BORBA PROTIV FAŠIZMA POČINJE BORBOM PROTIV BOLJŠEVIZMA (II)

Nastavak članka Oto Rile-a (Otto Rühle) koji je prvi put objavljen u žurnalu "Living Marxism" (Vol. 4 No. 8 1939.). Članak se bazira na mnogo dužem tekstu napisanom takođe 1939. pod naslovom "Brauner und Roter Faschismus" ("Braon i crveni fašizam").
III

Boljševička partija, prvobitno ruska socijal-demokratska sekcija Druge internacionale, nije stvorena u Rusiji već tokom emigracije. Posle londonske podele 1903. godine, boljševičko krilo ruske socijal demokratije nije bilo ništa više do mala sekta. «Mase» iza njih postojale su samo u glavi njihovog vođe. Međutim, ova mala prethodnica bila je strogo disciplinovana organizacija, uvek spremna za militantnu borbu i stalnu čistku da bi održala svoj integritet. Partija je smatrana ratnom akademijom profesionalnih revolucionara. Njihovi istaknuti pedagoški zahtevi bili su bezuslovni autoritet vođe, strogi centralizam, čelična disciplina, konformizam, ratobornost i žrtvovanje ličnosti zarad partijskih interesa. Ono što je Lenjin stvarno razvio bila je elita intelektualaca, centar, koji će kada se ubaci u revoluciju preuzeti vođstvo i osvojiti moć. Nema potrebe da se pokuša logički odrediti i izdvojiti da li je ovakav način pripreme za revoluciju ispravan ili pogrešan. Problem treba rešiti dijalektički. Takođe treba postaviti i druga pitanja: Kakvu revoluciju su pripremali? Koji je bio cilj revolucije?

Lenjinova partija je delovala u zakasneloj buržoaskoj revoluciji u Rusiji da bi zbacila caristički feudalni režim. Što je volja vladajuće partije u takvoj revoluciji centralizovanija i jednodušnija, mnogo veći uspeh će postići proces stvaranja buržoaske države i obećavajuća će biti pozicija proleterske klase u okviru nove države. Ono što se, ipak, može smatrati srećnim rešenjem revolucionarnog problema u buržoaskoj revoluciji ne može u isto vreme biti proglašavano za rešenje za proletersku revoluciju. Presudna strukturalna razlika između buržoaskog i novog socijalističkog društva isključuje takav stav.

Prema Lenjinovom revolucionarnom metodu, vođe se pojavljuju kao glava mase. Imajući odgovarajuće revolucionarno školovanje, oni su sposobni da shvate situaciju i da upravljaju i komanduju borbenim snagama. Oni su profesionalni revolucionari, generali velike civilne armije. Ova razlika između glave i tela, intelektualaca i mase, oficira i redova odgovara dualizmu klasnog društva, buržoaskom socijalnom poretku. Jedna klasa je vaspitavana da vlada; druga da se njom vlada. Iz ove stare klasne formule proizašao je i koncept Lenjinove partije. Njegova organizacija je samo kopija buržoaske stvarnosti. Njegova revolucija je objektivno određena silama koje stvaraju društveni poredak koji sadrži ove takve odnose, nezavisno od subjektivnih ciljeva koji prate proces.

Ko god želi da ima buržoaski poredak naći će, u rascepu između vođe i mase, “prethodnice” (avangarde) i radničke klase, ispravne strategijske pripreme za revoluciju. Što je inteligentnije, školovanije i superiornije vođstvo i disciplinovanija i poslušnija “masa”, veće su šanse da takva revolucija uspe. Što se tiče buržoaske revolucije u Rusiji, Lenjinova partija je najviše odgovarala njegovom cilju.

Kada je, međutim, ruska revolucija promenila svoj karakter, kada su njene proleterske osobine otišle više napred, Lenjinove taktičke i strategijske metode prestale su da imaju vrednost. Ako je i uspeo, to svakako nije bilo zbog njegove avangarde već zbog pokreta saveta (sovjeta) koji uopšte nije bio uključen u njegov revolucionarni plan. A kada je Lenjin, posle uspešne revolucije koju su izveli saveti, ponovo odbacio ovaj pokret, odbacio je time i sve što je u ruskoj revoluciji bilo proletersko. Buržoaski karakter revolucije je opet došao u prvi plan, našavši svoje prirodno upotpunjenje u staljinizmu.

Uprkos velikom interesovanju za marksističku dijalektiku, Lenjin nije mogao da uoči društveni istorijski proces na dijalektički način. Njegov način razmišljanja ostao je mehanicistički, sledeći stroga pravila. Za njega je postojala samo jedna revolucionarna partija – njegova partija; samo jedna revolucija – ruska; samo jedan metod – boljševički. I ono što je “radilo” u Rusiji takođe će “raditi” i u Nemačkoj, Francuskoj, SAD-u, Kini i Australiji. Ono što je bilo ispravno za buržoasku revoluciju u Rusiji biće, takođe, ispravno i za proletersku svetsku revoluciju. Jednolična primena jednom otkrivene formule kretala se u egocentričnom krugu neometano od strane vremena ili okolnosti, stepena razvoja, kulturnih standarda, ideja i ljudi. U Lenjinu se tada, u potpunoj jasnoći, “rodilo” pravilo mašinskog doba u politici; on je bio "tehničar", "pronalazač" revolucije, otelotvorenje svemoćne volje vođe. Sve osnovne karakteristike fašizma sadržane su u njegovoj doktrini, njegovoj strategiji, društvenom “planiranju” i njegovoj umetnosti obračunavanja sa ljudima. On nije uspeo da uvidi duboko revolucionarni smisao levičarskog odbijanja tradicionalne partijske politike. Nije razumeo stvarni značaj pokreta sovjeta za socijalističku orijentaciju društva. Nikada nije naučio šta su preduslovi za oslobođenje radništva. Autoritet, vođstvo, sila, sprovođeni sa jedne strane, i organizacija, kadrovi, podređivanje na drugoj strani – takva je bila linija njegovog razmišljanja. Disciplina i diktatura su najčešće reči u njegovim spisima. Razumljivo je, stoga, zašto nije razumeo ili poštovao ideje i akcije "ultra-levice", koja nije prihvatila njegovu strategiju i koja je zahtevala ono što je najočiglednije i najpotrebnije za revolucionarnu borbu za socijalizam, tačnije – da radništvo jednom za svagda uzme svoju sudbinu u svoje ruke.

IV

Uzeti sudbinu u svoje ruke – ova ključna riječ za sva pitanja socijalizma – bila je osnovno pitanje u svim polemikama između ultra-ljevičara i boljševika. Neslaganje po pitanju partije išlo je paralelno sa neslaganjem po pitanju sindikata. Ultra-ljevičari su bili mišljenja da za revolucionare više nema mjesta u sindikatima; i da je za njih neophodno da razviju sopstvene organizacione oblike u fabrikama i na radnim mjestima. Međutim, zahvaljujući svom autoritetu, boljševici su bili u mogućnosti da čak i u prvim nedeljama njemačke revolucije povuku radništvo nazad u kapitalističke reakcionarne sindikate. Da bi se borio protiv ultra-ljevičara, da bi ih razotkrio kao glup i kontra-revolucionarni element, Lenjin se u svom pamfletu još jednom poslužio svojim mehanicističkim fomulama. U argumentima protiv pozicije ljevice on se ne poziva na njemačke sindikate već na sindikalna iskustva boljševika u Rusiji. To da su u samom početku sindikati bili od velikog značaja za klasnu borbu proleterijata je opšte prihvaćena činjenica. Sindikati u Rusiji su bili mladi i opravdavali su Lenjinov entuzijazam. Međutim, situacija je bila drugačija u drugim dijelovima svijeta. Korisni i progresivni u samom početku, sindikati u starijim kapitalističkim državama pretvorili su se u prepreku na putu oslobođenja radnika. Pretvorili su se u instrumente kontrarevolucije i njemačka ljevica je izvukla zaključke iz ovakve izmenjene situacije.

Ni sam Lenjin nije mogao da ne izjavi da se vremenom razvio sloj "strogo tredjunionističke, imperijalistički orijentisane, arogantne, zaludne, sterilne, egoistične, sitnoburžoaske, potkupljive, i demoralisane radničke aristokratije". Ovaj korumpirani esnaf, ovo gangstersko rukovodstvo, danas upravlja svetskim tredjunionističkim pokretom i živi na grbači radništva. O ovakvom su tredjunionističkom pokretu pričali ultra-levičari kada su insistirali na tome da ga radništvo napusti. Lenjin je, međutim, demagoški odgovorio ukazujući na mladi sindikalni pokret u Rusiji, koji još uvijek nije imao karakter kao dugo postojeći sindikati u drugim državama. Koristeći određeno iskustvo u datom periodu i u određenim okolnostima, smatrao je da je moguće iz toga izvući zaključke i za svjetsku primenu. Revolucionari, tvrdio je, moraju uvijek biti tamo gdje su mase. Ali u stvarnosti, gdje su te mase? U kancelarijama sindikata? Na sastancima članstva? Na tajnim sastancima vođstva sa kapitalistima? Ne, mase su u fabrikama, na njihovim radnim mjestima; pa je stoga neophodno tamo uticati na njihovu saradnju i jačati njihovu solidarnost. Fabrička organizacija, sistem veća (sovjeta/saveta), je prava organizacija za revoluciju, koja mora zamjeniti sve partije i sindikate.

U fabričkim organizacijama nema mesta za profesionalno vođstvo, nema odvajanja vođa od sledbenika, nema pravljenja razlika između intelektualaca i radnika, nema prostora za egoizam, takmičenje, demoralizaciju, korupciju, sterilnost i filistarstvo. Ovde radnici moraju uzeti stvari u svoje ruke.

Ali je Lenjin mislio drugačije. Želio je da očuva sindikate; da ih promjeni iznutra; da ukloni socijal-demokratske predstavnike i zamjeni ih boljševičkim predstavnicima; da zamjeni lošu birokratiju dobrom. Loša se razvija unutar socijal-demokratije; dobra je u boljševizmu.

Dvadesetogošinje iskustvo je u međuvremenu pokazalo idiotizam ovakvog koncepta. Slijedeći Lenjinove savjete, komunisti su isprobali sve moguće metode da reformišu sindikate. Rezultata nije bilo. Pokušaj da stvore sopstvene sindikate takođe nije uspio. Takmičenje između socijal-demokratskih i boljševičkih sindikata bilo je takmičenje u korumpiranosti. Revolucionarna energija radništva bila je iscrpljena tokom ovog procesa. Umjesto da se koncentriše na borbu protiv fašizma, radništvo je bilo uvučeno u besmislena i besciljna eksperimentisanja u interesu suprotstavljenih birokratija. Mase su izgubile povjerenje u sebe i “svoje” organizacije. Osjećale su se prevarenim i izdanim. Fašističke metode, koje su diktirale svaki korak radništva, potiskivale buđenje samoinicijative, sabotirale sve početke klasnog osvješćivanja, demoralisale mase kroz mnogobrojne poraze i činile ih nemoćnim – sve ove metode su već bile razvijene kroz dvadesetogodišnji rad sindikata u skladu sa boljševičkim principima. Probjeda fašizma je bila tako lako izvojevana jer su radničke vođe u sindikatima i partijama za njih pripremile ljudski materijal sposoban da se uklopi u fašističku šemu djelovanja.

(nastaviće se)