BORBA PROTIV FAŠIZMA POČINJE BORBOM PROTIV BOLJŠEVIZMA (I)

Socijaldemokratski agitator i političar Oto Rile (1874-1943) poznat je po pedagoškim radovima Proletersko dete (1911). Član Rajhstaga 1914, kada doduše podvrgnut partijskoj disciplini glasa za ratne kredite, ali pripada manjini poslanika koja se u okviru stranačke rasprave izjasnila protiv. Marta 1915. pridružuje se Karlu Lipnkehtu u protivratnoj agitaciji. Iz partije istupa 1916. Učestvuje u Oktobarskoj revoluciji i jedan je od osnivača KP Nemačke. Nakon boravka u Sovjetskoj Rusiji oštar kritičar Kominterne i Lenjina. U kasnijoj fazi zastupnik slobodarskog komunizma. Ovaj članak Oto Rile-a (Otto Rühle) pojavio se u žurnalu "Living Marxism" (Vol. 4 No. 8 1939.), američkog lista komunizma veća (saveta). Štampan je 1981. ponovo kao pamflet u Velikoj Britaniji od strane "Bratach Dubh editions".

Članak se bazira na mnogo dužem tekstu napisanom takođe 1939. pod naslovom "Brauner und Roter Faschismus" ("Braon i crveni fašizam"). Ovaj tekst očigledno nije štampan za autorovog života, i prvo je izašao u Nemačkoj u "Schriften : Perspektiven einer Revolution in hochindustrialisierten Laendern" (Mergner, Gottfried - Reinbek bei Hamburg : Rowohlt Taschenbuchverlag, 1971.). Prevod je na francuskom štampao "Spartacus" 1975. (Série B - No 63) pod nazivom "Fascisme Brun, Fascisme Rouge", i može se pronaći na adresi: http://www.geocities.com/~johngray/bruno.htm.

BORBA PROTIV FAŠIZMA POČINJE BORBOM PROTIV BOLJŠEVIZMA

Rusija mora zauzeti prvo mesto na listi novih totalitarnih država. Prva je prihvatila nove državne principe, najdalje je otišla u njihovoj primjeni, prva je uspostavila ustavnu diktaturu, zajedno sa političkim i administrativnim sistemom straha koji ide uz to. Usvajajući sve osobine totalitarne države, postala je model za druge zemlje koje su bile prisiljene da se otarase demokratskog državnog sistema i da se okrenu diktatorskoj vladavini. Rusija je bila primjer za fašizam.

Nije ovde u pitanju slučajnost niti loš vic istorije. Umnožavanje sistema ovde nije očigledno već realno. Sve ukazuje na činjenicu da ovde moramo da se pozabavimo sa izražavanjima i posledicama identičnih principa koji su primenjeni na različite nivoe istorijskog i političkog razvoja. Bez obzira da li se partijskim «komunistima» to sviđa ili ne, ostaje činjenica da se državni poredak i vladavina u Rusiji ne razlikuje od one u Italiji i Nemačkoj. U suštini oni su slični. Može se pričati o crvenoj, crnoj, ili braon «sovjetskoj državi», kao i o crvenom, crnom ili braon fašizmu. Iako određene ideološke razlike postoje između ovih zemalja, ideologija nikada nije od primarnog značaja. Ideologije su, štaviše, promenljive i takve promene ne predstavljaju nužno karakter i funkcije državnog aparata. Osim toga, činjenica da privatna svojina i dalje postoji u Nemačkoj i Italiji je promena od samo sekundarnog značaja. Sámo ukidanje privatne svojine ne garantuje socijalizam. Privatna svojina takođe može biti ukinuta i u okviru kapitalizma. Ono što stvarno određuje socijalističko društvo je, pored ukidanja privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, kontrola radništva nad proizvodima njihovog rada kao i ukidanje nadničarskog sistema. Oba ova dostignuća nisu ostvarena u Rusiji, kao ni u Italiji i Nemačkoj. Iako neko može pretpostaviti da je Rusija za jedan korak bliža socijalizmu od drugih zemalja, ne sledi da je ta «sovjetska država» pomogla internacionalnom proleterijatu da na bilo koji način priđe bliže cilju svoje klasne borbe. Upravo suprotno, zbog toga što Rusija sebe naziva socijalističkom državom, ona obmanjuje i vara radništvo širom svijeta. Radnik/ca zna zna šta je fašizam i bori se protiv njega, ali u pogledu Rusije, on/a je suviše često sklon/a prihvatanju mita o njenoj socijalističkoj prirodi. Ova obmana sprečava potpuni i konačni raskid sa fašizmom, zbog toga što sprečava principijelnu borbu protiv razloga, preduslova i okolnosti koje su u Rusiji, kao i u Nemačkoj i Italiji, dovele do indentičnog državnog i vladalačkog sistema. Zbog toga se ruski mit pretvara u ideološko oružje kontrarevolucije.

Čovek ne može da služi dvojici gospodara. Ne može ni totalitarna država. Ako fašizam služi kapitalističkim i imperijalističkim interesima, on ne može da služi i interesima radnika. Ako, uprkos ovom, dve očigledno suprostavljene klase favorizuju isti džavni sistem, onda je očigledno da nešto nije u redu. Jedna ili druga klasa mora da greši. Niko ne treba da kaže da je problem samo u formi i da je zbog toga bez stvarnog značaja, jer iako su političke forme identične, njihov sadržaj može veoma da varira. Ovo bi bilo samozavaravanje. Za marksiste ovakve stvari ne postoje; za njih oblik i sadržaj odgovaraju jedno drugom i ne mogu se razdvojiti. Sada, ako sovjetska država služi kao model za fašizam, ona mora sadržati strukturalne i funkcionalne elemente koji su takođe uobičajeni za fašizam. Da bismo odredili šta su oni moramo se vratiti na «sovjetski sistem» kako ga je uspostavio lenjinizam, koji je primjena principa boljševizma na ruske uslove. A ako se sličnost između boljševizma i fašizma može pronaći, onda se proleterijat ne može u isto vrijeme boriti protiv fašizma i braniti ruski «sovjetski sistem». Umjesto toga, borba protiv fašizma mora početi borbom protiv boljševizma.

II

Od samog početka boljševizam je za Lenjina bio čisto ruski fenomen. Tokom mnogo godina njegove političke aktivnosti, on nikad nije pokušao da izjednači boljševički sistem sa oblicima borbe u drugim zemljama. On je bio socijal-demokrata koji je u Bebelu i Kauckom video genijalne vođe radničke klase, a ignorisao je levo krilo nemačkog socijalističkog pokreta koje se borilo protiv ovih Lenjinovih heroja i protiv svih ostalih oportunista. Ignorišući ih, nalazio se u stalnoj izolaciji okružen malom grupom ruskih emigranata, a ostao je pod uticajem Kauckog čak i kada se nemačka «levica», pod vođstvom Roze Luksemburg, već upustila u otvorenu borbu protiv kauckijanizma.

Lenjin je bio zabrinut samo za Rusiju. Njegov cilj je bio da dokrajči carski feudalni sistem i osvoji što veći procenat političkog uticaja za svoju socijal-demokratsku partiju unutar buržoaskog društva. Međutim, shvatio je da može ostati moćan i nastaviti sa procesom socijalizacije samo ako bude mogao da pokrene svetsku radničku revoluciju. Ali njegove aktivnosti u ovom smislu su bile prilično tužne. Pomažući ponovno „uvlačenje“ nemačkih radnika/ca u partije, sindikate i parlament, i istovremenim uništavanjem njemačkog pokreta veća (sovjeta), boljševici su pomogli poraz buđenja evropske revolucije.

Boljševička partija, koja se sastojala od profesionalnih revolucionara sa jedne strane i velike nazadne mase sa druge strane je ostala izolovana. Ona nije mogla razviti pravi sovjetski sistem tokom godina građanskog rata, intervencija, ekonomskog pada, propalih eksperimenata podruštvljavanja, i improvizovane Crvene armije. Iako se sovjeti, koje su razvili menjševici, nisu uklapali u boljševičku šemu, upravo su uz njihovu pomoć boljševici došli do moći. Stabilizacijom moći i procesom ekonomske rekonstrukcije, boljševička partija nije znala kako da uklopi čudni sovjetski sistem u sopstvene odluke i aktivnosti. Ipak, socijalizam je takođe bio želja boljševika, a svetski proleterijat mu je bio potreban za njegovu realizaciju.

Lenjin je smatrao da je osnovno zadobiti radnike sveta za boljševičke metode. Uznemiravajuće je bilo to što su radnici iz drugih zemalja, uprkos velikom uspjehu boljševizma, pokazali malo interesovanja da i sami prihvate boljševičku teoriju i praksu, već su pre naginjali u smjeru pokreta veća, koji se razvijao u nekoliko zemalja, a naročito u Nemačkoj.

Takav pokret veća Lenjin više nije mogao koristiti u Rusiji. U drugim evropskim zemljama pokazao je snažne tendencije u smeru suprostavljanja boljševičkom tipu ustanaka. Uprkos moskovskoj velikoj propagandi u svim zemljama, tzv. «ultra-levičari», kao što je i sam Lenjin ukazivao, agitovali su mnogo uspešnije za revoluciju zasnovanu na pokretu veća, nego svi propagatori koje je poslala Boljševička partija. Komunistička partija, koja je usledila posle boljševizma, ostala je mala, histerična i bučna grupa koju su većim delom činili proleterizovani ostaci buržoazije, dok je pokret veća zadobio pravu proletersku snagu i privukao najbolje elemente radničke klase. Da bi se izborio sa ovakvom situacijom, trebalo je pojačati boljševičku propagandu; trebalo je napasti «ultra-levičare»; njihov uticaj je trebalo uništiti u korist boljševizma.

Pošto je sovjetski sistem (tj. sistem veća, saveta) doživeo neuspeh u Rusiji, kako se radikalna «konkurencija» mogla usuditi da pokuša da svetu dokaže da ono što se nije postiglo boljševizmom u Rusiji može vrlo dobro biti realizovano nezavisno od boljševizma u drugim zemljama? Protiv ovakve konkurencije Lenjin je napisao pamflet «Radikalizam, dečja bolest levičarenja u komunizmu», diktiran strahom od gubitka moći kao i ogorčenjem zbog uspeha «jeretika». U prvo vreme ovaj pamflet je imao podnaslov, «Pokušaj tumačenja marksističke strategije i taktike», ali kasnije je ova previše ambiciozna i smešna izjava uklonjena. To je bilo malo previše. Ova agresivna, prosta i mržnje puna papska bula bila je pravi materijal za bilo kog kontrarevolucionara. Od svih programskih deklaracija boljševizma ovaj je najviše otkrivao njegov pravi karakter. To je demaskirani boljševizam. Kada je 1933. godine Hitler zabranio svu socijalističku i komunističku literaturu u Nemačkoj, distribucija i štampanje ovog Lenjinovog pamfleta bila je dozvoljena.

U pogledu sadržaja pamfleta, nećemo se ovde baviti onim što govori u odnosu na rusku revoluciju, istoriju boljševizma, polemiku između boljševizma i drugih struja radničkog pokreta, ili pak okolnostima koje su omogućile boljševičku pobedu, već jedino glavnim tačkama koje su u vreme diskusije između Lenjina i «ultra-levičara» bile predstavljene kao presudne razlike između dve suprotstavljene strane.

(nastaviće se)