Daleko je kraj ideologije slobodnog tržišta

Šta god značila ovonedeljna dešavanja, niko ne treba da veruje u prenapuhane tvrdnje o tome kako trenutna tržišna kriza predstavlja smrt ideologije “slobodnog tržišta”. Ideologija slobodnog tržišta uvek je bila sluškinja interesa kapitala, i njeno prisustvo opada i raste u zavisnosti od njene korisnosti ovim interesima.

U periodima intenzivnog razvoja, profitabilno je propovedati slobodno tržište (laissez faire), pošto odsutna vlada dopušta porast spekulativnih mehura. Kada ti mehuri puknu, ideologija postaje prepreka, i odlazi u zapećak, a vlada razmetljivo spašava situaciju. No budite sigurni: ideologija će se ponovo, na velika vrata vratiti, kada finansijski problemi nestanu. Ogromna dugovanja koja društvo sakuplja kako bi izvuklo iz problema spekulante, postaće deo globalne budžetske krize koja će opravdati duboka zasecanja socijalnih programa, i iznova će gurati ka privatizaciji svega onoga što je ostalo u javnom sektoru. Takođe će nam se reći da su naše nade u bolju budućnost, nažalost preskupe.

Ne znamo kako će društvo odgovoriti. Posebno što u Severnoj Americi, svi mlađi od 40 godina su odrastali slušajući kako vlada ne može da interveniše u unapređenju naših života, kako je vlada problem a ne rešenje, i da je slobodno tržište jedina opcija. A danas, mi iznenada vidimo ekstremno aktivnu, intenzivno intervencionističku vladu, po svoj prilici spremnu da uradi sve što je potrebno kako bi spasila investitore od sebe samih.

Ovaj spektakl neizbežno postavlja pitanje: ukoliko država može da interveniše u spašavanju korporacija koje su preuzele neodgovorne rizike na tržištu kuća, zašto onda ne može da interveniše u zaštiti miliona Amerikanaca od mogućnosti gubitka hipoteka koje im vise nad glavama? Po istoj logici, ukoliko se 85 milijardi dolara može u trenutku stvoriti za kupovinu osiguravajućeg giganta AIG-a, zašto se opšta zdravstvena zaštita - koja bi zaštitila Amerikance od predatorskih praksi osiguravajućih kompanija - čini tako nedostižnim snom? I  ako ikada ponovo korporacije zatrebaju porezne fondove da bi opstale, zašto oni što plaćaju poreze ne mogu tražiti nešto zauzvrat - na primer zaštitu veličine plate i garanciju protiv dodatnih otpuštanja?
    
Sada kada je jasno da vlade, naravno, mogu da reaguju u vremenima kriza, postaće im mnogo teže da u budućnosti objasne siromaštvo. Druga potencijalna promena vezana je za tržišne nade o budućim privatizacijama. Godinama, globalne investicione banke lobirale su političare za dva nova tržišta: jedno koje bi došlo iz privatizacije javnih penzija i drugo koje bi došlo od novog talasa privatizacija ili delimičnih privatizacija puteva, mostova i vodovoda. Oba ova sna upravo su postala mnogo teža za ostvarenje: Amerikanci nisu raspoloženi da svoju ličnu i društvenu imovinu prepuštaju neodgovornim kockarima sa Volstrita, pošto je izgleda očigledno da će poreski obveznici morati da otkupljuju sopstvenu imovinu, kada sledeći mehur pukne.

Sa Svetskom trgovinskom organizacijom koja gubi na značaju, ova kriza bi mogla biti katalizator za radikalne alternative regulisanju svetskih tržišta i finansijskih sistema. Već vidimo u razvijenom svetu usmerenost ka “prehrambenoj autonomiji”, radije nego prepuštanje prehrane hirovima trgovaca dobrima. Možda je konačno došlo vreme za ideje kao što su oporezivanje trgovanja, koje bi usporilo spekulativne investicije, kao i druge globalne poluge kapitala.

I sada kada nacionalizacija više nije prljava reč, naftne i gasne kompanije treba da su na oprezu: neko mora da plati okretanje ka boljoj budućnosti, a najlogičnije je da sredstva za to dođu iz visoko profitabilnog sektora koji je najodgovorniji za našu klimatsku krizu. To svakako ima više smisla od stvaranja još jednog opasnog mehura u trgovini ugljem.

Ali kriza koja se događa zahteva još dublje promene. Razlog zbog koga je ovakvim džank kreditima bilo dopušteno da se umnožavaju, nije u tome što oni koji se bave regulacijom nisu razumeli rizik, već zbog toga što imamo ekonomski sistem koji kolektivno zdravlje meri isključivo na osnovu rasta bruto nacionalnog dohotka. Sve dok su džank krediti punili naš ekonomski razvoj, vlada ih je aktivno podržavala. Tako da ono što je zaista dovedeno u pitanje krizom jeste neupitna opredeljenost za razvoj po svaku cenu. Ono ka čemu nas ova kriza treba odvesti jeste radikalno drugačiji način na koji naša društva mere zdravlje i progres.

Ništa se ipak, neće dogoditi, bez velikog društvenog pritiska na političare u ovom ključnom periodu. I to ne odmerenim lobiranjem, već povratkom na ulice i na onu vrstu direktne akcije koja je pratila Nju Dil iz tridesetih godina prošlog veka. Bez toga, desiće se samo površne promene i povratak, što je brže moguće, na uobičajeno poslovanje.