Cvet za Karla

Napomena: ovo je rad kreativne dokumentaristike. Događaji i hronologija su činjenično tačni. Identiteti glavnih likova su izmenjeni a dijalog rekonstruisan.

 

20. jul, 2001. Đenova, Italija.
Samit Grupe osam.

Pročitajte
"Cvet za Karla"
u online PDF izdanju magazina Kontrapunkt Reloaded v.5.0
iz avgusta '07.

Na  vozu  za  aerodrom  „JFK”,  Trnova  ružica  mi  čita  iz  knjige koju je našla bačenu u kanti za smeće.

Bla-bla turistički vodič na engleskom za stanovnike zemalja za koje se smatra da će verovatno putovati zadovoljstva radi i trošiti novac, kaže da je italijanski grad Đenova (italijanski Genova (jen’o-vah),  francuski  Gênes)  bio  glavna  luka  itd.  za  vreme  Renesanse.

Imao je oko 70.000 stanovnika.

Letimo preko Atlantika, pa potom hvatamo let od „Heathrowa” do Milana. Sudeći  po  legendi,  u  Đenovi  je  rođen  Cristoforo  Colombo otprilike 1446, mada se takođe spekuliše da je bio katalonski najamnik po imenu Colón, pošto su se Kinezi iskrcali u Baha Kaliforniji  pedeset  godina  pre  njega  a  Vikinzi  naselili  Novu  Škotsku četristo godina pre toga; Chris C. je plovio pod španskom zastavom - i Kolumbov krug je tako nazvan njemu u čast - a vraćen je nazad u lancima da bi mu bilo suđeno, nakon njegovog trećeg putovanja.

Industrija Đenove obuhvata brodarstvo, ribolov i ostalo. Nekoliko restorana koje vodič navodi su preskupi. A hoteli takođe. U autobusu od Milana do Đenove.

Akvarijum  u  Đenovi  je  najveći  u  Evropi  a  Palazzo  Doria  je najbolji  primer  rane  Renesansne  arhitekture,  kao  i  katedrala  San Lorenzo, Palaco Ducale i Stara luka, sadašnji tržni centar, sa prodavnicama  na  otvorenom.  Sve  se  to  nalazi  iza  ograde  od  čelika  i betona sa žilet žicom, visoke četiri i dugačke osam kilometara koja opasava utvrđenu Crvenu zonu sa njenim neprobojnim kapijama na kojima se nalaze nekomunikativni karabinjeri koji vitlaju automatskim puškama.

Dok idemo sa stanice Brinjole, ona mi i dalje čita.

Za razliku od Rima, Đenova nema antičkih ruševina u kojima žive čopori divljih mačaka. Izuzev Centra Sociale Emiliano Zapata koji se nalazi na Via Sanpierdarena, ili javnih skvotova, brojnih zelenih parkova, strmih brda, mediteranskih vidika i baroknih fontana, Đenova, sa svojim fabrikama, kriminalom, brodogradilištima, radničkim susedstvima i blizinom većih i više turistički orijentisanih gradova, donekle podseća na grad Njuark, Nju Džersi. Izuzev što niko u Đenovi ne govori portugalski.

Turistički  vodič  na  engleskom  za  stanovnike  zemalja  za  koje se smatra da će verovatno putovati zadovoljstva radi i trošiti novac je  potpuno  beskoristan.  Trnova  ružica  ga  koristi  kao  privremeni naslon za glavu na stepenicama škole Armondo Diaz dok čekamo u hladovini da se Sara i Aldo vrate iz prostorija Nezavisnog medijskog centra (IMC) koji se nalazi preko puta.

Italijanske vlasti su zbog samita G8 zatvorile sve prilaze Đenovi sem puta. Ratni brodovi su zapečatili luku, oklopni transporteri patroliraju  ulicama  a  rakete  zemlja-vazduh  su  uperene  u  nebo  iz specijalnih utvrđenih vatrenih položaja. Sve je to u sklopu priprema za očekivani dolazak stotina hiljada demonstranata iz čitavog sveta: južno-korejskih radnika automobilske industrije, brazilskih autonomista, indijanskih farmera, studenata iz Ugande, kanadskih nezavisnih novinara, papuanskih boraca za zaštitu životne sredine i Evropljana iz svih sfera društva. I nas.

Policija  očekuje  da  će  tokom  tri  dana  upotrebiti  6.200  kanistera suzavca. Dve stotine vreća za leševe je već dopremljeno. Na samitu Evropske Unije u Geteborgu juna meseca, Švedska policija je otvorila vatru na učesnike igranke Reclaim The Streets koristeći bojevu municiju. Nekoliko demonstranata je teže ranjeno, ali niko nije ubijen. Svi misle da je to samo pitanje vremena.

Sara, studentkinja iz Argentine, i Aldo, sindikalista iz Berna, doputovali  su  zajedno  autobusom  iz  Milana.  Trnova  ružica  zna Alda preko svoje prijateljice iz Indimedije UK. Sara i Aldo se vraćaju iz „IMC”-a i Sara naginje glavu u stranu. Ona u šali zauzima pozu poput manekenke na pisti sa naočarima za sunce spuštenim na vrh nosa.

„Pa, okej Uspavana lepotice”, kaže Trnovoj ružici, „vreme je da krenemo  na  stadion  Karlini  i  da  marširanjem  porazimo  kapitalizam, je l’ da?” Sara nosi smešnu ružičastu paperjastu bou.

Aldo diže svoje obrve ka meni, s nevericom češkajući vrhom svoga  prsta  tamnu  neobrijanu  bradu.  „Već  je  prošlo  deset”,  kaže.

„Trebalo bi da krenemo”.

Idemo od „IMC”-a do stadiona preko Albara, predgrađa Đenove sa uskim ulicama i travnatim padinama, zaobilazimo parkove u kojima kampuju mnogi demonstranti. Ljudi su se okupili zbog marša koji su najavili tute bianche: Crveni blok sa članovima engleske Socijalističke radničke partije, maoistima, trockistima i drugim političkim partijama; Ružičasti blok sa ljudima u festivalskim, blesavim kostimima; tute bianche i ¡Ya Basta! zajedno sa njihovim engleskim pandanima, WOMBLES, sa motociklističkim kacigama, štitnicima od stiropora i štitovima koji služe kao zaštita od policijskih pendreka; i hiljade demonstranata koji nisu deo bilo kojeg organizovanog kontingenta.

Socialni forum Đenove, krovna koalicija protesta protiv G8, današnji dan je odredio kao dan direktne akcije sa ciljem da se probije Crvena zona. Tute bianche, Ružičasti blok, anarhisti i radikalni sindikalni savez COBAS organizovali su odvojene sastanke.

Aldo je razgovarao sa prijateljem koji je otišao do zbora anarhista. Tamo su bili poljski skvoteri sa obrijanim glavama, Grci sa njihovim  dugim,  raspuštenim  kosama,  jedan  ili  dvojica  iz  Rusije, verovatno iz Krasnodara, dok su ostali bili iz Zapadne Evrope, mnogi od njih Italijani. Jedan od Grka je ustao pošto je počeo sastanak i obratio se okupljenima na engleskom u ime ostalih.

„We make total destroy in Genoa. Thank you,” rekao je i seo praćen burnim aplauzom.

Sve to protiv Grupe osam, elite elita, koja se sastaje da bi isplanirala tok svetskih dešavanja iz njihove utvrđene zone očišćene od narodnog protivljenja.

„Čuo sam da ljudi pričaju o tome kako vlada podstiče fašiste da se obuku u crno, kao anarhisti, i da zapodenu tuče sa pacifistima”, kaže Aldo.

„Ili kao agenti provokatori obučeni u crno, kapiraš?” dodaje Sara.

„Čekaj, Nacionalna alijansa je fašistička”, kažem Aldu. „To je ovdašnja politička partija. U SAD, Nacionalna alijansa je samo krilo grupe koja se zalaže za superiornost bele rase.”

„U Nemačkoj, fašizam je stavljen van zakona. U Italiji, fašisti imaju poslaničke mandate u parlamentu”, odgovara Aldo. „Možda je lakše okriviti anarhiste? Mislim da možda upiranje prstom služi za pronalaženje izgovora.”

„Poput žrtvenog jarca.”

„Možda”, kaže Aldo.

„Ali oni nas sve smatraju teroristima.” Gledam u Saru i Alda.

„Oni već sto pedeset godina koriste iste trikove da podele narod.”

„Mislim da je to možda zato što anarhisti stvarno ne veruju u utopije,” kaže Aldo, „ne onako kako to još uvek čini levica u Evropi, kao što čak i ja radim, ne veruje u samu mogućnost utopija. Ne, možda mislim da anarhisti imaju utopiju, ali ne misle stvarno da će se ona ikada ostvariti, kao pop koji jednog jutra provali da je ateista. Još uvek umeš da razlikuješ dobro od lošeg, ali mehur je pukao i tu je realnost i moraš da se nosiš sa njom.”

Bacam  pogled  na  grupu  od  dvanaest  ljudi  koji  nose  crvene majice sa partijskim oznakama i žutim maramama, vezanim oko vrata onako kako bi to uradila grupa skauta.

„Ja, ja nisam anarhista, komunista niti bilo šta nalik tome. Ja sam osoba”, kaže Aldo. „Drugi ljudi veruju u ono u šta žele da veruju.”

„Mislim da previše ljudi veruje jebenim korporativnim medijima”, kaže Trnova ružica.

„Možda. Ali takođe možda oni, mi, ne želimo da dođemo u dodir sa realnošću”, nastavlja Aldo. „Niko ne želi realnost nasilja u svetu u kome ni jedan odgovor nije jednostavan. Tako da će naravno nekima biti lakše da okrive anarhiste za izazivanje nevolja; anarhisti su jeretici. Tako im je lakše.

Sara spušta ruku na rame Trnovoj ružici i steže je. „Pa više nećeš sama da tučeš čitavu policiju, okej?” Ona grdi Trnovu ružicu i smeje se, preteći prstom. „Stvarno ćeš morati da prestaneš da to stalno radiš!”

Aldo se smeje svemu što vidi. „Ne dozvoli joj da te obeshrabri.

Provali ono!” On vadi digitalni fotoaparat iz svog ranca i fotografiše.

Pregršt šarenih helijumskih balona diže se u vazduh i lebdi u pravcu čelične ograde Crvene zone dugačke nekoliko kilometara.

Aldo  se  smeje  i  pokazuje  na  balone,  gurkajući  Saru  svojim laktom. Njih dvoje se drže za ruke, rukavi Aldove majice su mu podvijeni preko ramena, a Sarina plava majica je vezana u čvor u struku, skromnost sprečava bilo šta više a vrućina isključuje bilo šta manje.

Sara zabacuje jedan kraj svoje ružičaste kičaste boe preko levog ramena. „Dobro. Ti baloni će odvući rakete koje su postavili.”

„Mi imamo svoju avijaciju, zar nisi znala?” dodaje Aldo.

Trnova ružica gleda pored Sare i Alda, razgledajući masu ramena i glava koja se proteže niz Via Tolemaide dok marš kreće.

Skupine mladih italijanskih militanata koji su obukli štitnike od stiropora ispod belih industrijskih hemijskih kombinezona marširaju na čelu. To su tute bianche, Bela odela ¡Ya Basta!-e iz Italije. Primarno organizovani da bi branili skvotove i socijalne centre od policijskih racija, tute bianche prave telesni oklop i marširaju u formaciji sa štitovima, šlemovima, tablama pola metra sa metar i velikim, providnim pregradama od pleksiglasa ili velikim unutrašnjim gumama.

Aldo nas upućuje u slabo znanu tajnu: u Italiji, policijac može biti tvoj rođak ili dečko sestre tvog najboljeg druga koji služi vojnu obavezu kao karabinjer da ne bi išao u vojsku. Militanti i obični policajci često unapred pregovaraju o lažnim borbama. „Okej, vi nas udarajte, ali samo po štitnicima na ramenima”, kaže nam Aldo, „onda ćemo mi udariti vas, ali samo po vašim štitnicima.” Ta neformalna pravila angažmana dopuštaju i policiji i militantima da se nakon toga busaju u grudi a da povrede održe na minimalnom nivou.

Italijanska vlada je za potrebe samita poverila obuku policije  policijskom  odeljenju  Los  Anđelesa  (LAPD). Prva  instrukcija „LAPD”-a je bila da italijanska policija više ne sme da razgovara niti da ulazi u interakcije sa demonstrantima, a ne sme čak da ostvari ni vizuelni kontakt sa njima. „To je nešto potpuno novo za nas u Evropi”, kaže Aldo.

Marš tute bianche od stadiona Karlini do Piazze Verdi proredio se i rastegao duž više od jednog kilometra niz Via Tolemaide.

Sa desna i niz strmu liticu prolazi pruga koja vodi do stanice Brinjole. Sa leve strane su susedstva Albaro i periferija uže Đenove. Pola kilometra od Piazza Verdi nadomak Via Giuseppe Casaregis, policija i karabinjeri zauzimaju pozicije bočno  nadomak čeonog dela marša i blokiraju njegovo dalje napredovanje.

„Šta se dešava napred?” pita Trnova ružica. Pevanje i skandiranje prestaju. „Da li može bilo ko da vidi šta se dešava?”

Sporadično ispaljene granate sa suzavcem preleću preko glava „tapaciranih” tute bianche i sleću na nebranjenu,  nezaštićenu masu na nekih petnaestak metara iza njih. Marš je javan, o njegovoj maršruti su vođeni pregovori. Niko nije pripremljen za suzavac i čuju se povici zbunjenih ljudi. Iznad nas na balkonima stambenih zgrada sa kojih puca pogled na  maršrutu, oklopljeni policajci se naginju i ispaljuju još kanistera niz put. Jedan kanister je pao pravo dole i dokotrljao se na deset metara ispred nas, pušeći se i šišteći.

Helikopteri počinju da nadleću direktno iznad nas.

Čuli su se povici lidera tute bianche da zadržimo ovaj položaj, da jurišamo na policiju dok su ljudi paničili i jurili niz bočne ulice dalje od oblaka gasa, kašljući i mašući rukama, zaslepljeni. Grupa kaluđerica od glave do pete u karakterističnim odorama povlače se iz haosa dok policija napada s boka.

„Mi moramo ostati ovde”, viču tute bianche kroz masu i eksplozije.

Na čelu, policija kida štitnike sa militanata dok ostale izvlače iz marša da bi ih izgazili i pretukli. Helikopteri počinju da izbacuju još suzavca na prestrašenu masu ispod njih. Zastave i transparenti lete na trotoar.

Neki od „WOMBLES”-a iz Britanije, malo dalje u pozadini, otrgli su se od ostatka marša i pokušavaju da zaobiđu policiju sa boka, ignorišući pozive vođa da ostanu na svojim pozicijama. Ljudi se kreću u talasima napred i nazad, ali počinju da se povlače. Neki skaču nekoliko metara u desno sa vrha litice ili se spuštaju niz njene okomite ivice u susedstva sa južne strane dok ih policija goni, ispaljujući suzavac na mnoštvo u povlačenju.

Iznenadno policijsko nasilje potiskuje preostale učesnike marša u kraj grada u kome žive lučki radnici, pored kuća i uličnih ćoškova koji pripadaju ribarima i fabričkim radnicima. Ovde su po prvi put izvađene kocke kaldrme i u luku bačene na policijske štitove. Gurni, pa padni nazad; zatalasaj napred još jednom, pa se povuci. Irski dijalekt odzvanja kroz gungulu: „Gotovo da smo se probili napred! Samo nam treba još ljudi!”

U rano popodne 20. jula 2001. na trgu Getana Alimonde u centru Đenove, legalni marš u organizaciji Disobidienata, iznenada i bez ikakvog povoda napali su karabinjeri i policija. Protestni marš se u tom trenutku nalazio daleko od tzv. „crvene zone” i nije predstavljao bilo kakvu pretnju. Uhvaćeni u zamku i izloženi neobično oštrim napadima policije, demonstranti su uzvratili očajnički pokušavajući da se zaštite i produže u ostvarenju cilja protestne šetnje – simboličkog narušavanja granica „crvene zone”.

Gusti oblak suzavca se širi između terasa i stambenih blokova  kroz  uske  prolaze,  zahvatajući  stanove  i  cureći  u  dnevne  sobe u  kojima  su  se  na  televiziji  prikazivali  video  klipovi  sa  prošlonedeljnih fudbalskih utakmica. Il bambino počinje da plače i kmeči zbog dima, njegovo bucmasto lice postaje modro, i la nonna žuri unutra sa maramicom preko svog naboranog lica i jako kašlje, dok pokušava da dođe do daha.

„Chi cazzo fa male alla mia famiglia?!” Krupan besni lučki radnik, tamno crvene kože izgorele od sunca na ogromnom vratu i podlakticama, stoji ispred svoje kuće u majici i crnim pantalonama i maše pesnicom.

Trnova ružica protrčava pored njega, tražeći zaklon od kanistera sa suzavcem i prekriva svoje lice sa maramom namočenom u sirće da bi se zaštitila od dima.

Bolničari ispiraju lica rastvorom vode i Maalox-a da bi se rešili ostataka gasa. Drugi radnici istrčavaju iz svojih kuća, škiljeći u oblake dima koji štipa za oči. Oni takođe žele da znaju ko to u pičku lepu materinu ugrožava njihove porodice.

„Che fai?!” Lučki radnik grabi mladića sa crvenom maramom, koji čuči pored Trnove ružice, i vuče ga za fudbalski dres St. Pailija.

„Che cazzo fai?!”

Mladić upire prstom i odgovara na nemačkom, „Polizei, polizei!”

Lučki  radnik  pušta  mladića  i  svoju  pažnju  preusmerava  na policiju.  Maše  svojim  komšijama  pozivajući  ih  da  dođu  do  njega i oni grabe letve, kocke kaldrme, drške za metle, sve što može da posluži, i potom kreću ka karabinjerima.

Lučki radnik ne uzima ni palicu niti bilo šta drugo, već jedared lupi dlanom o dlan.

„Questi bastardi li ammazzo con le mani!”

Nakostrešen, sa izgledom ljutite odlučnosti na licu, lučki radnik krupnim koracima korača napred kao da prkosi oluji, dok radnici i drugi demonstranti ispaljuju bujicu cigli i šuta na uzdignute providne štitove specijalne policije.

Policija kreće napred i masa im ide u susret, da bi se sudarili prsa u prsa na rubu raskrsnice.

Policajac  zamahuje  da  bi  zadao  snažan udarac  u  rame  ženi  koja  je  desno  od  lučkog radnika.

Lučki radnik levom rukom ščepa policajčevu ruku za zglob kad ovaj drugi put zamahne, a desnom ga vuče napred za aluminijumski filter gas maske koji mu stoji preko brade. Jednim nezgrapnim  pokretom  lučki  radnik  povlači  policajca obarajući  ga  na  kolena  i  kida  mu  sa  glave  gas masku i plavi borbeni šlem.

Sada razmenjuju poglede, ovaj četrdesetogodišnji lučki radnik i ovaj tinejdžer regrut bebastog lica, koji je samo dečak. Dečakove oči se pune strahom.

On podiže ruku u rukavici i okreće glavu kao da se brani od bljeska jakog svetla.

Lučki radnik pljune i nazove ga malim detetom,  „Non  sei  un  ragazzino!” Snažno ga  šutne u guzicu dok se karabinjer koprca, ne bi li stao na noge i pobegao ka položajima policije koja se ponovo postrojava na kraju bloka. „Vattene!” Idi, ruga mu se lučki radnik. „Ti chiama la mamma!”

Daleko od čarki u obližnjoj piazzi, mladi Poljaci i Česi guraju kantu za smeće da bi zabarikadirali ulicu dok ostali pored toga gomilaju građevinski materijal, dušeke, drvene palete i nameštaj. Svi se sada povlače iza tih barikada ili se zbijaju niz ulicu ispred vrata preko kojih su navučeni drveni kapci, dok lokalno stanovništvo psuje policiju.

Demonstranti pokušavaju da pronađu svoje prijatelje tokom kraćeg zatišja i porazgovaraju mobilnim telefonima ili razmene priče.

Aldo telefonira svom prijatelju Valteru. „On kaže da je banka duž Corso Torino vandalizovana i da je supermarket manjeg trgovinskog lanca na severu opljačkan... Manja grupa je čak pokušala da sruši zavor! Ali zatvor je ionako bio prazan. Dobro de - bio je pun gasa.”

„Da li je bilo ko uspeo da stigne do ograde?” Trnova ružica želi da zna.

Aldo trese mobilni da bi mogao da čuje bolje. „Oh, policija je isprovocirala  borbe  između  različitih  grupa,  potisnuvši  militante među pacifiste i bacivši suzavac na masu, tako nešto. Ljudi su na sve strane čupali one metalne kante na točkiće.”

„Gde je sad Valter?” pita Sara.

„On kaže da je severno od reke, iza stanice Brignole.” Aldo pravi pauzu. „Oh, on takođe kaže da je čuo kako je neko možda pogođen ili ubijen. Neka Francuskinja na graničnom prelazu Ventimiglia.”

Trnova ružica i ja se pogledasmo. „Sranje.”

Aldo zatvara telefon uz klik.

„Morao je da ode.”

„Je li Valter okej?” Sara će molećivo. „Da li su ga zasuli suzavcem?”

„Hä?” Aldo odmahuje glavom. „O, ne. Oni imaju pauzu za ručak. Kao i policija.”

Na trgu, ljudi se okupljaju iza improvizovanih barikada dok karabinjeri preskaču ručak i pojačavaju svoje redove nekoliko desetina metara dalje. Mi se pridružujemo da bismo gurnuli još jednu kantu za smeće na mesto. Sara uzima narandžastu majicu iz Aldovog ranca i cepa je na pola, kako bi Aldo i ona pokrili svoja lica.

„Nije dovoljno, ali bi trebalo da pomogne,” kaže ona.

„Policija je danas oštra. Nisu morali da napadnu”, kaže Aldo.

„Nikad ih nisam video ovako zle, a bio sam u Pragu sa Plavim maršom.”

„Nisi bio u Getebrgu”, odgovara Sara.

„Ali bio sam u Davosu u januaru”, on će. „Dobro, ne u Davosu. Nisu nam dali da uđemo, tako da smo umesto toga svi otišli u Cirih.” Aldo odvrće zatvrač na svojoj flaši za vodu i poteže gutljaj podigavši  svoju  improvizovanu  maramu.  Dodaje  vodu  Sari,  koja stoji i gleda uz ulicu.

„Cabrón,” ona psuje.

Trnova  ružica  sledi  Sarin  pogled.  Par  oklopnih  policijskih kombija, dvotonske mehaničke cigle sa ravnim prednjim stranama i malim prozorima, žure iz pravca policijskih položaja pravo ka barikadama, pokrivajući čitav teren za tili čas.

„Hijos de puta, krenuli su u probijanje,” Sara reče šapatom.

Prednja strana kombija sa velikim belim natpisom CARABINIERI  potpuno  dominira  pogledom  na  ulicu,  brzo  se  krećući  u pravcu kante za smeće.

„KRENULI SU U PROBIJANJE!” Sara grabi Alda i Trnovu ružicu za ruke, i vuče ih da stanu na noge i potrče. Ja sam odmah iza.

Kombi  se  sudara  sa  kontejnerom,  koji  u  divljoj  spirali  leti  i struže niz trotoar, i potom uleće pravo u masu okupljenu na putu iza  njega.  Ljudi  hvataju  jedni  druge  i  beže  sa  njegove  putanje.

Kombiji su odmah za njim; jurišaju u masu ljudi na putu. Većina se izmiče u poslednji čas, dok prvi kombi pravi opasan zaokret i usmerava se natrag ka policijskim položajima; drugi ipak zakačinje nekoliko ljudi, i obara ih na ivičnjak pre nego što se i sam okrene i uputi natrag niz ulicu. Policija juriša na trg, terajući ljude sa razbijenih barikada.

Idemo na istok i sever, dalje od ulične bitke, u pravcu Piazze Alimonda. Tamo su se okupili zaostali iz marša tute bianche i neki anarhisti iz Socijalnog centra Zapata i tu zonu drže pod kontrolom.

Zidovi piazze su prekriveni političkim grafitima, dok su manje  kocke  kaldrme,  prazne  flaše za vodu kao i komadi đubreta i transparenata razbacani po putu. Na uglu zgrade preko puta niske ograde od kovanog gvožđa, oko nekoliko stabala, neko je napisao NO MORE COPS. Preko pešačkog prelaza na rubu piazze, demonstranti  su  oborili  niz  sivih  metalnih  kanti  za  smeće  i  tuku se sa policijom u žestokoj uličnoj borbi za kontrolu nad drumom.

Ovde mnogi Italijani nose motociklističke kacige ili kacige za skutere. Jedan nosi narandžasti pojas za spasavanje preko grudi i ramena, dok nekolicina drugih nosi providne plastične štitove sa zaokruženim A, koje je ispisano sprejom na prednjoj strani. Neki nose i drvene table ili motke. Sve oči su uprte u oklopljene karabinjere  sa  gas  maskama  koji  se  okupljaju  u  bočnoj  ulici  pedeset ili šezdeset metara dalje, iza niza stanova sa zatvorenim kapcima na prozorima i prodavnica ispred kojih su automobili, parkirani dijagonalno niz levu stranu ulice.

Aldo  prepoznaje  jednog  od  anarhista,  mršavog  mladića  u beloj majici na bretele i skijaškom maskom na glavi, sa koturom selotejp trake koju nosi kao narukvicu oko mišice. Aldo pomisli da ga je sreo dok je bio u Italiji aprila ove godine kada je išao na benefit koncert ovde u Đenovi. Pričali su o Italijanskoj anarhističkoj  federaciji.  „To  nije  bio  ni  najbolji,  ali  ni  najgori  koncert  na kom sam bio.”

„Kao i svi pank koncerti”, na koje idem.

„Organizovali su ga Studenti protiv G8 u Socijalnom centru Zapata. Mislim da su svirali Troubled Heads, Coma Punk ili tako nešto, a nastupali su i neki ska i grunge bendovi.”

„U Italiji sviraju grunge?”

„Naravno, zašto da ne?” Aldo uzdahne i pogleda u nebo. „Danas je lepo vreme. Po ovakvom vremenu, svi idu na plažu. Trebalo bismo i mi da odemo.”

„Kad ne bi bili ovde, to si hteo da kažeš.”

„Kad bi samo ovi iz G8 odustali i otišli kući, pa da svi možemo da odemo na plažu. Znaš, mislim da ću to i reći Berluskoniju”, kaže Aldo i pukne prstima. „Podseti me da ugovorim sastanak!”

Povici i psovke dolaze iz pravca demonstranata dok dva plavo-bela karabinjerska Land Rovera u punoj brzini jure ka njima i ulaze na piazzu, da bi izveli manevar „probij i okreni se”.

„Dalli, dalli” Aldo baca cigaretu na zemlju i mi trčimo natrag da bismo se našli sa Trnovom ružicom i Sarom.

Demonstranti beže koliko ih noge nose i zasipaju vozila kamenicama, dok Land Roveri prave oštar zaokret i jedva uspevaju da održe ravnotežu dok proleću kroz raskrsnicu.

Čini se da vozač prvog gubi kontrolu i zabija prednji deo džipa pravo u prevrnutu kantu za smeće. Razbijen je zadnji prozor.

Dvadesetak ljudi sa rančevima, štitovima i palicama nagrnulo je na vozilo poput besnih stršljenova. Crveni aparat za gašenje požara ispada kroz zadnji prozor prvog Land Rovera na ulicu, dok drugi Land Rover odlazi.

Troje ljudi debelom daskom razbija bočne prozore na džipu.

Još demonstranata prilazi od pozadi, ali se drže na distanci na nekih dva metra od branika. Land Rover je u klopci, prednjim krajem zakucan u metalnu kantu.

Karabinjeri se postrojavaju na nekih trideset metara dalje, zaustavljaju i mašu tražeći pojačanje, međutim, sporo reaguju. Karabinjeri u Land Roveru ne nose gas maske ni šlemove; stari filteri su ih prethodno izneverili, pa su sada zatvrovani bojnim otrovima.

Oni pokušavaju da isprskaju demonstrante biber sprejom, ali im vetar vraća hemikalije natrag u lica. Dok duboko dišu,  nastupa panika.

Preko ruba rezervne gume postavljene na zadnjoj strani džipa, demonstrant u ljubičastoj dukserici s kapuljačom i motociklističkim šlemom na glavi, ugleda karabinjera u zadnjem delu Land Rovera kako je uperio svoj pištolj kroz krozor. Drugi demonstranti su pozadi. Golih grudi, čovek sa šlemom na glavi pokušava da sa suvozačeve strane zabije debelu drvenu dasku u volan, kako vozač ne bi mogao da ide u rikverc.

Aldo vadi svoj fotoaparat i počinje da fotografiše u transu.

Demonstrant u ljubičastoj dukserici, okrenuvši se da bi pobegao od pištolja, sapliće se o aparat za gašenje požara, pa još jednom o mršavog anarhistu u beloj majici na bretele i sa skijaškom ma-

skom, koji hvata aparat za gašenje požara pokušavajući da raščisti put. Klinac u dukserici se spotiče i pada na sve četiri. Ostali viču da je pandur potegao pištolj, a čovek golih grudi se okreće i baca dasku na trotoar.

Iskolačene  oči  prate  kretanje  ljubičaste  dukserice  niz  ulicu, pa potom naglo vraćaju pogled natrag na mršavog anarhistu, koji stoji dva metra iza Lend Rovera. Karabinjer upire pištolj u njegovu glavu.

Jeza struji kroz nerve od glave do pete, usta su otvorena, glasa nema, snažno dahtanje uleće u malena prsa. On diže aparat za gašenje požara u visini lica, povijenih je kolena kao da se priprema da iskoči sa puta. Sa desna, njegov prijatelj u dukserici se uspinje na noge.

Demonstranti se povlače od Land Rovera i povlače iz borbe.

Dva pucnja odjekuju iz 9-milimetarske Berete dvadest-jednogodišnjeg karabinjera pomoćnika Maria Plakanike, i dvadesttrogodišnji Karlo Đulijani se okreće u vazduhu, pada i stropoštava na zemlju.

Demonstranti se okreću i beže na sve strane. Karlo leži iza Land Rovera i okreće se na leđa. Još uvek se mrda. Plavo-beli karabinjerski Land Rover Defender, registarskih tablica CC AE-217, kreće unazad preko Karla koji još uvek diše, ide u rikverc, točkovi sa njegove leve strane mrve Karlove noge dok vozač Land Rovera prebacuje u prvu brzinu da bi ponovo pregazio Karla.

Sara ga gleda, krv lipti iz njegovog oka poput vodoskoka. Ona udiše i pokušava da dođe do vazduha, oči joj postaju crvene, prepune suza. Čitavo Sarino telo počinje da se trese nekontrolisano, dok je ne izdaju kolena i ona pada na zemlju.

Karabinjer u zadnjem delu Land Rovera rukom pokriva svoje lice dok fotografi jurišaju iz centra piazze. Pojačanje oklopljene policije napreduje zastajkujući i prilazi sa ruba trga. Policajac traži zaklon pored bočne strane zgrade, dok drugi stoji raširenih nogu, kao na mestu skamenjen. Treći ide napred, hvata se za glavu, trese se.

Sa moje desne strane, Trnova ružica se naginje sa trotoara i ja je hvatam za mišicu pre nego što potrči napred. Okreće se, hvata me za desnu ruku, i zariva svoje prste duboko u moju kožu. Dok idemo, svet pod našim nogama se ljulja i rastače.

„Assassini!  Assassini!”  Demonstranti  pritrčavaju Karlu, dok on leži na ulici u lokvi krvi koja se širi. „Assassini!” Jedan pokušava da zaustavi krvarenje dok ostali zovu bolničare, ali oni jedino mogu da mu podmetnu nešto pod glavu i da uzaludno pilje u užas oko sebe.  „Assassini!”

Pojačanje karabinjera se postrojavaja  na  rubu  trga.

„Assassini!”

„Šta je ovo jebo te?” viče Trnova ružica. „Gde su ambulantna kola?”

Čim su se postrojili, policajci počinju da udaraju pendrecima o svoje štitove. Kreću napred, prvo korakom, a potom trkom niz Piazzu Alimonda sa pendrecima i suzavcem.

Razjareni, demonstranti uzvraćaju udarac, napadajući sa motkama i kamenicama, razbijajući nameštaj o policijska vozila, razbijajući sve. Demonstranti  jurišaju napred ne bi li se vratili do Karla i sklonili ga, ali svaki put policija izvrši protivnapad i ponovo zauzme trg. Prošli su sati pre nego što su bolničari, koje je zadržavala policija, stigli da pruže pomoć Karlu iza zida štitova specijalaca. Ali tada je već bilo kasno.

Prilikom odbrane improvizovane barikade ubijen je Karlo Đulijani, 23-godišnji anarhista iz Rima. Metak ispaljen iz neposredne blizine (cca 3.5 m), iz karabinjerskog džipa završio je ispod njegovog levog oka.

Mario Plakanika, policajac koji je odgovoran za ubistvo Karla Đulijanija, oslobođen je optužbi za ubistvo. Navodno, metak koji je ispaljen iz njegovog pištolja nije bio na menjen Karlu i nije se radilo o direktnom pogotku. Šta više, prema presudi, taj panično ispaljeni hitac je slučajno promenio pravac nakon što se u vazduhu sudario sa kamenicom koju je u pravcu džipa bacio neko od demonstranata. Konsultant javnog tužioca, forenzičar profesor Marko Salvi je posvedočio da je Đulijani ubijen direktnim pogotkom i da nema govora o promenjenoj putanji metka.

Za  vreme  borbe  neko  je  navukao  košulju  na  Karla  i  stavio zavoj  ispod  njegove  glave.  Onda  je  policija  zauzela  trg  i  peskom usisala njegovu krv pre nego što su se zauvek povukli. Ljudi se vraćaju  na  piazzu  i  šutiraju  pesak  da  bi  ponovo  otkrili  Karlovu  krv kako bi je ceo svet video, i stavljaju cveće na mesto na kom ga je policija ubila.

Sa jedne strane Piazze Alimonda je šareni mural, plavo-crvene pozadine, a preko njega je velikim, svetlo žutim stripovskim slovima ispisana reč ĐENOVA. Danima posle toga, na muralu koji se nalazi na Karlovom spomeniku, prolaznik je u brzini, pored cveća i venaca, ostavio naškrabanu  poruku: Hanno ucciso un ragazzo nella piazza dove sono nato. Ubili su dečaka na trgu na kom sam rođen.

To su stvari o kojima turisti nikada neće čitati u turističkim vodičima.

Pet dana kasnije u Valterovom stanu nadomak Milana, Sara ne može da prestane da se trese. „Zašto? Zašto su to uradili?” kroz plač kaže Aldu.

Aldo odgovara, „Ne znam zašto.”

On to ponavlja više puta, ne znam zašto, dok je teši.

Italijanske i francuske vesti  nepestano emituju snimke sa Piazze Alimonda. Na svim programima  vrte se slike karabinjera Plakanike, snimljene u bolnici sa zadnje strane Land Rovera; njegova obrijana glava poprskana je krvlju a on izgleda kao da plače, izobličenog lica.

Trnova ružica i ja pokušavamo da spavamo na podu, slušajući Saru  koja  se  raspada  u  Aldovom  naručju u susednoj sobi. Ja razmišljam o raciji na školu Armondo Diaz u noći dvadesetprvog, kada je policija šutiranjem budila aktiviste i tukla ih sve dok krv nije potekla niz hodnike, a krvavi otisci ruku se slivali niz zidove.

Policija je potom izvršila raciju u IMC-u preko puta škole Diaz, razbivši sve kompjutere i zaustavivši se tek kada su stigli poslanici italijanskog parlamenta. Svi koji su kampovali na stadionu Karlini su pobegli nakon toga. Policija je razbila kamp i dopustila uličnim siledžijama da preturaju po stvarima koje su razbacane u njihovom odsustvu. Niko još uvek nije pušten iz zatvora.

To nisu stvari koje turisti žele da čuju.

Gledam u Trnovu ružicu. Ona se odmara ležeći na boku, zureći praznog pogleda u zid. Ne govori, samo odgovara sa da ili ne, dok hvatamo autobus iz Đenove. Više uopšte ne govori.

Turistički vodič nikada neće spomenuti fašističke himne koje su karabinjeri pevali u kasarni Bolcaneto. Uno, due, tre, živeo Pinoče! Ili kako su primoravali zatvorenike da gledaju propagandne filmove sa Musolinijevim govorima. Quattro cinque sei, smrt Jevrejima! Nikada vam neće pričati  o specijalnoj sobi u podrumu bolnice koju koriste za ispitivanja i premlaćivanja. Sette otto nove, nema milosti za crnčuge! Nikada neće navesti imena povređenih ili mrtvih, Karlo Đulijani nije prvi i nažalost - nije ni poslednji.

Aldov prijatelj Valter kuva crni čaj i seda prekrštenih nogu na pod pored Trnove ružice, pružajući mi šolju i stavljajući drugu na pod pored nje.

„Znaš  on  nije  hteo  da  mu  roditelji  brinu, pa im je rekao bi danas mogao da ode na plažu umesto da ode na proteste.” Valter je visok i mršav, sama kost i koža, odmara se na podu u donjem delu trenerke. „Bio je tek dečak, poput bilo koga od nas.”

Klimam glavom s potpunim razumevanjem.

„Sada  ljudi  drže govore na ulicama hvaleći Karla Đulijanija kao  mučenika  pokreta”,  kaže  mi.  Valter  odmahuje  glavom u neverici. „Istovremeno, oni osuđuju sve za šta se zalagao, kad kažu da policija nije učinila dovoljno da pohapsi izazivače nevolja, da policija nije bila dovoljno oštra kada se bavila njima, bavila nama!

Onda produže dalje i Karla nazivaju mučenikom. Njihovim mučenikom.”

Mučenikom istih onih koji su Trnovoj ružici mrmljali „fašisto” tokom marša u petak.

„Mučenici.”  Valter  teško  izdahne  pa  dovrši  svoj  čaj.  Zatim tresne svoju šolju o pod i pusti da prođe izvesno vreme. Umorno uzdahne, i kaže, „Dođavola sa mučeništvom.”

Trnova ružica se uspravi. „Bilo šta za šta vredi umreti, za to vredi i živeti”.

Valter je posmatra u tišini, umoran i pun sumnje.

„Mislim da je Karlo to znao,” kaže ona. „On je štitio svoje prijatelje.”

„Da.” Valter razmisli pa reče. „Ali sada je mrtav.”

„Još uvek može da te inspiriše sećanje na nekoga i da to ostane u tvom srcu”, Trnova ružica kaže  Valteru. „Drugi ljudi mogu da pričaju šta hoće, ali to nije bitno.”

„Neki su mi već rekli, Valter, ljudima su potrebni mučenici!” kaže Valter. „Njima su potrebni mučenici da ih inspirišu, da se na njih ugledaju, da ih duboko poštuju.” On besno odmahuje glavom.

„Biti mučenik je jadna sudbina.”

„Ali takve stvari sedešavaju. Niko od nas ne želi da bude...”

„Ne, izvini.” Valter briše svoje oči. „Znao sam ga, znaš. Ljudi su glupi. Oni će slediti i mrtvu mačku ukoliko je držiš ispred njih i kažeš, ‘Umrla je za našu stvar!’ On je bio tek klinac, baš kao što je svako od nas, ali sada je kasno i vreme je da na to zaboravimo.”

Sedimo i pijuckamo čaj u tišini. Valter nam pronalazi ćebiće i nestaje u svojoj spavaćoj sobi, dok glasovi Sare i Alda utihnjuju u tami gostinjske sobe preko hodnika.

Pošto smo legli, Trnova ružica me pita da li sam još uvek budan.

„Da,” odgovaram.

„Hoćeš jastuk?”

„Ne, okej mi je ovako.”

„Sve što imam je ovaj vodič.”

„U redu je. Poslužiću se svojom majicom.”

„Znaš kako je u SAD”, kaže mi ona, „bogati ljudi idu u Kankun, Jamajku, Bahame, Fidži, Akapulko, a da nikada ne izađu van okvira odmarališta.”

Okrećem se na bok i pogledam je.

„Mislim da ću ako se ikada vratim u Đenovu”, kaže mi, „poneti cvet za Karla iz jedne od bašta kod kuće. Mislim da je na više načina, on srećniji od nas, zarobljen u vremenu u trenutku kada mu je život imao najveći potencijal.” Trnova ružica duboko uzdahne. „Mislim da ću se vratiti na Piazzu Karlo Đulijani i pokušati da se setim.”

Vodič  na  podu,  postavljen  pod  glavu  Trnove  ružice, žulja joj vrat, ali najzad ona nekakao uspeva da zaspi.