Dočekivanje "na nož"

Podgorica - U malenoj Crnoj Gori velika su razna zbivanja. Ko preumi da ona nema ni sedam stotina hiljada stanovnika, po onom što se tamo događa, kao i po uvreženoj ovdašnjoj svesti naročito u glavama ljudi iz vlasti, mogao bi da stekne utisak kako bez ove državice ne može da egzistira ni Amerika, a kamoli Evropa. Da Crna Gora nije takva, možda čak ni ona ne bi postojala, niti prošla kroz zaista burnu i svetlu istoriju, kasnije pomalo doterivanu i preterivanu, ali zasigurno retku i slobodarsku. Crna Gora ne može bez naglih zbivanja, zbunjivanja, zapleta i preterivanja. U početku počinje se naizgled od nestvarnog, kasnije je stigne do nekog stvarnog cilja i pokaže da je nestvarno - moguće.

Pre neki dan, lider opozicione Srpske narodne stranke Andrija Mandić, sa mitinga opozicije sa glavnog podgoričkog trga uputio je javni poziv stranim investitorima da "ne sklapaju ugovore sa sumnjivim partnerom, koji se zove crnogorska vlada, jer takvi ugovori nisu validni...".

Mandićev poziv dočekan je "na nož", ne samo vlasti već i opozicije, do te mere da je ovaj lider unapred morao biti označen kao glavni krivac za neuspešna sadašnja i sva moguća buduća ulaganja stranih partnera, a naročito će odgovoran biti ako ulaganja ne bude. Bura je trajala dva-tri dana, dok se nisu "glave ohladile". Onda se počelo pokazivati da Mandićev poziv nije možda toliko ni bezrazložan, iako je, pre svega, imao političku namenu diskreditacije sadašnje vlade, o kojoj mnogi i van opozicije i ne misle dobro i "ne proriču joj dug vek".

Stišavanju bure doprineo je izvršni direktor Grupe za promene Nebojša Medojević kritičkom analitikom o stanju ulaska kapitala u Crnu Goru. On smatra da je neophodno povući razliku između pravih stranih investicija, poznatih svetskih kompanija, i onih koje su formalno strane, a radi se o domaćem kapitalu fiktivnih biznis firmi.

Ulaganja svetskih kompanija u Crnoj Gori nema. Razne transakcije uglavnom se svode na prodaju pojedinih objekata domaćim "strancima".

Pošto predstoji prodaja krupnijih firmi, Medojevićevo mišljenje o tome zavređuje pažnju:

• Vrlo je važno znati da li će vlada strancima prodati strateške kompanije, koje posluju u monopolskim uslovima i da li će ih prodati zajedno sa monopolom. Ako vlada u ovoj godini planira da proda Telekom i Kombinat aluminijuma i ako to uradi kao sa Jugopetrolom, onda sledi zabrinutost da će građani Crne Gore, koji imaju najmanje plate u regionu, plaćati najviše cene goriva (to već imamo), struje, telefona, jer neće imati nikakve mehanizme nadzora nad poslovanjem ovih privatizacionih kompanija. Ako ih vlada proda sa monopolom, sigurno će prilikom trgovine dobiti više novca, ali će tom transakcijom biti prodati i građani, koji će postati kolateralna šteta i moraće plaćati tim kompanijama usluge po mnogo "višim cenama".

Medojević objašnjava da kada te kompanije kupe kontrolni paket akcija, u najvećem broju slučajeva dodatne investicije će biti finansirane iz unutrašnjih izvora samih firmi, a ne iz dodatnog stranog kapitala. Kada jednom preuzmu kontrolu-žiro računa, onda stranci mogu kroz kontrolu cena repromaterijala i sirovina da izlvače novac iz preduzeća i da ga, u formi tobožnjih stranih investicija, vraćaju u zemlju.

• Poznat je slučaj privatizacije jednog duvanskog kombinata u regionu, gde je, nakon što ga je preuzela strana firma, cena duvana koju sada plaća kompanija porasla za skoro tri puta - ilustruje Medojević.

On uverava da su u dosadašnjim iskustvima u Crnoj Gori dominantni negativni efekti stranih investicija: izvlačenje ekstraprofita, otpuštanje radnika, korišćenje internih finansijskih izvora firmi za finansiranje investicija, kupovina domaćeg tržišta sa već javno izraženim sumnjama u vezi sa mogućim korupcionaškim podsticajima nekim domaćim političarima radi davanja beneficija i koncesija stranim investitorima.