DIY etika i duh anarhizma

Već neko vreme želim da napišem blog sa ovim naslovom. Sigurna sam da nisam ni prva ni poslednja koja rabi sirotog Vebera, tj. njegovo kapitalno delo ("Protestantska etika i duh kapitalizma", knjiga u kojoj, kako moja mama tvrdi, sve piše) na ovaj način, ali to ne čini ono o čemu želim da govorim ništa manje bitnim.

Za početak, mislim da je važno rasčistiti terminologiju. U svrhu ove rasprave, pozajmiću termin "normalci" iz diskursa Hari Potera jer je to, zapravo, najprikladniji termin za ljude koji, najprostije rečeno, ne "pripadaju" pank "sceni". S druge strane, "pankeri" će biti uzeti kao metonimija za one koji "sceni" "pripadaju". Na "andergraund" ću referirati kao na "podzemlje" jer je manje rogobatno i zvuči kulje.

Pa, da počnemo.

U toku prošle godine sam se nekoliko puta našla u prilici da razgovaram o panku sa različitim normalcima. Listom se radilo o jako obrazovanim ljudima širokih shvatanja sa kojima poglavito kontaktiram u poslovnim situacijama, iako su mi i privatno prijatelji. Kroz te razgovore primetila sam jednu jako neobičnu stvar - ti ljudi zapravo nemaju pojma o tome kako izgleda pankersko podzemlje. Ok, jasno je meni da ta vrsta usko specifičnog kulturnog znanja nije opšte poznata, ali me je nivo neobaveštenosti potpuno zabezeknuo. Međutim, ne radi se samo o bezazlenoj neobaveštenosti, radi se pre svega o potpunoj nesvesti o postojanju mišljenja i praksi koji ne funkcionišu po pravilima kulturnog mejnstrima. Ljudi sa kojima sam razgovarala su bili benevolentni i slušali su moje tirade o tome kako Stvari Funkcionišu sa onom vrstom fascinacije koja je obično rezervisana za priče o otkriću zemljolikih planeta izvan Sunčevog sistema ili o svadbenim običajima nekog egzotičnog amazonskog (haha) plemena na primer.

Pre nego što se upustim u detaljniju analizu, moram da primetim da je takva situacija direktna posledica društvenog raslojavanja, ali ne klasnog u marksističkom smislu (iako i to ima udela), već kulturnog (ili potkulturnog ako vam je tako draže). Društveni naučnici već godinama naklapaju o usložnjavanju i pokušavaju različite podgrupe u okviru industrijskih društava da tumače kao "potkulture", "kontrakulture", "folklorne zajednice", "životne stilove" i slično. Cela ta priča je više puta padala u nemilost i izlazila iz mode samo da bi se ponovo vratila u novom ruhu. Antropolozi su je, kao i sve drugo, dekonstruisali, delove skupili u tegle, obeležili i gurnuli u špajz. Jedan od retkih, ako ne i jedini način da se danas u antropologiji bavite nekakvom potkulturom jeste da je tretirate kao folklornu zajednicu. Usitinu, potkulture jesu folklorne zajednice, ali ja mislim da je taj termin krnji i da zamagljuje kompleksnost situacije. U prilog mojoj tezi upravo govori i činjenica da su malopre pomenuti normalci takođe, listom, društveni naučnici.

No, da se vratim na temu.

Ispostavilo se dakle da je D.I.Y. etika i duh anarhizma terra incognita za moje sagovornike i to na više nivoa. Jedna od najupečatljivijih "stavki" u celoj stvari je bila organizacija koncerata. Naime, normalci sa kojima sam razgovarala jednostavno nisu mogli da shvate kako je moguće da ljudi sami organizuju koncerte, bez posredovanja nekakvog bezličnog Nekoga, nedefinisane personifikacije (pretpostavljam) nekakve Agencije Koja Se Time Bavi. Nije im bilo jasno da postoje bendovi koji će da dođu da sviraju za klopu, putne troškove i ono što pretekne, jer je u njihovom svetu muzika ili karijera ili nešto čime si se bavio/la u detinjstvu kad su te roditelji terali da sviraš klavir ali si posle prestao/la. Nije im bilo jasno da je moguće svirati zarad svirke. Nisu mogli da shvate da nema birokratije i da se sve dešava ispod radara muzičke industrije. Jedna moja draga prijateljica je bila jako slatka kad me je pitala "Ma je l' si ti sigurna da oni [bendovi] ne dobijaju neke pare [za koje ja ne znam] od organizatora?"

Pretpostavljam da to dolazi i od toga što se radi o ljudima koji na koncerte odlaze kao u bioskop ili pozorište, pohađaju ih samo kao zabavne kulturne manifestacije, njihovi društveni krugovi se vrte oko drugih stvari.
I zapravo, ti ljudi slušaju muziku na potpuno drugačiji način. Muzika je uglavnom samo muzika, prijatan zvuk koji tera na pokret, blaženo oslobođena čitave političke zajebancije koju pank nosi sa sobom. Naravno, i pank je pun maskiranih normalaca, svi oni majstori koje "baš briga za politiku" su najuočljiviji primer, ali to sad nije tema.

Druga stvar sa kojom su moji normalci imali problema je politika pankerskog podzemlja, politika koja je zapravo u tesnoj vezi sa D.I.Y. etikom i neformalnom ekonomijom na kojima "scena" počiva.

Ja često pričam o tome kako sam imala nekakve političke stavove, onda sam našla pank u kojem je još ljudi imalo iste ili slične stavove, i koji mi je dao šlagvort da svoje stavove iskazujem, a onda sam našla antropologiju koja mi je pomogla da ih verbalizujem i naučno utemeljim. Ali, fakat, ja sam o politici više naučila od panka nego od antropologije. Smešno je to što politička priča u panku gotovo potpuno koincidira sa političkom pričom u antropologiji. Dileme, nesuglasnice i kulturni ratovi koji se vode u panku imaju svoj parnjak u antropologiji i društvenim naukama generalno. Bilo da se radi o feminizmu, kvir teoriji, političkoj korektnosti, ljudskim i životinjskim pravima, pacifizmu, fašizmu, kapitalizmu... sve to su goruće teme kako u panku tako i u društvenim naukama.

Iz nekog razloga, mojim sagovornicima (zamalo da napišem "ispitanicima", naučni diskurs mi je zvanično popio mozak) je bilo tesšo da prihvate da je moguće da se o takvim stvarima raspravlja negde izvan akademskih krugova. Pretpostavljam da to s jedne strane ima veze sa nekom vrstom nenamernog akademskog elitizma, u smislu da im je teško da poveruju da gomila čudaka sa zelenim kosama u nekakvoj zadimljenoj rupi urla o istim stvarima o kojima oni uče visoke škole, a s druge strane mislim da upravo ima veze i sa predstavama o pankerima koje normalci gaje.

A te predstave su nešto o čemu sam naširoko pisala na drugom mestu. Dovoljno je reći da je slika pijanog, drogiranog tupana (neizostavno se radi o mužjaku) sa šiljatom frizurom i šiljatom ogrlicom vrlo moćna i istrajna kulturna predstava koja za sobom povlači sve i svašta, ali pre svega povlači to da vas ne shvataju ozbiljno. U skladu sa tim, bilo je potrebno izneti gercovski podroban opis, sa sve citatima i pozivanjem na tekstove pesama kako bi normalci prihvatili činjenicu da jedna "folklorna zajednica" može da vrti istu priču koju vrti akademska zajednica, a da ne trepne.

Razgovori sa normalcima su postajali najbizarniji kad bi se dotakli fanzina i izdanja. Ako su i u uspeli da prihvate postojanje nezavisnih koncerata kao događaja i ideoloških rasprava izvan akademskih krugova, postojanje opipljivih artefakata u čijem stvaranju nije posredovala nikakva Agencija Koja Se Time Bavi (u nedostatku bolje personifikacije mašinerije kapitalizma), suočavalo je njihovu kompletnu kulturno-ekonomsku logiku sa jednom neprijatnom vrstom haosa, onim koji je tu odmah, iza ćoshka, u podrumu, ispred radnje - pije pivo. Možda ne guja u nedrima, ali svakako pesak u dupetu sistema na koji su normalci naučeni. Opet je bivao potreban podroban opis sa fusnotama i pozivanjem čak i na antropološku literaturu kako bi fantazam podzemlja postao stvaran.

No, dragi pankeri i čitaoci svih fela, poenta čitavog ovog izlaganja jeste realizacija do koje sam došla, jer je svaka etnografija, pa i putopis iz zemlje normalaca, ujedno i autoetnografija.
Ono što sam naučila od izleta u neobični svet tihe većine jeste:
a) da mi je, po ko zna koji put, drago što pripadam folklornoj zajednici u kojoj se neke stvari (kao što su D.I.Y. etika i duh anarhizma) podrazumevaju, i
b) da je lepo posetiti zemlju normalaca, ali ne bih volela tamo da živim, prijatnije mi je ovde dole, u podzemlju.

Šejtan s vama drugovi i drugarice.