Čarls Stivenson: Ubeđivačke definicije

«Ubeđivačka» definicija je takva definicija koja jednoj poznatoj reči daje novo pojmovno značenje, a da pri tom bitno ne menja njeno emotivno značenje, i koja se upotrebljava sa svesnom ili nesvesnom namerom da se pomoću nje promeni usmerenost ljudskih interesa. ČARLS STIVENSON: UBEĐIVAČKE DEFINICIJE

Napomena: C.L. Stevenson, «Persuasive Definitions», u Facts and Values: Studies in Ethical Analysis, Yale University Press, New Haven 1963, pp. 32-51. Članak je prvobitno objavljen u časopisu Mind, vol. XLVII (1938). Tekst sadrži četiri dela, od kojih su ovde predstavljena samo prva dva u kojima se problematika predstavlja primerima i definiše.

I

«Ubeđivačka» definicija je takva definicija koja jednoj poznatoj reči daje novo pojmovno značenje, a da pri tom bitno ne menja njeno emotivno značenje, i koja se upotrebljava sa svesnom ili nesvesnom namerom da se pomoću nje promeni usmerenost ljudskih interesa.

Cilj ovog članka je da pokaže da se ubeđivačke definicije često upotrebljavaju u filozofiji, i da je okolnost da se u njima po pravilu nije videlo ono što one odista jesu, već se često podlegalo iskušenju da se shvate kao definicije koje naprosto skraćuju, ili pak analiziraju uobičajene pojmove, bila uzrok značajnih filozofskih konfuzija.

Pre no što razmotrimo primere iz filozofije, međutim, biće korisno da razmotrimo neke jednostavnije primere, koji će nam poslužiti da razjasnimo šta su to ubeđivačke definicije.

Uzmimo, kao prvi primer, definiciju reči «kultura». Pogodnosti radi, jednostavno ćemo izmisliti izvesne jezičke navike ljudi kojima je definicija upućena, jer ćemo tako tipizirati stvarnu situaciju na takav način da izbegnemo sve irelevantne komplikacije. Pretpostavimo, dakle, jednu takvu zajednicu u kojoj je reč «kultura» isprva imala skoro isključivo pojmovno značenje. Skiciraćemo razvitak njenog emotivnog značenja, pokazati zašto je emotivno značenje navelo ljude da redefinišu tu reč, i ispitati način na koji je ovo redefinisanje postiglo svoj cilj.

Jednom je psotojala zajednica u kojoj je reč «kulturan» značilo načitan i upućen u umetnost.

Tokom vremena ova su svojstva postala veoma cenjena. Ako bi ko hteo nekome da učini kompliment, on bi nadugačko i naširoko pričao o njegovoj kulturi. Postalo je neprirodno da se reč «kultura» upotrebljava ma na koji način izuzev u pohvalnom tonu. Oni kojima je kultura manjkala upotrebljavali su ovu reč sa strahopoštovanjem, a oni kojima je ona bila svojstvena upotrebljavali su tu reč sa samozadovoljstvom, ili, možda, sa promišljenom skomnošću. Na taj način reč je stekla snažno emotivno značenje. Ona je budila osećanje ne samo zbog svog pojmovnoh značenja, već neposredno, sama po sebi, pošto je podsećala na pokrete, osmehe i ton govora koji su je po pravilu pratili. Tako, na primer, govornika nikad nisu predstavljali kao «čoveka načitanog i upućenoh u umetnost», već kao «kulturnog čoveka». Ovaj drugi izraz je imao isto pojmovno značenje kao i prvi, ali je bio pogodniji da u auditorijumu izazove povoljan stav.

Kako je emotivno značenje reči postajalo izrazitije, tako je njeno pojmovno značenje postajalo sve neodređenije. To je bilo neizbežno, pošto je emotivno značenje učinilo reč pogodnom za metaforičku upotrebu. Ljude koji nisu bili kulturni u doslovnom smislu reči često su nazivali kulturnim, naročito u onim slučajevima kad su izazivali divljenje zato što su posedovali neka od definišućih svojstava «kulture». Isprva su ljudi ove metaforičke komplimente lako razlikovali od doslovnih tvrdnji; no što su metafore bivale češće, razlika je bila sve manje jasna. Ljudi više nisu bili sasvim sigurni da li čovek mora imati znanja o umetnosti da bi bio kulturan u doslovnom smislu te reči: možda bi neka druga vrsta znanja mogla da zameni znanje o umetnosti?

Pretpostavimo sada da jedan član ove zajednice ne ceni načitanost ili upućenost u umetnost same po sebi, već samo ukoliko doprinose razvitku maštovitosti i osećajnosti. On smatra da ni načitanost ni upućenost u umetnost nije uvek pouzdano sredstvo za postizanje ovog cilja, kao i da to nipošto nisu jedina sredstva. Uvek ga žalosti što tako mehanički postupci kao što su čitanje ili posete muzeju odmah nailaze na pohvale, dok osećajnost ljudi jedva da i primećuju. Zbog toga se on laća posla da reči «kultura» da novo značenje. «Znam», insistira on, «da je taj i taj veoma načitan i upućen u umetnost; ali kakve to veze ima sa kulturom? Stvarno značenje 'kulture', istinsko značenje 'kulture', je maštovitost i osećajnost.» On ovo uporno tvrdi, uprkos činjenici da reč «kultura» nikad ranije nije bila upotrebljavana upravo u ovom smislu.

Očito je da ova definicija nije puka skraćenica, niti se pak njome pokušava dati analiza uobičajenog pojma. Njen cilj je nešto drugo: da interese ljudi usmeri u jednom novom pravcu. «Kultura» je imala, i nadalje će imati, pohvalno emotivno značenje. Definicija podstiče ljude da ovaj pohvalni termin ne upotrebljavaju više da bi njime označili čitanje i umetnost, i da ga, umesto toga, upotrebljavaju u značenju maštovitosti i osećajnosti. Na taj način ona nastoji da prva svojstva prikaže u nepovoljnom svetlu, a druga dva u povoljnom, i da tako divljenje ljudi usmeri u novom pravcu. Kad ljudi nauče da nešto nazivaju imenom za koje su vezane mnoge prijatne asocijacije, oni će biti spremniji da se tome dive; kad se, pak, nauče da istu stvar ne nazivaju takvim imenom, biće manje skloni da joj se dive. Definicija je iskoristila ovu činjenicu. Menjajući ime, ona je izmenila interese.

Prethodna istorija reči «kultura» olakšala je ovu promenu. Doduše, reč je dobila svoje emotivno značenje zahvaljujući svom prvobitnom pojmovnom značenju; no emotivno značenje se tada već tako učvrstilo, da se zadržava uprkos tome što se pojmovno značenje donekle menja. Staro pojmovno značenje je bilo lako izmeniti, pošto ga je metaforička upotreba učinila neodređenim. Definicija je, dakle, mogla izazvati promenu u pojmovnom značenju koja je emotivno značenje ostavila nepromenjenim. Zahvaljujući neodređenosti, ova se promena čini «prirodnom»; ona izmiče pažnji slušalaca, koji nisu svesni da se na njih vrši uticaj, ne osećajući se zbog toga nelagodno i ne čine se sami sebi nelogičnim. Efikasnost definicije sastoji se delom u tome, a delom u činjenici da je ona svoje rezultate učinila trajnim usadivši ih u jezičke navike ljudi.

Prema tome, ova definicija se može nazvati «ubeđivačkom» u sasvim konvencionalnom smislu. Kao i većina ubeđivačkih definicija, ona je zapravo bila dvostruko ubeđivačka. Ona je istovremeno odvratila ljude od toga da se neselektivno dive jednoj grupi svojstava (velikoj načitanosti i upućenosti u umetnost) i navela ih da se dive drugoj (maštovitosti i osećajnosti). Govornik je želeo da postigne i jedno i drugo; ova definicija mu je omogućila da istovremeno radi na postizanju oba ova cilja.

Ima na stotine takvih reči koje, poput «kulture», imaju neodređeno pojmovno i bogato emotivno značenje. Njihovo pojmovno značenje podložno je neprestanom redefinisanju. Reči su nagrade koje svako želi da dâ svojstvima koje sam odabere.

Tako su, na primer, kritičari u XIX veku ponekad govorili da Alexander Pope «nije pesnik». Nepromišljen odgovor na to glasio bi: «To je samo stvar definicije.» To je odista stvar definicije, ali ne «samo». Reč «pesnik» tu se upotrebljavala u krajnje uskom smislu. Ova okolnost nikako nije bila bez važnosti; naprotiv, ona je imala značajne posledice. Ona je kritičarima omogućila da Popeu uskrate pohvalni naziv pesnika i da tako utiču na ljude da Popea ignorišu. Tu je na delu bila prećutno upotrebljena ubeđivačka definicija, koja je interese ljudi usmeravala u drugom pravcu. Oni koji žele da reše je li Pope bio pesnik ili nije moraju da odluče da li će se prepustiti uticaju kritičara – da li će početi da prema Popeu osećaju dovoljnu nesklonost da bi mogli dopustiti da mu se oduzme počasna titula pesnika. Da bi se u ovom pitanju mogli odlučiti, oni će morati da upoznaju Popeova dela, kao i same sebe. Sve to stoji iza prihvatanja prećutno predložene, uske definicije «pesnika». Tu se, dakle, ne radi o «naprosto arbitrarnoj» definiciji, niti je ijedna ubeđivačka definicija «naprosto arbitrarna», ako ove reči treba da znače «ono što se može rešiti bacanjem novčića».

Ubeđivačke definicije se često mogu prepoznati po tome što se u njima koriste reči «pravi» ili «istinski», upotrebljene u metaforičkom smislu. Tako je govornik u našem prvom primeru tvrdio šta je «prava» kultura, nasuprot njenom pukom «omotaču». Evo još nekoliko primera: «milosrđe» u istinskom smislu reči znači ne samo dati novac, već pokazati razumevanje; istinska ljubav isključivo je zajedništvo duša; «hrabrost», u istinskom smislu, je čvrstina nasuprot neprijateljski raspoloženom javnom mnjenju. Svaki od ovih iskaza predstavlja način da se interesi usmere u drugom pravcu tako što će se emotivno značenje reči sotaviti nepromenjeno i nakalemiti na novo pojmovno značenje. Slično tome, možemo govoriti o istinskom značenju «sportiste», «genija», «lepote» itd. Ili pak možemo govoriti o istinskom značenju «sebičnosti» ili «licemerja», služeći se ubeđivačkim definicijama ovih pogrdnih reči ne da bismo pohvalali, već da bismo osudili. Reč «istinski» u takvim kontekstima očito se ne upotrebljava doslovno. Pošto ljudi obično prihvataju ono što smatraju istinskim, reč «istinski» dobija ubeđivačku snagu reči «biti prihvaćen». Ova snaga se koristi u metaforičkom izrazu «istinsko značenje». Slušalac se navodi na to da prihvati novo značenje koje govornik uvodi.

Izvan granica filozofske teorije značaj ubeđivačkih definicija se često uviđao; na primer – povremeno – u filologiji. Tačnije, premda filolozi malo pažnje poklanjaju samim ubeđivačkim definicijama, mnogo se govori o oblasti u koje bi njihovo značenje sapdalo – o uticaju interakcije između emotivnih i pojmovnih značenja na promene u jeziku i o vezi ovih promena i interesa ljudi.

Leonard Bloomfield nam daje jedan osobito jasan primer: «Građevinski preduzimač je naučio kako da se obrati svakoj slabosti potencijalnog kupca, uključujući tu i njegovu sentimentalnost; on se služi govornim oblicima čiji će sadržaj slušaoca usmeriti u željenom pravcu. U mnogim lokacijama 'kuća' je bezbojna, a 'dom' sentimentalna reč. Tako prodavac počinje da reč 'dom' upotrebljava za praznu ljušturu koja nikad nije bila nastanjena, a mi ostali ga u tome sledimo.»

Pošto je izneo da «emocionalni element uveliko utiče da sudbinu neke reči», Hans Oertel ukazuje na to da je reč «amica» dobila smisao sinoniman sa «concubina». Dakako bilo je nekoliko razloga za to. Reč «concubina» postala je pomalo profana, i suviše jaka za osetljive uši; reč «amica», pak, dopuštala je podesnu dvosmislenost. Sablažnjive misli koje bi se s njom mogle asocirati uvek su se mogle pripisati onima koji su sami hteli da reč shvate u njenom drugom, manje čednom smislu. Ali i ubeđivački faktor je morao igrati određenu ulogu. Takt je od ljudi često zahtevao da o naložnicama govore ne izražavajući pri tom prezir. Reč «amica», koja je zadržala jedan deo svog starog pohvalnog emotivnog značenja uprkos svom navodnom smislu, bila je korisna za to da naložnice prikaže manje prezrenim.

Ubeđivačke definicije se, međutim, i suviše često sreću da bi ih primetili samo filozofi. Aldous Huxley u svom romanu Slepi u Gazi daje nam jedan opis koji je, uprkos ciničnom obrtu, krajnje pronicljiv:

«'Ako želiš da budeš slobodan, moraš biti zarobljenik. To je uslov slobode – istinske slobode.'

'Istinska sloboda!' ponovi Anthony, parodirajući sveštenikov glas. 'Uvek volim argumente te vrste. Suprotnost neke stvari nije njena suprotnost; o, zaboga, ne! To je upravo sama ta stvar, ali onakva kakva ona istinski jeste. Pitaj ma kog okorelog konzervativca šta je konzervativizam; reći će ti da je to istinski socijalizam. A listovi što ih izdaju fabrike alkoholnih pića – puni su članaka o lepoti istinske umerenosti. Obična umerenost je samo grubo odbijanje ma kakvog pića; ali istinska umerenost, istinska umerenost je nešsto mnogo finije. Istinska umerenost je boca crnog vina uz svaki obed i tri dupla viskija posle večere.'

'Šta je to u imenu?' nastavi Anthony. 'Odgovor glasi – praktično sve, samo ako je ime dobro. Sloboda je divno ime. To je razlog zbog čega tako živo želiš da ga iskoristiš. Misliš da ćeš, ako život u zatvoru nazoveš istinskom slobodom, privući ljude u zatvor. A najgore od svega je to, što si u tome potpuno u pravu.'»

II

Kao što je već navedeno, proučavanje ubeđivačkih definicija spada u jednu mnogo širu oblast: oblast istraživanja povezanosti između terminologije i interesa ljudi. Ova povezanost je krajnje složena. Nekoliko opaski će pokazati da se naš opis ubeđivačkih definicija odnosi na jedan veoma ograničen vid ove povezanosti.

Promena u značenju može biti ili uzrok, ili pak posledica promene interesa; ubeđivačke definicije se javljaju samo kad je promena u značenju uzrok ove promene. Ako je ona posledica promene interesa, kao na primer kad je naša sve oštrija osuda prilika u Nemačkoj tridesetih godina dovela do toga da se reč «fašistički» upotrebljava kao pogrdni epitet, u takvoj situaciji nema nikakvog elementa ubeđivanja, mada, kad reč već stekne pogrdne asocijacije, ona se kasnije može upotrebljavati pri ubeđivanju.

Naša je tema po svom obimu još uža. Mi se bavimo definicijama koje menjaju interese. Pri tom je važno napomenuti da se bavimo samo nekim od tih definicija. Mnoge definicije koje interese usmeravaju u drugom pravcu nisu ubeđivačke. Svaka definicija, ukoliko uopšte menja značenje termina ili izdvaja jedan smisao, isključujući svaki drugi, usmerava interese u drugom pravcu. Kad naučnik uvodi neki tehnički termin, on – ma koliko da to čini nepristrasno – pokazuje da je zainteresovan za ono što imenuje, pokazuje da drži za značajno da se o tome govori ili da se predviti da će se to pojaviti; uz to, on često kod čitalaca izaziva interes. Bilo bi sasvim pogrešno nazvati takve definicije «ubeđivačkim». Ali kako onda ove definicije razlikovati od ubeđivačkih definicija?

Ovo razlikovanje zavisi od toga ima li termin koji se definiše snažno emotivno značenje i od toga da li govornik reč sa emotivnim punjenjem upotrebljava sa dinamičkim ciljem – sa prevashodnom namerom da izmeni interese ljudi. Ljudi ponekad kažu: «Ne marim koju ćete reč upotrebiti, samo ako pravite distinkciju do koje mi je stalo», ili pak: «Ako vas moja distinkcija ne interesuje, u redu; ograničiću se u ovome što govorim na ograničeni skup ljudi koje ona interesuje.» Definicije koje se izriču u tom duhu nisu ubeđivačke; jer, mada pokazuju interese govornika, a može se dogoditi i da utiču na interese slušaoca, njihovi autori se ne služe emotivnim značenjem s namerom da izmene interese drugih.

Takva je distinkcija, međutim, i suviše stroga da bi bila podesna, i zato je moramo unekoliko kvalifikovati. Kad se definicija daje sa prevashodnom svrhom razlikovanja ili klasifikacije, kad se upotrebljava da bi se usmerili samo oni interesi koji su (kao radoznalost) involvirani u objašnjavanju klasifikacij, i kad se njome ni na koji način ne sugerira da je predložena definicija jedina legitimna, tada takvu definiciju nećemo zvati ubeđivačkom. (Ovo ne znači da se ubeđivačke definicije nikad ne upotrebljavaju u naučnim delima, ni da su definicije koje nisu ubeđivačke zasnovane na nekim kao stena čvrstim temeljima, niti pak da su ubeđivačke definicije manje vredne uvažavanja od ostalih.)

Sada moramo preći na jedno drugo pitanje. Ubeđivačke definicije usmeravaju interese u novom pravcu tako što menjaju samo pojmovno značenje jednog emotivno punjenog termina, ostavljajući pri tom emotivno značenje manje-više konstantnim. Obično, obrnuta promena isto je tako značajna i rasprostranjena: emotivno značenje se može promeniti, a da pojmovno značenje pri tom ostane konstantno. Ova druga metoda nije ništa manje ubeđivačka. Zapravo, često se ista ubeđivačka snaga može postići bilo jednom, bilo drugom jezičkom promenom. Tako je u našem prvom primeru, sa rečju «kultura», govornik upotrebio ubeđivačku definiciju. On je isto tako mogao ponavljati iskaze kao što je: «Kultura je samo lažno zlato; nepatvoreno zalto su maštovitost i osećajnost.» Ovaj bi postupak omogućio da reč «kultura» zadrži svoje staro pojmovno značenje, ali bi njeno emotivno značenje učinilo omalovažavajućim, a pohvalno emotivno značenje «maštovitosti i osećajnosti» učinio bi još pohvalnijim. Tako bi se na ovaj način postiglo isto ono što se postiglo ubeđivačkom definicijom. Svojstva koja reč «kultura» obično označava i sada bi bila prikazana u nepovoljnom svetlu, a maštovitost i osećajnost u povoljnom; ali ovaj bi se cilj postigao promenom u emotivnom, a ne u pojmovnom značenju.

Takve slučajeve moramo izdvojiti iz našeg opisa ubeđivačkih definicija. Mada i ti postupci imaju ubeđivački karakter, efekat se tu ne postiže pomoću definicije, već pokretima i tonom glasa, ili pak sredstvima retorike kao što su poređenje i metafora. Biće pogodno da reč «definicija» ograničimo na slučajeve kad se određuje samo pojmovno značenje, ili bar ovaj momenat preovlađuje. Ne smemo, međutim, zaboraviti da se mnogi iskazi koji menjaju uglavnom emotivno značenje reči mogu u jednom širem smislu nazvati «definicijama», i da se oni, ništa manje no ubeđivačke definicije u našem strogom smislu lako mogu pobrkati sa iskazima koji nisu ubeđivački. (Na primer: «Pod 'savešću' se misli na glas sudbine.»)

Izlaganje na poslednjih nekoliko strana može se rezimirati na sledeći način. Daleko od toga da bi ubeđivačke definicije u celini objašnjavale povezanost terminologije i interesa ljudi; o njima se radi samo u slučajevima u kojim promena u terminologiji uzrokuje promenu u interesima, u kojim reči imaju emotivno značenje i dinamičku upotrebu, i u kojim je terminološka promena ograničena na pojmovno značenje.

Valja razjasniti još jednu stvar. Očito je da usmeravanje interesa ljudi ne zavisi samo od emotivnog značenja, već i od mnogo čega drugog. Ono isto tako zavisi od dinamičke upotrebe reči: od snage govornika, njegovih pokreta, tona njegovog glasa, naglaska i ritma njegovih rečenica, stilskih figura kojima se služi itd. DAlje, ono zavisi od temperamenta slušalaca, od toga da li oni uvažavaju govornika, od njegove podložnosti sugestijama, njihovih latentnih predrasuda i ideala – i, naravno, od njihovih verovanja o činjenicama, jer nagla promena verovanja ljudi utire put (mada često tek nakon izvesnog «zakašnjenja») usmeravanju njihovih interesa u drugom pravcu. Ubeđivanje je retko kad efikasno, ako slušaoci već nisu spremni da izmene svoje interese. Ubeđivačka definicija tada može biti značajna kao poslednji podsticaj promene i kao u jezik usađeno mnemotičko sredstvo da se promena učini trajnom. Razmatrajući definicije i funkcije emotivnog značenja, dakle, naglasili smo samo jedan vid situacija ubeđivanja. Za to, međutim, ima veoma dobrih razloga. Emotivno značenje je prilično stabilan elemenat među veoma promenljivim faktorima od kojih efikasno ubeđivanje zavisi, i često, iako je samo jedan u nizu faktora, predstavlja upravo onaj bitni faktor. Štaviše, kad čovek redefiniše neki termin koji ima emotivno punjenje, on veoma često nastoji da ubedi, i nastoji da obezbedi ostale uslove neophodne za efikasno ubeđivanje. Emotivno značenje je pouzdani znak ubeđivanja – ono omogućava da primetimo da se radi o ubeđivanju. Ovo je važno u slučaju definicija, jer tu ubeđivanje, koliko god da je samo po sebi legitimno i neophodno, veoma lako može, prerušeno u logičku analizu, zadobiti jednu lažnu privlačnost.