašnji znaci bogatstva muža, isto kao što je to karoserija automobila. žena je prevashodno poetska stvarnost, inkarnacija Sna ... muškarac ne sanja o Drugom samo da bi ga posedovao, već i da bi se njime potvrdio, ako hoće da bude potvrđen od muškarca njemu sličnih, mora da bude u stalnoj napetosti. zato muškarac želi da posmatrač da apsolutnu vrednost njegovom životu, njegovim poslovima, njemu samom... muškarci su suviše zauzeti svojim odnosima saradnje i borbe da bi jedni drugima bili publika – oni se ne posmatraju. žena je izvan njihovih aktivnosti, ne učestvuje u njihovim takmičenjima, borbama. sam njen položaj je predodeđuje da ima baš ulogu posmatrača.

žena se ne rađa kao žena, već to postaje. nikakva biološka, psihička i ekonomska predodređenost ne definiše lik koji ženka čoveka dobija u društvu; čitava civilizacija stvara taj prelazni proizvod između mužjaka i kastrata nazvan ženski rod. isključivo posredovanje drugih može od jedinke stvoriti Drugog.

tako je pasivnost, koja će biti suštinsko obeležje ’’ženstvene’’ žene, crta koja se u njoj razvija već od njenih najranijih godina. ali pogrešno je tvrditi da je pasivnost biološka datost; u stvari, to je sudbina koju joj nameću njeni vaspitači i društvo.

... na hijerarhiju polova joj najpre ukazuje porodično iskustvo, malo-pomalo shvata da otac ima vrhovnu vlast, iako je ne ispoljava svakodnevno; njegov autoritet postaje samo još veći zato što se ne troši na sitnice ... sve doprinosi tome da se u očima devojčice potvrdi ta hijerarhija. istorija, književnost, pesme, legende kojima je uljuljkuju – sve veliča muškarca... u savremenim pričama kao i u drevnim legendama, muškarac je povlašćen heroj... svi značajni događaji zbivaju se posredstvom muškaraca. stvarnost daje za pravo tim romanima i legendama, ako devojčica čita novine, ako sluša razgovor odraslih osoba, ona zaključuje da muškarci i danas, kao nekada, upravljaju svetom. državnici, generali, istraživači, muzičari, slikari, ljudi koje ona obožava – svi su muškarci; njeno srce uzbuđeno kuca zbog muškaraca.

... ona saznaje: da bi bila srećna, treba da je voljena; da bi bila voljena, treba da čeka ljubav. žena je usnula Trnoružica, Magareća koža, Pepeljuga, Snežana, ona koja prima i trpi. u pesmama i bajkama, vidimo kako mladić pustolovno polazi u potragu za ženom – raspolućuje zmajeve, pobeđuje džinove; lepotica je zatvorena u kuli, dvorcu, vrtu, pećini, vezana lancima za stenu, zarobljena, uspavana – ona čeka... doći će moj princ jednog dana... some day he’ll come along, the man I love... popularni napevi šapuću joj kako treba da sanja strpljivo i s puno nade. ženi je neophodno da osvoji muško srce, to je nagrada za kojom teže sve junakinje – čak i neustrašive i pustolovke; a najčešće, od njih se ne traži nijedna druga vrlina osim lepote ... žena osigurava sebi najsjanije pobede padajući na dno poniženja; devojčica saznaje da će, ako pristane na najveće ustupke, postati svemoćna, bilo da je u pitanju bog ili muškarac: ona nalazi zadovoljstvo u mazohizmu koji joj obećava najveće pobede. sveta Blandina, bleda i oblivena krvlju u lavljima pandžama, Snežana koja naizgled mrtva leži u staklenom kovčegu, začarana lepotica, onesvešćena Atala, čitava četa nežnih junakinja – ubijenih, pasivnih, ranjenih, bačenih na kolena, uniženih – pokazuje njihovoj mladoj sestri čarobnu draž mučene, napuštene i rezignirane lepote. dok se njen brat igra junaka, nije čudno što se devojčica tako rado igra žrtve: pagani je bacaju lavovima, Plavobradi je vuče za kosu, kralj, njen suprug, goni je u dubinu šuma; ona se miri sa sudbinom, pati, umire, i čelo joj se ovenčava slavom.

više ili manje prikriveno, devojka troši mladost u čekanju. očekuje Muškarca. zbilja, i mladić sanja o ženi; ali žena će uvek biti samo jedan element njegovog života: njegova sudbina se ne svodi na nju; bilo da je želela da se ostvari kao žena ili da prevaziđe granice svoje ženstvenosti, devojčica je od detinjstva gledala u muškarcu izvršioca svojih želja i svoje pribežište ... ona je oduvek bila ubeđena da je muškarac superioran; taj prestiž muškarca nije dečje uobraženje već je ekonomski i društveno zasnovan; kratko i jasno, muškarci su gospodari sveta; sve ubeđuje devojku kako je u njenom interesu da bude vazal muškarcu ... brak nije samo karijera, uvažena i manje zamorna od drugih: jedino on omogućava ženi da stekne potpuno društveno dostojanstvo i da se na seksualnom planu ostvari kao ljubavnica i kao majka. upravo u tom obliku i okolina i ona sama zamišljaju njenu budućnost ... taj Drugi za devojku je esencijalno, dok sebe, u odnosu na njega, shvata kao neesencijalno.

telo žene – posebno devojke – ’’histerično’’ je u tom smislu što, nema razlike između psihičkog života i njegove fiziološke realizacije. ... devojka ne smatra da je odgovorna za svoju budućnost; prosuđuje da je beskorisno zahtevati mnogo od same sebe, jer, konačno, njena sudbina ne treba da zavisi od nje. daleko od toga da se devojka povinuje muškarcu zato što zna da je inferiorna u odnosu na njega – naprotiv, zato što mu je odana, prihvatajući ideju o svjoj inferiornosti, ona stvara tu podređenost ... biti ženstvena znači prikazivati se nemoćnom, beznačajnom, pasivnom, krotkom.

za devojku, erotska transcedentost jeste u njenom pristajanju da od sebe stvori plen. ona postaje objekt, i sebe shvata kao objekt; sa čuđenjem otkriva taj vid svog bića: čini joj se da se udvaja; umesto da se tačno podudara sa sobom, gle, ona počinje da egzistira napolju. karakter i ponašanje devojke odražavaju njen položaj: ako se situacija izmeni, i lik devojke se menja. danas ona sve više može da sama raspolaže svojojm sudbinom umesto da je stavlja u ruke muškarca. ako je zaokupljena studijama, sportovima, sticanjem kvalifikacija, društvenim i političkim aktivnostima, devojka se oslobađa opsesije muškarca i mnogo je manje obuzeta sentimentalnim i seksualnim konfliktima. međutim, njoj je mnogo teže nego mladiću da se ostvari kao samostalna jedinka ... često se čudimo kada vidimo s kakvom lakoćom neka žena napušta muziku, studije, zanat, čim je sebi našla muža; do toga dolazi zato što se ona suviše slabo unela u svoje planove da bi u njihovom ostvarenju mogla videti neku veliku korist. kao da se sve urotilo da obuzda njenu ličnu ambiciju, a međutim, ogroman društveni pritisak navodi je da u braku traži društveni položaj, opravdanje. prirodno je što se ona ne trudi da sama sebi stvori mesto u ovom svetu ili što to samo plašljivo pokušava. sve dok ne bude ostvarena savršena ekonomska jednakost u društvu i sve dok običaji budu omogućavali ženi da se kao supruga i ljubavnica koristi privilegijama koje uživaju neki muškarci, ona će i dalje sanjati o pasivnom uspehu, što će kočiti njena sopstvena ostvarenja.

u izvesnom smislu, uvođenje žene u polni život, baš kao i upućivanje muškarca, počinje od najranijeg detinjstva. postoji teorijsko i praktično obučavanje koje traje, bez prekida, od oralne, preko analne i genitalne faze do zrelog doba. ali erotska iskustva devojke nisu jednostavno nastavljanje njenih prethodnih seksualnih aktivnosti; ta iskustva su, veoma često, nepredvidljiva i surova; njihovo sticanje uvek je nov događaj čija je posledica kidanje sa prošlošću ... potvrđeno je da su žene upotrebljavale veštački penis bez prekida od antičkih vremena, čak i ranije, pa sve do naših dana. evo liste predmeta nađenih poslednjih godina u vaginama i bešikama, a koje je bilo moguće izvući samo hirurškim intervencijama: olovke, komadi pečatnog voska, ukosnice, kalemi, igle od kosti, papilotne, igle za šivenje i pletenje, kutije za igle, busoli, kristalni čepovi, lojana sveća, čepovi od plute, čaše, viljuške, čačkalice, četkice za zube, kutije za pomadu (u sličaju koji navodiŠreder, u kutiji se nalazio gundelj, zamena japanskog rinutame), kokošja jaja itd.

seksualnost žene uslovljena je čitavom situacijom ... uslovi u kojima se razvija seksualni život žene ... zavise od čitavog njenog socijalnog i ekonomskog položaja

... a ako se pozovemo na prirodu, možemo reći da svaka žena prirodno ima homoseksualne sklonosti.

...’prava žena’ je veštački proizvod koji fabrikuje civilizacija , kao što su se nekada proizvodili kastrati; njeni tobožnji ’instinkti’ za kaćiperstvo, poslušnost, u nju su udahnuti kao što je muškarac naučen da se ponosi svojim falusom; muškarac ne pihvata uvek svoju vokaciju; žena ima dobre razloge da sa još manje pokornosti prihvati onu koja je njoj određena

žena nije više ograničena na reprodukcionu funkciju koja, budući da je velikim delom izgubila karakter robovanja prirodi, izgleda kao obaveza koju ona dobrovoljno prihvata; rađanje je izjednačeno sa produktivnim radom, jer u mnogim slučajevima vreme poštede, koje iziskuje trudnoća, majci mora da plati država ili poslodavac ... od opšte strukture društva zavisi da li će u sutrašnjem svetu jedna ili druga težnja nadvladati: ali u svakom slučaju, muško tutorstvo je na putu da iščezne. međutim, epoha u kojoj mi živimo još je prelazni period sa feminističkog stanovišta. samo deo žena učestvuje u proizvodnji, a i one same pripadaju društvu u kome su očuvane drevne strukture i drevne vrednosti.

...devojka je potpuno pasivna; ona je udata, roditelji je daju mladoženji. mladići se žene, uzimaju ženu ... zakon i običaji daju još mužu veliku vlast: zbog samog njegovog položaja u društvu podrazumeva se da on treba da vlada i u bračnoj zajednici. pošto je muškarac proizvođač, on ne radi samo u uskom interesu porodice, već i u interesu društva, i porodičnoj zajednici omogućava budućnost sarađujući u izgradnji kolektivne budućnosti; muškarac ovaploćuje transcedentnost. žena je predodređena da produžava vrstu i da održava kuću, to jest, osuđena je na imanentnost ... čak i u slučaju kada je emancipovanija, ekonomska privilegija koju muškarci zadržavaju za sebe, navode je da da prednost braku pre nego nekom zanatu: ona će tražiti muža čiji će položaj biti iznad njegog, a nada se da će on dostići taj položaj brže i da će se uspeti više nego što bi ona za to bila sposobna. prihvaćeno je kao i nekada, da je ljubavni čin, sa ženine strane, služba koju ona duguje muškarcu; on uzima svoje zadovoljstvo i zauzvrat duguje nadoknadu. telo žene je predmet koji se kupuje; za nju je ono kapital i ovlašćena je da se njime koristi ... prirodno je da će je ta olakšica dovesti u iskušenje, utoliko pre što su ženski zanati obično nezahvalni i slabo plaćeni; brak je unosnija karijera od mnogih drugih.

... vokacija muškarca jeste akcija; on treba da proizvodi, da se bori, stvara, napreduje, da se prevazilazi prema totalitetu sveta i beskonačnosti budućnosti; ali tradicionalni brak ne poziva ženu da se i ona transcenduje zajedno sa njim; on je ograničava na imanentnost. dom je, dakle, za ženu zgoditak koji joj je dosuđen na zemlji, izraz njene društvene vrednosti i njene najprisnije istine. zato što ne čini ništa, žena sebe pohlepno traži u onome što ima.

malo je dužnosti toliko srodnih Sizifovim mukama kao posao domaćice; iz dana u dan treba prati posuđe, brisati prašinu sa nemštaja, krpiti rublje – a sve to će sutra biti ponovo isprljano, prašnjavo, pocepano.

jesti, spavati, čistiti... godine se više ne uspinju ka nebu, već se, istovetne i sive, prostiru vodoravno kao stolnjak; svaki dan liči na prethodni; to je večna sadašnjost, nekorisna i beznadna.

prati, peglati, čistiti, tražiti prašinu ispod ormara – znači zaustavljati smrt, ali isto tako i odbijati život: jer vreme istovremeno i stvara i uništava; domaćica shvata samo njegov negatorski vid. ona zauzima stav manihejca.

... brak ohrabruje muškarca na ćudljivi imperijalizam: iskušenje da se gospodari je najrasprostranjenije i nejneodoljivije od svih iskušenja; prepustiti dete majci, predati ženu mužu, znači negovati tiraniju na zemlji; često mužu nije dovoljno da mu se odobrava, što je obožavan, što savetuje i vodi; on naređuje, igra ulogu vladara; terajući svoju ženu da se potčini njegovom autoritetu. on se u kući oslobađa svih mržnji skupljanih u njemu tokom celog njeovog života, još od detinjstva, u svakodnevnom opštenju sa drugim muškarcima čija ga egzistencija muči i vređa; ona ne mora da govori, već i sam izraz njegovog lica predstavlja silu, moć, nepomirljivost, izriče naređenaj strogim glasom, ili pak viče, lupa pesnicom o sto; ta lakrdija ej za ženu svakodnevna stvarnost. on je toliko uveren u svoja prava da mu i najmanaj samostalnost, koju njegova žena uspeva da sačuva, izgleda kao pobuna, želeo bi da je čak spreči i da diše bez njega.

... čitava jedna tradicija uči supruge umetnosti ’kako se hvata muškarac’ ... da bi među supružnicima postojali vernost i prijateljstvo, uslov sine qua non je da oboje budu slobodni jedno prema drugom i stvarno jednaki. sve dok muškarac sam poseduje ekonomsku samostalnost i dok drži u svojim rukama – i zakonski i prema običajima – privilegije koej pruža muškost, prirodno je što je tako često tiranin, i što to navodi ženu da se buni i da se služi lukavstvom

... drama braka nije u tome što ženi ne pruža sreću koju joj obećava – sreća se ne može unapred osigurati – već je u tome što je osakaćuje – osuđuje na ponavljanje i naviku.

... jedinke nisu odgovorne za neuspeh braka ... sama institucija je od početka izopačena ... mnogi mladi bračni parovi pružaju utisak savršene jednakosti. ali sve dok muškarac bude ekonomski odgovoran u braku, ta jednakost je varka ... kao što ni u biološkom pogledu mužjaci i ženke nisu nikada žrtve vrste, isto tako i supružnici zajedno podnose pritisak jedne institucije koju nisu stvorili.

... ne postoji materinski ’instinkt’: ta reč se ni u kome slučaju ne može primeniti na ljudsku vrstu ... ...ideja o urođenom stvaralačkom ’instinktu’ mora biti vraćena, kao i ideja o ’večnom ženskom’, u stari orman sa entitetima.

... predrasuda da je materinstvo dovoljno da ispuni život jedne žene – uopšte nije tačno. ... deca uošte nisu dovoljna da daju smisao jednom životu nagriženom dosadom.

nesreća braka – u tome što se jedinke previše često ujedinjuju u svojoj slabosti a ne u snazi, što svako traži od drugog, umesto da nalazi zadovoljstvo u davanju. to je još varljivija obmana od maštanja da će preko dece doći do integriteta, topline, vrednosti, koje žena nije umela sama da stvori...

nema ničeg prirodnog u jednoj takvoj obavezi, jer priroda nikada ne može da nemetne moralni izbor koji podrazumeva angažovanje. roditi dete, znači uzeti na sebe jednu obavezu; ako je majka kasnije izbegava kriva je pred jednom ljudskom egzistencijom, pred jednom slobodom; ali niko joj tu obavezu ne može nametnuti.

...psihoanaliza je ukazala na jednu veliku istinu – da sami ’normalni’ roditelji predstavljaju opasnost za dete. kompleksi, opsesije, neuroze, od kojih pate odrasli, imaju svoj koren u njihovoj porodičnoj prošlosti; roditelji koji se i sami sukobljavaju, svađaju i doživljavaju vlastite drame, najmanje su poželjno društvo za dete.

...licemerno je čuditi se ponudama prostitutki kada su podstaknute muškim zahtevima; to je rudimentarni i univerzalni ekonomski proces.

... ženino ponašanje zbog kojeg je osuđuju nije izazvano njenim hormonima niti je predodređeno strukturom njenog mozga – ono je saobrazno njenom položaju. u toj perspektivi, pokušaćemo da napravimo podroban pregled položaja žene, što će nas primorati da neke stvari ponovimo, ali će nam zauzvrat dozvoliti da ’večno žensko’ shvatimo u njegovoj ekonomskoj, društvenoj i istorijskoj uslovljenosti.

... ali jednostavno zbog toga što sloboda u ženi ostaje asptraktna i jalova, ona se može autentično prihvatiti samo u pobuni: to je jedini put otvoren onima koji nemaju mogućnosti da bilo šta grade; oni treba da odbace granice svog položaja i da nastoje da sebi otvore puteve u budućnost; mirenje sa sudbinom je samo ustupanje i bekstvo; za ženu nema nikakvog drugog izlala osim da radi na svom oslobađanju. to oslobađanje može da bude samo kolektivno, i ono zahteva, pre svega, dovršenje ekonomske evolucije ženske sudbine.

... građanske slobode ostaju apstraktne kada nisu propraćene ekonomskom samostalnošću; izdržavana žena – supruga ili ljubavnica – nije oslobođena vlasti muškarca time što u rukama ima glasački listić; iako joj običaji nameću manje stega nego nekada, ove negativne povlastice nisu u suštini izmenile njen položaj; ona je i dalje vezana za svoju vazalsku sudbinu. žena je velikim delom radom premostila rastojanje koje ju je delilo od muškarca: samo joj rad može zajemčiti konkretnu slobodu ... međutim, ne bi trebalo smatrati da je žena jednostavno slobodna ako ima zanat i pravo glasa: rad danas nije sloboda. žena bi radeći osigurala sebi i slobodu samo u socijalističkom društvu. većina radnika je danas eksploatisana.