Dahomet

moj mozak zdrobljena bajadera
zaboravljena u džepu obešenjaka

mrtav sam kraj reči, tup bez refleksa
strv kraj tela, žalosti sažaljenja
sasečen od repa meskalinskog psa
bol duše prerastao u blago gušenje
završenje lica u bezbroj naličja
postavu menjam kao unutrašnje svetlo

pragove kućne odložio na domine
malo ogrešeniji da sam bio bih svet
plemenitiji - Bafomet
nadrastao oko bludnice oslepeo sam vidokrug

rušim kartašku kulu velikog šaljivdžije
spalio sam dlanove na drvetu spoznanja
koplje sudbine prodao u staro gvožđe
plug iz zemlje iskopao sa srcem
moždanu matricu razmotavam u melodije
koje pratim ko pastira sve do litice

relikvije baždarim o vile kao senilne navike

u grlo kosti zabo oko klinom gležnja zakucao radost
svojim pepelom
obrasce ispunjavam pre isteka roka