Drugačiji svet je već tu!

Sijetl, Đenova, Hajligendam…

Ima dana tokom kojih, u svega nekoliko sati, dođe do sloma. 30. novembar 1999. je bio baš takav dan. U Sijetlu, desetine hiljada ljudi je blokiralo ministarski sastanak Svetske trgovinske organizacije (STO) što je dovelo do otkazivanja pregovora globalne upravljačke elite. Iako je možda Sijetl s početka izgledao kao izolovana vest, ono što je on ilustrovao bilo je to da, kroz saradnju društvenih pokreta, drugi mogu ponovo postati vidljivi - makar to bilo samo simbolično i na nekoliko sati. Tokom godina koje su prethodile Sijetlu, nije se mnogo toga čulo o tom drugačijem svetu - delom i zato što ljudi nisu hteli da slušaju. Margaret Tačer je odredila opšte raspoloženje, objavivši: "Nema alternative!" Tačno 15 godina pre Sijetla, 1984/85, britanska Konzervativna partija je uspela da porazi nacionalni štrajk rudara. Tokom čitave godine, štrajkači su se odupirali njihovim napadima. Konačni poraz štrajka – ostvaren uz pomoć nasilja: 20.000 rudara je povređeno; 13.000 uhapšeno; 200 zatvoreno; 2 su ubijena; a još 3 su umrla skupljajući ugalj tokom zime – predstavlja kraj jedne epohe za čitav radnički pokret. Tekovine decenijske borbe, od socijalne zaštite do beneficija za penzione fondove, polako su redukovane i gotovo svaka nacionalizovana industrija je privatizovana deo po deo. Velika Britanije je postala evropska laboratorija neoliberalizma. Slom i ponovno javljanje

Tokom godina koje su usledile, ipak, nije samo britanski sindikalni pokreti postao stvar prošlosti. Svuda širom sveta, implodirale su države i partije "realnog socijalizma". U teškoj nemaštini usledio je kolaps oslobodilačkih pokreta globalnog Juga – kako onih koji su vodili borbe tako i onih koji su već bili na vlasti – i, najzad, zapadnih socijalnih demokratija. Ovaj pokret disolucije takođe će uticati na nove društvene pokrete i svaku organizaciju na levici, uključujući grupe i supkulture autonomne levice. Rezultujuća paraliza se činila potpunom, sve do svog konačnog kraha tog dana u Sijetlu. Upravo tu, a ne u krahu pregovora STO, leži pravi značaj Sijetla.

Odjednom, svima je postalo jasno da društveni pokret – Zapatisti u Čjapasu, pokret bezemljaša u Brazilu i Indiji, veliki i moćni štrajkovi koji su pokrenuti u Koreji i Francuskoj sredinom 1990ih – nikada zapravo nije prestao da postoji. Nakon Sijetla došle su na red mobilizacije protiv samita u Pragu, Geteborgu i Đenovi, praćene svetskim socijalnim forumom i drugim okupljanjima društvenih pokreta, na svim kontinentima i u mnogim zemljama. 15. februara 2003, milioni ljudi – više nego ikada u jednom danu – demonstriralo je širom sveta protiv rata SAD u Iraku, koji će započeti ubrzo potom. Nemačka se suočila sa dvema demonstracijama u kojima su učestvovale stotine hiljada ljudi. Isti broj ljudi je demonstrirao tokom čitavog leta protiv neoliberalne "Agende 2010" vlade Socijal demokrata i partije Zelenih. U Latinskoj Americi, smenjivan je jedan neoliberalni režim za drugim vladama koje - barem retorički - sebe predstavljaju delom "drugačijeg sveta". Pa čak i u Nemačkoj, oba neoliberanla partijska bloka su pretrpela poraz na opštim izborima 2005.

Taj drugačiji svet o kojem govorimo, ipak, ne nalazi se nigde drugo nego u ovom svetu, jer svet neće biti ništa drugo do ono što od njega načine socijalne borbe. Ali šta je to što određuje ovaj alternativni ciklus globalizacije? Dve stvari su bile kod Sijetla i Đenove: prvo, kompozicija borbi i onih koji se bore; drugo, komunikacija unutar borbe i komunikacija borbi - neposredna, globalno prepoznata uz uticaj koordinisane akcije. Sindikati i autonomni aktivisti/kinje, kaluđerice i feministkinje, NVO funkcioneri i Mreža direktne akcije, seljački aktivisti Via Campesina iz čitavog sveta, kolektiv Umetnost i revolucija iz San Franciska, organizacije migranata iz Latinske Amerike i drugi svi su zajedno demonstrirali u Sijetlu. U trenu je to postalo svetsko dešavanje; i upravo zbog tog razloga počeo je proces koji je nastavljen u Pragu, Geteborgu, Đenovi, Porto Alegreu i mnogim drugim mestima. Tu leži mogućnost novog sveta na koji računamo – zato što on već postoji. Te nove karakteristike, naravno, proizvod su transformacije unutar globalizovanog načina proizvodnje, koji je sa svoje strane takođe povezan sa globalnim širenjem mreža imperijalne vlasti – fenomena koji je takođe važan aspekt ere koja je usledila nakon Sijetla: 11. septembar, ratovi u Avganistanu i Iraku, pretnje ratom protiv Irana.

Pokret pokreta

Pokret pokreta koji je postao vidljiv po prvi put u Sijetlu nije "baš" pokret a sigurno nije Partija, čak iako partije mogu igrati ulogu unutar njega. To takođe nije pokret za različitost kao takvu - drugim rečima, za razliku koja, zauzvrat, stvara identitet. Negde između totalnog jedinstva i totalne različitosti, ovaj pokret ima kapacitet da sebi odredi usmerenje putem upotrebe novih medija – među kojima je internet igra jednako važnu ulogu koliko i socijalni forum. Ali s one strane veličanja tih novih vidova komunikacije, ciklus u kome se našao pokret nakon Sijetla takođe je pokazao jednu stvar: lokalizovano uznemiravanje Imperije, bez obzira na oblike i sredstva, može postati mesto društvene kontramoći jedino ukoliko pokreti odu dalje od održavanja svog uglavnom decentralizovanog i "spontanog" karaktera i zaštite sopstvene heterogene snage, i krenu ka zajedničkom angažovanju na način koji dopušta [stvaranje] efikasne političke organizacije. Odbaciti sve vidove organizacije – na osnovu pogrešnog razumevanja istorije levice i njenih poraza – i jedino se fokusirati na politici pokreta koja ne može da ode dalje od pojedinačnog i njegovog identiteta u krajnjem je isto onoliko autoritarna koliko i njegova suprotnost; naime, pretpostavke svake političke grupice, inicijative, ili avangardističke jedinice da uvek-već ima pravi odgovor na pitanja društvene organizacije nadolazećih pokreta i borbi. To implicira različit odnos između pokreta i organizacije: oni nisu u kontradikciji, ali ni ne formiraju jedinstvo. Naprotiv, to konstituiše novi izazov za organizacije koje učestvuju u pokretu: nikada više ne sme biti Partije koja će moći za sebe da tvrdi da je njegovo "parlamentarno krilo" ili, što je još gore, njegova avangarda. Pretpostavjlajući da pokreti mogu da izbegnu poraz iznutra, takvi pokušaji preotimanja bi nužno doveli do osude njihovih autora na status najobičnije sekte. Ili, ukoliko budu uspešni, iz osnova će promeniti karakter pokretâ ka pretvaranju u nešto što oni nisu: država.

Kompozicija borbi

Ali pokreti su takođe nasledili slabost iz vremena koje prethodi Sijetlu. Zato što drugačiji svet koji ovi pokreti čine mogućim još uvek nema rečnik kojim će imenovati i konkretizovati svoje projekte i svoje alternative kao što su to učinili prethodni projekti: republika, demokratija, socijalizam, komunizam, slobodno udruženje pojedinaca. U pitanju su, ipak, manje same reči nego konflikti, konfrontacije i debate o alternativama; individualni i kolektivni eksperimenti u kojima alternative mogu biti isprobane u svakodnevnom životu – u kome se takođe može ostvariti praktičan raskid sa status kvoom. Takvi prekidi čak se mogu videti u odbrambenim borbama koje, iako su tek privremene, već konstituišu kolektivne bobre i putanje u drugačiji svet. Ako će takav jezik biti razvijen, onda neka druga pitanja – među kojima su neka stara, veoma stara – moraju biti ponovo postavljena. Među njima ništa manje važno je sledeće pitanje: šta je, zapravo, "levica", i šta je, zapravo, "radikalna levica"? Stalno i nanovo takođe se mora postavljati pitanje: šta će drugačiji svet učiniti takvim da on ne bude kapitalistički, imperijalni (imperijalistički), patrijarhalan, rasistički ... već svet koji je radikalno za svekoliko mnoštvo, za sve, koji pri tom ne tvore jedno?

Hegemonija neoliberalizma je tek počela da pokazuje svoje prve naprsline u Sijetlu – pukotine koje treba produbiti, produžiti i razgranati u svim pravcima. Ta hegemonija – mada nije lišena svojih izazova – nastavlja da prodire i naddeterminiše naše svakodnevne živote, i živote svih, svuda. Ta hegemonija takođe u svojim rukama ima imperijalnu kapitalističku komandu, čija globalna regulacija je predmet pregovora sa samitima G8 i ministarskim sastancima STOe.

Svakodnevni razvoj sredstava sile i pinude na kojem rade vlade takođe je deo tog sistema komandovanja: u Abu Graibu, u Gvantanamu, u Kueti, na nemačko-poljskoj granici, u Čečeniji, u "ratu protiv terorizma" SAD i "ratu protiv 'nelegalne' migracije" EU. Slično tome, to implicira svakodnevnu kontrolu i disciplinovanje onih čija je radna snaga fleksibilizovana, učinjena mobilnom i prekarizovana stalno-rastućim cenama, i čije siromaštvo i isključenost se na taj način "obezbeđuje". Ta hegemonija i kontrola takođe idu pod ruku sa širenjem procesa etnizacije i rasizacije načina života i razmišljanja, uz regresiju rodnih odnosa. I najzad, one se ukrštaju u skorašnjem popularnom povratku "vrednostima" službe, napornog rada i dužnosti prema svom narodu i otadžbini.

U tom smislu, Sijetl i Đenova još uvek nisu u potpunosti stigli. U tom smislu, njihovo obećanje ostaje linija na horizontu. U tom smislu, pokret pokreta tek treba da počne. Samit G8 koji će se održati u junu 2007. na obali Baltičkog mora nadomak Rostoka je sledeća prilika. To je naša prilika. Ne samo baš tamo i baš tada, već od sada, svuda, i znatno dalje od Hajligendama.