Dozvao sam kišu

Dozvao sam kišu

Nebo nad nama tužnije nego ikad.
Otvara usta a ne može da kaže,
otvara oči, kad one krvave.

Oblaci veliki, a suza više nemaju,
hteli bi nešto da mi kažu,
ali im drugi ne daju.

Daleko nam drugovi želje lepe snevaju.
Pogledi ka nebu i oblacima,
siti su, a opet gladni jesu.

Dozivao sam tebe, jer na oblaku te videh,
mašeš mi rukama olovnih vojnika,
pevaš mi pesmu i glavom klimaš.

Igru na zemlji sa pogledom ka nebu,
ja sam tebi igrao i kišu sam dozivao,
kišu sam želeo, o kapljicama maštao.

Beskrajan prostor između tebe i mene.
Nebo je dozvolilo našu malu igru,
i oblaci dragi. Dozvao sam kišu!

Lutalica

Planine sjaje u noći punog meseca,
a šuma nam nove lepote danas otvara,
reka koja teče i pritoke njene,
životinja sene. Sećanja na mene.

Cvetova putanje i kamičak mali
vode dalje puteve ka morskoj obali.
Zamkovi od peska i peščane dine,
kamenite vene. Sećanja na mene.

Preko puta sveta, pustinja je mala,
jedrimo bez čamca talasima prašine.
Oaze su tamo, na drugom kraju nedođije.
Polako se sele... Sećanja na mene.

Lijane nam lude prevoze nude,
zadah domaćina prati nas i upozorava.
Asfalta nema, samo lepota prirode.
Nema te izrode! Sećanja na mene.

Plavo i belo veseli patuljče,
slepilo pritiska i radosno tuče.
Topi se sneže, topi se ponose.
Smiri se čoveče. Sećanja na mene.