BAKUNJINOVO PISMO REDAKCIJI LISTA "LIBERTE" (IV)

Marta 1870, uvek u ime Generalnog veća i s potpisima svih njegovih članova, gospodnin Marks je napisao protiv mene jedan difamatorski cirkular na nemačkom i francuskom jeziku i razaslao ga svim zemaljskim federacijama. O tom cirkularu sam čuo tek pre šest ili sedam meseci, prilikom poslednjeg procesa gospodi Libknehtu i Bebelu [marta 1872], u kojem je igrao i bio protiv njih kao optužnica javno pročitan. U tome, kako izgleda, isključivo protiv mene uperenom memoradndumu, čije mi pojedinosti ni dan-danas nisu poznate, gospodin Marks preporučuje, između ostalog, svojim prisnim prijateljima podzemnu aktivnost u Internacionali; zatim se okreće protiv mene i, pored mnogih finih stvari, podiže protiv mene optužbu da sam u Internacionali, a očigledno u svrhu njenog uništenja, osnovao ubistveno tajno društvo, nazvano Alijansa. Ali ono što mi se učinilo najsmešnijim u ovoj komediji jeste da me je, dok sam sasvim mirno živeo u Lokarnu, veoma daleko od svih sekcija Internacionale, gospodin Marks optužio da vodim užasnu intrigu – čovek se, eto, tako ponekad prevari kad druge sudi prema sebi samom – u svrhu premeštanja londonskog Generalnog veća u Švajcarsku, s očiglednim ciljem da u njemu zasnujem svoju diktaturu. Cirkular se završava veoma učenim i potpuno pobedonosnim ukazivanjem na neophodnost – koja danas, kao što se čini, više ne postoji – da Generalno veće ostane u Londonu, pošto je ovaj grad do haškog kongresa gospodinu Marksu izgledao kao prirodni centar, istinska prestonica svetske trgovine. Izgleda da je to prestao da bude otkad su se engleski radnici pobunili protiv gospodina Marksa, ili još više, otkad su prozreli njegove aspiracije ka diktaturi i upoznali njegova i suviše vešta sredstva da ih pridobije.

Od septembra 1871, doba famozne Londonske konferencije, počeo je da se protiv nas vodi odlučni otvoreni rat, otvoren u onoj meri u kojoj bi to mogao biti kad su u pitanju vladavini tako skloni i oprezni ljudi kao što su gospodin Marks i njegovi usvojenici.

Katastrofa Francuske izgleda da je u srcu gospodina Marksa probudila velike nade, kao što je i istovremeni trijumf gospodina fon Bizmarka – koga u jednom poluslužbenom pismu koje se nalazi preda mnom gospodin Engels, drugo Ja i naprisniji prijatelj gospodina Marksa, hvali kao veoma korisnog slugu socijalističke revolucije – probudio u njemu veliku ljubomoru. Kao Nemac, bio je, naravno, ponosan na to, kao socijaldemokrata se sa gospodinom Engelsom tešio mišlju da, na kraju krajeva, ova pobeda pruske monarhije mora, ranije ili kasnije, da dovede do pobede velike republikanske narodne države; ali lično je bio užasno povređen što je neko drugi napravio toliko buke i tako se visoko uzdigao.

Apelujem na sećanje svih koji su u godinama 1870. i 1871. imali prilike da vide i čuju Nemce. Ako bi se potrudili da prozru njihove misli kroz protivrečnosti dvosmislenog izražavanja, složiće se sa mnom da se, sa retkim izuzecima, ne samo kod radikala već i kod ogromne većine socijalista, pored prave brige zbog propasti republike pod udarcima jednog despota, ipak osećalo opšte zadovoljstvo zbog Francuske koja je tako nisko pala i Nemačke koja se tako visoko uzdigla. Čak i kod onih koji su se najhrabrije borili protiv ove patriotske struje što je preplavila celu Nemačku, čak i kod gospode Bebela i Libknehta, koji su svoje energične proteste protiv pruskog varvarstva u ime prava Francuske platili i još uvek plaćaju svojom slobodom, mogli su se osetiti nesumnjivi tragovi ovog nacionalnog trijumfa. Sećam se, na primer, da sam u jednom septembarskom broju „Volksstaat“-a iz 1870. pročitao sledeću rečenicu, koju ne mogu sasvim tačno da navedem, pošto taj broj nemam kod sebe, ali čiji smisao me je i suviše jako dirnuo da bih mogao da zaboravim na njega i opšti ton. „Sada“, pisalo je, „kada je usled poraza Francuske inicijativa socijalističkog pokreta prešla iz Francuske u Nemačku, nalaze se pred nama krupne obaveze.“

U tim rečima ogleda se cela misao, sva nada, celokupna ambicija marksovaca. Oni ozbiljno veruju da nedavna vojna i politička pobeda Nemaca nad Francuskom označava početak jedne velike istorijske epohe, u kojoj je Nemačka pozvana da u svakom pogledu igra prvu ulogu u svetu, naravno radi zdravlja samog sveta. Francuska i latinski narodi su bili, Slovena još nema i, uostalom, previše su varvarski da bi nešto postali sami, bez pomoći Nemačke; jedino Nemačka danas postoji. Iz svega toga rađa se kod Nemaca trostruko osećanje. Prema nekad inteligentnim i moćnim, ali danas dekadentnim latinskim narodima osećaju neku vrstu milosrdnog poštovanja, pomešanog sa žaljenjem: učtivi su, ili, bolje reći pokušavaju da prema njima budu učtivi, jer učtivost ne postoji ni u običajima ni u prirodi Nemaca. Prema Slovenima su se pretvarali da osećaju prezir, u kojem, međutim, ima mnogo straha; njihovo pravo osećanje prema njima jeste mržnja, mržnja ugnjetača nad ugnjetenim, čije se užasne pobune plaši. I napokon, prema sebi samim postali su krajnje naduti, zaljubljeni sami u sebe, što ih ni u kom slučaju ne čini prijatnijim, i uobražavaju da pod jednistvenim – i (kao što bi gospodin Engels sigurno dodao) revolucionarnim – jarmom svog pangermanskog kralja nešto jesu i da nešto mogu.

Ono što je gospodin fon Bizmark uradio za politički i buržoaski svet, to bi danas gospodin Marks da uradi za socijalistički svet u krilu evropskog proleterijata: da francusku inicijativu zameni nemačkom inicijativom i vladavinom i, budući da, po njemu i njegovim učenicima, ne postoji naprednija nemačka misao od njegove, smatrao je da je kucnuo čas da ova misao teorijski i praktično odnese pobedu u Internacionali. To je bio jedini cilj konferencije koju je septembra 1871. sazvao u Londonu.

Ova Marksova misao jasno je razvijena u famoznom manifestu nemačkih komunista 1848, koji su gospoda Marks i Engels sastavili i objavili. To je ideja o oslobođenju proleterijata i organizaciji rada pomoću države. Izgleda da je na haškom kongresu gospodin Engels, uplašen odvratnim utiskom koji je izazvalo čitanje nekoliko stranica tog manifesta, požurio da izjavi da je to zastareo dokument, teorija od koje su i sami digli ruke. Ako je to rekao, bio je neiskren; jer, neposredno pred kongres marksovci su se trudili da ovaj dokument proture u sve zemlje. On je, uostalom, doslovno u svim glavnim crtama, prenet u program Nemačke socijaldemokratske radničke partije. Glavna tačka koja se nalazi u od strane gospodina Marska, u ime provizornog Generalnog veća, sastavljenom manifestu iz 1864. i koja je na ženevskom kongresu 1866. izbačena iz programa Internacionale jeste osvajanje političke vlasti pomoću radničke klase.

Shvatljivo je što su tako preko neophodni ljudi kao što su gospoda Marks i Engels pristalice jednog programa koji naglašavanjem i uzdizanejm političke vlasti svekolikoj slavoljubivosti otvara vrata. Pošto će postojati politička vlast, neizbežno će postojati i podanici, koji su, doduše, republikanski prerušeni u građane, ali su, uprkos tome, podanici i kao takvi će biti prisiljeni da se povinuju, jer bez povinovanja nijedna vlast nije moguća. Neko će prigovoriti da se oni neće povinovati ljudima, već zakonima što su ih sami stvorili, na šta odgovaram da svako zna da u najdemokratskijim, najslobodnijim zemljama, koje imaju političku vladu, narod donosi zakone i šta za njega znači nepovinovanje tim zakonima. Onaj ko nije toliko predubeđen da fikciju uzima za stvarnost moraće uskoro da shvati da se čak ni u tim zemljama narod, u stvari, ne povinuje zakonima koje je sam doneo, već zakonima donetim u njegovo ime, a povinovanje njima znači za narod uvek i jedino potčinjavanje samovolji tutorske i vladajuće manjine ili, drugim rečima, slobodu da bude rob. [...]

Komunistička pobuna u Parizu inaugurisala je socijalnu revoluciju. Značaj ove revolucije nije, zapravo, u zaista slabim pokušajima za koje je imala sredstava i vremena, već u idejama koje je pokrenula, u živoj svetlosti koju je bacila na istinsku prirodu i cilj revolucije, u nadama koje je svuda probudila i u iz toga proisteklim moćnim pokretima narodnih masa svih zemalja, pre svega u Italiji, gde probuđenost naroda datira od ove pobune, čija je osnovna crta dizanje komune i radničkih društava protiv države. Ovom pobunom Francuska se jednim udarcem opet domogla svog pravog mesta i Pariz, ta prestonica svetske revolucije, opet je preuzeo svoju veličanstvenu inicijativu, bizmarkovskim Nemcima i topovima uprkos.

Njeno dejstvo je svuda bilo tako silovito da su čak i marksovci, čije ideje ovom pobunom behu srušene, bili prisiljeni da pred njom skinu kapu. Učinili su i više od toga: uprkos najjednostavnijoj logici i protivno svojim pravim osećanjima, proklamovali su da su program i cilj [pobune], u stvari, njihovi. To je bilo zaista lakrdijaško, ali za njih nužno prerušavanje. Morali su to da urade, da ih drugi ne bi nadmašili i da ih svi ne bi napustili; tako je bila silna kod svih strast koju je ova revolucija izazvala.

Tu se treba, dakle, diviti hrabrosti i spretnosti gospodina Marksa, koji se dva meseca posle toga usudio da sazove konferenciju Internacionale u Londonu da bi joj izložio svoj bedni program. Ova smelost bi se, doduše, mogla objasniti dvema okolnostima. Najpre ovom: narodni Pariz beše desetkovan, i cela revolucionarna Francuska bila je tada, sa retkim izuzecima, osuđena na ćutanje. Dalje, velika većina Francuza koji su u Londonu zastupali Francusku sastojala se od blankista, a mislim da sam razloge koji su blankiste nagonili da traže savez za gospodinom Marksom već jasno objasnio; ovaj dakle, nije tada u ovim autoritarnim predstavnicima Pariske komune imao nikakve protivnike , već jaku podršku.

Inače, poznato je kako je ova konferencija skupljena navrat-nanos; sastojala se od prisnih prijatelja gospodina Marksa, koje je ovaj sam brižljivo izabrao, i od nekolicine prevarenih ljudi. Konferencija je glasala za sve što se ovome svidelo da joj predloži , i Marksov program, pretvoren u službenu istinu, nametnut je tako celoj Internacionali kao obavezujući princip.

Ali čim je u Internacionali nastala jedna službena istina, nastala je i potreba za vladom koja bi je održavala. To je bio drugi predlog gospodina Marksa, prihvaćen kao i onaj prvi. Sad je Internacionala bila vezana za misao i volju nemačkog diktatora. Dali su mu pravo na cenzurisanje svih časopisa i sekcija internacionale. Došlo se do uverenja da je neodložno potrebno voditi tajnu korenspodenciju između Generalnog veća i svih regionalnih veća; sem toga, dali su mu pravo da u sve zemlje pošalje tajne agente, koji bi tamo za njega intrigirali i unosili rasulo na najveću čast gospodina Marksa; dali su mu, jednom rečju, potpunu tajnu vlast.

Da bi bio siguran da će u njoj moći mirno da uživa, gospodin Marks je smatrao da treba da preduzme još jednu meru. Morao je po svaku cenu da protivnike svoje diktature upropasti u očima javnog mnenja, pa mi je učinio čast da mene među njima stavi na prvo mesto. Tako je, dakle, doneo istorijsku odluku da me uništi. Zato je prizvao svog malog statistu i zemljaka gospodina Utina, koji je bez ikakve službene delegacije doputovao u London, izgleda jedino zato da bi pred konferencijom iznosio protiv mene takve bestidnosti i gnusnosti. Još uvek ne znam šta je sve govorio, ali evo kako sam o tome doneo svoj sud. Građanin Anselmo Lorenco Aspriljo, delegat španske federacije, napisao je na pitanje nekih mojih prijatelja sedeći odgovor: „Ako je Utin govorio istinu, Bakunjin mora da je bestidnik; ako je lagao, onda je on, Utin, bestidni klevetnik.“

I obratite pažnju da se sve to događalo bez mog znanja i da sam to saznao tek iz odgovora gospodina Lorenca Asprilja, o kojem su me izvestili tek u aprilu ili maju. Na kraju svega je cirkularno pismo Generalnog veća, koje je tako pretvoreno u službenu vladu, iznenađenu Internacionalu obavestilo o državnom udaru koji je u njoj izveden.

Mislim da je gospodin Marks, zaluđen svojom i suviše lakom i nimalo čvrstom pobedom i svojom diktatorskom vlašću, bio toliko zaslepljen da pojma nije imao o užasnoj oluji koju će njegov državni udar izazvati u nezavisnim delovima Internacionale.

(kraj)