Domaćica

Pre nekog vremena sam menjala raspored u sobi. Bacila sam tri pune velike kese papira koji će mi možda jednog dana zatrebati, ali i ovako i onako ne bih mogla da ih nađem u ovom svinjcu pa i nije neka šteta.

Pomeranje nameštaja po mojoj sobi izazvalo je efekat leptira u celom stanu, efekat koji je, konačno, kulminirao dugo odlaganim raščišćavanjem špajza.
Pored desetak kila praznih tegli i gomiletine najrazličitijeg đubreta, iz špajza je konačno izbačena i u đubre otpremljena domaćica.

Ne mislim na keks, niti je ovo metafora.
Domaćica je, zapravo, ime kojim je moja baba zvala jedan naročiti usisivač.
To nije bio jedan od onih standardnih gorenje usisivača koje su svi imali i koji su budili mrtve tokom upotrebe (taj smo pre par godina zamenili boshovim koji izgleda kao ženka automobila), ne.
Domaćica je zapravo bila uređaj za pranje tepiha. Mala, okrugla i narandžasta sa velikim braon dugmetom koje sam uživala da pristiskam, domaćica je bila nešto kao evolutivni predak Kirbija ili već šta je današnji ekvivalent tome. Ali, takođe je bila i nešto mnogo, mnogo više.

Kad je keva izbacila kutiju sa domaćicom shvatila sam poentu antropologije materijalne kulture i cele priče oko predmeta koji poprimaju značenje i ljudima koriste kao neka vrsta uporišta sećanja, i to ne na način na koji to rade na primer spomenici, već na onaj ličan, pojedinačan način na koji se vezujete za stvari koje možda ne upotrebljavate svakodnevno, ali njihova upotreba, kao upotreba ritualnih bubnjeva, ima neki naročit značaj.

Domaćica je za mene bila simbol socijalizma na jugoslovenski način. Svakako, crkla je posle nekoliko upotreba (i ostala da skuplja prašinu u špajzu tokom devedesetih čekajući neko srećnije vreme kada će biti popravljena), ali je svejedno bila tu. Bila je obeležje jedne trogoneracijske porodice koja se, istina, tiskala u stanu od 70ak kvadrata, ali koja je svejedno sebi mogla da priušti letovanje i poseban usisivač za pranje tepiha. Porodice koja je imala dva autimobila i dva usisivača.

Domaćicu smo kupili nekad polovinom osamdesetih. Sećam se da su je na TV-u reklamirale sredovečne domaćice sa hladnim trajnama (a ja sam se svaki put osećala ponosno kad vidim naš usisivač na televizji). To je bilo neko drugačije vreme, vreme kad domaćice nisu predstavljane kao uspešne žene koje žongliraju porodicu i zaposlenje, nego onako kako ih ja i dan-danas zamišljam - kao tete neodređenih godina, u suknjama neodređene braon nijanse i sa hladnim trajnama, koje rade nešto po kući. Kad je sve bilo nekako jednostavno. Reklamirao se uređaj za pranje tepiha a ne glamurozni životni stil koji dobijate kupovinom tog uređaja.

I sećam se retkih prilika kad smo domaćicu upotrebljavali, dok je još radila.
Kad je prolećno spremanje.
Prvo bi ćale zajedno sa komšijama izneo tepihe napolje na one šipke da ih istrese (ono čudo za trešenje tepiha je bilo još jedan tihi stanovnik našeg špajza), a onda bi ih vratili, postavili i onda bi keva i baba pobedonosno sipale vodu i deterdžent u domaćicu i uzele da ih peru.
Ne sećam se da je domaćica proizvodila neki specifičan zvuk (mislim da je bilo nekakvo klokotanje, i znam da je uvek bila vruća), ali se, kao većina ljudi sa istančanim čulom njuha, jasno sećam mirisa.
Svi prozori bi bili otvoreni i ulazilo bi prohladno prolećno svetlo i mace, a ceo stan bi smrdeo na mokrog psa sa daškom deterdženta i socijalističkog samoupravljanja.
To je bilo ono vreme kad je vecćina tepiha još uvek imala kičaste šare u odurnim bojama, a Diana bila njihova neprikosnovena boginja.
Kad su još postojala prava prolećna spremanja.
Pre splavova, nacionalizma i sranja.
Bar ja to tako pamtim, možda jer sam bila mala pa je sve delovalo jasnije, stvarnije i nekako pravlje.
Pre nego što je moja drugarica Zoka sa prvog sprata koja je redovno pratila Beverli Hils morala da se odseli zato što je bila Hrvatica.

Negde početkom devedesetih, domaćicu smo trajno spakovali u kutiju i sahranili u špajz. Tamo se, kao i bezbrojne tegle, stare igračke, alat i prazne flaše vremenom sjedinila sa prostorom i iščezla. U ćošku ispod najniže police pokrile su je prašina, paučina i zaborav.
Prošlo je četri države, ni ja ne znam koliko ratova, i oko dvadeset godina.
Domaćica je velikom brzinom stajala u mestu, pokvarena, neradeći ništa.

Kada smo je ekshumirali, i dalje je bila okrugla, narandžasta sa velikim braon dugmetom i beskorisna.
Mi smo, pak, neki drugi ljudi, sa sećanjima, kineskom robom i hladnim trajnama koje možda više nisu toliko trajne, ali su hladnije nego ikad.

Ja ne želim da budem šarmantno post-socijalistična niti autoironično moderna. Ne želim da romantizujem takozvane 'ekonomije nestašice' niti da prodajem jeftine razglednice iz pluskvamperfekta koji je dovoljno daleko da se na njega može gledati sa simpatijama.

Meni stvarno nedostaju ta vremena.

I kada bih napisala knjigu o tome, ne bih želela da to bude jedna od onih šarenih knjižica sa veselim koricama koje 'u regionu' idu k'o alva, a može ih se prodati i strancima za razonodu u dugom putu vozom ka egzotičnim avanturama koje nudi balkansko bespuće sa svojim razjebanim putevima, lošim pivom I jeftinim cigarama.
Ne bih želela da to bude vesela priča o užasu, iako volim takve.
Želela bih, možda, da to bude užasna priča u nekom prohujalom veselju.

Ne bih želela da to bude knjiga koju biste držali u staklenoj vitrini ili na vidnom mestu na polici da bi vaši prijatelji znali kako ste 'u toku', pre knjiga koju biste držali u okovanom buretu u podrumu, iza vrata koja niko nikad ne otvara.
Ili u kutiji ispod najniže police u špajzu ako ste, kojim slučajem, nekad odatle izbacili domaćicu.
Da sačeka neka vremena kad će neko moći da je popravi.