Bakunjinovo pismo redakciji lista "Liberte" (III)

[...] Kakav bedan ishod posle dvadesetogodišnjeg udvaranja jednom narodu! Posle hvalospeva upućivanih engleskim radnicima u svim tonovima, posle preporuka da budu uzor proleterijatu svih zemalja, odjedanput se naći prisiljen da ih prokune i izjavi da su se prodali svakoj reakciji! Kakva nesreća i pad, ne za engleske radnike, već za gospodina Marksa. Inače, sasvim zaslužen pad. Gospodin Marks je engleske članove Generalnog veća dugo obmanjivao. Koristeći se delimično njihovim nepoznavanjem kontinentalnih prilika, delimično njihovom sažaljenja dostojnom ravnodušnošću za te prilike, uspevalo mu je da oni godinama prihvataju sve što on predloži. Tada izgleda da je između gospodina Marksa i ovih engleskih članova postojala neka vrsta prećutnog sporazuma, po kome se gospodin Marks, u čisto engleska pitanja neće mešati, ili tek toliko koliko njima odgovara, dok mu oni, zauzvrat, prepuštaju celo kontinentalno vođstvo Internacionale, što ih je veoma malo zanimalo. Zbog časti ovih građana trebalo bi pretpostaviti da su imali najveće poverenje u lojalnost i pravednost gospodina Marksa.

Danas je poznato do koje je mere gospodin Marks zloupotrebio to poverenje. Poznato je da su svi poslovi Internacionale ili, štaviše, sve unutar nje u ime Generalnog veća raspirivane i sprovedene intrige, kombinovani i vođeni od strane jednog intimnog kruga oko gospodina Marksa, kruga koji se sastojao gotovo isključivo od Nemaca i, u izvesnoj meri, imao funkciju izvršnog komiteta: taj je komitet znao, odlučivao, radio sve. Ostali članovi, koji su sačinjavali veliku većinu Generalnog veća, živeli su, što se svega toga tiče, u apsolutnom neznanju. U svojoj ljubaznosti prema njima išli su tako daleko da su im prištedeli potpisivanje cirkulara Generalnog veća; njihova imena su stavljali umesto njih, tako da ovi do poslednjeg trenutka nisu imali ni najmanju ideju o svim gadostima za koje su ih, bez njihovog znanja, činili odgovornim.
Može se shvatiti kako su ljudi poput gospodina Marksa i njegovih prijatelja, budući i suviše vešti političari da bi ih dvoumljenje zaustavilo, ovu situaciju iskoristili. Nepotrebno je reći, mislim, koji je bio cilj ove velike intrige. Sastojao se u uspostavljanju revolucionarne diktature gospodina Marksa u Evropi uz pomoć Internacionale.

Gospodin Marks, kao novi Alberoni, osećao se dovoljno odvažnim da takvu misao iskaže i da je ostvari. O sredstvima za njeno sprovođenje govorio je s neiskrenom bezbrižnošću i prezirom u svom poslednjem govoru u Amsterdamu. Istina je, kao što je rekao, da on za potčinjavanje nema ni finansijskih sredstava ni Šaspoovih pušaka ni Krupovih topova. On poseduje, međutim, izvanredan dar za intrigu i odlučnost koja ne preza ni pred kakvom niskošću; sem toga, on ima u svojoj službi mnogobrojno društvo hijerarhijski organizovanih agenata koji tajno delaju po njegovim direktnim naređenjima, neku vrstu socijalističkog literarnog slobodnog zidarstva, u kojem njegovi zemljaci, nemački i ostali Jevreji, zauzimaju značajno mesto i pokazuju revnost koja bi bila dostojna neke bolje stvari. Imao je, najzad, i veliko ime Internacionale, koje na proleterijat svih zemalja deluje tako magično i koje je i suviše dugo uspevao da iskorišćava za svoje slavoljubive projekte.

Od 1869, ali naročito od 1871, krenuo je gospodin Marks na svoj vojni pohod. Sve do kongresa u Bazelu (septembra 1869) umeo je da svoje projekte maskira. Ali pošto su zaključci ovog kongresa izazvali njegov bes i probudili njegova strahovanja, naredio je svim vernicima da preduzmu opšti i divljački napad protiv svih onih koje je sada počeo da mrzi kao nepomirljive protivnike njegovog principa i njegove diktature. Vatra je otvarana sukcesivno na prijatelje i na mene, naročito na mene, najpre u Parizu, zatim u Lajpcigu i Njujorku, napokon u Ženevi. Umesto mecima, Marksovi artiljerci su nas gađali blatom. Beše to poplava stupidnih i skarednih kleveta. Već u proleće 1870. znao sam da je gospodin Utin (mali ruski Jevrejin, koji raznim niskostima nastoji da pribavi sebi položaj u jadnoj ženevskoj Internacionali), svakome ko je hteo da ga sluša, govorio da mu je gospodin Marks napisao poverljivo pismo sa preporukom da protiv mene sakuplja sve činjenice, to jest sve priče i mržnjom zadahnute optužbe sa prividnim dokazima, dodajući da bi se, ukoliko taj privid bude prihvatljiv, te stvari mogle na sledećem kongresu iskoristiti protiv mene. Tada su počeli da kuju onu famoznu klevetu koja se zasnivala na mom ranijem odnosu sa nesrećnim Nečajevim, o čemu mi je još uvek zabranjeno da govorim, a čime su se marksovci u istražnoj komisiji poslužili da marksističkom haškom kongresu izdiktiraju unapred pripremljenu odluku o mom isterivanju.

Da bi bila pojmljiva dobra vera marksovskih agenata i listova, dozvolite mi da ispričam jednu drugu priču. Tako sam bio navikao da su skoro svakom broju „Volksstaat“-a sistematski i redovno budem oklevetan, kao i da se ne trudim da čitam sve gluposti koje protiv mene pišu. Jednom su mi moji prijatelji ukazali na jednu od njih, čije spominjanje mi se ovde čini korisnim, utoliko pre što mi se čini podesnim da time istaknem čestitost i istinoljubivost gospodina Marksa. Cenjene „Leipziger Zeitung“, službeni list Socijaldemokratske partije Nemačke, izgleda kao da su postavile sebi zadatak da dokažu da ja nisam ništa manje nego plaćeni agent ruske vlade. U ovom cilju objavile su najneverovatnije stvari, npr. da smo moj preminuli zemljak (Aleksandar Hercen) i ja primili priličnu novčanu pomoć od nekog panslavističkog komiteta u Moskvi, pod neposrednom upravom vlade u Sankt Peterburgu, i da sam posle Hercenove smrti imao sreću da mi se penzija udvostruči. Jasno je da na tako ubedljive činjenice nisam imao šta da odgovorim.

U broju (od 30. aprila 1870) „Volksstaat“-a ispričana je sledeća anegdota: Kad se Bakunjin 1848. nalazio u Vroclavu, gde su nemački demokrati bili toliko glupi da ga prime s punim poverenjem i ne primećujući da je pravio panslavističku propagandu, objavio je kelnski list „Nove rajnske novine“, koje uređuju gospoda Marks i Engels, dopis iz Pariza, prema kome se gospođa Žorž Sand na veoma uznemirujući način izjasnila o Bakunjinu, da ga se treba čuvati, da se ne zna ko je on, ni šta hoće, ukratko da je on veoma sumnjiva ličnost, itd. itd. „Volksstaat“ dodaje da Bakunjin na tako direktne optužbe nije nikada odgovorio, štaviše da je nestao, i to da je posle objavljivanja ovog dopisa pobegao u Rusiju i u Nemačkoj se pojavio tek 1849, bez sumnje da bi kao agent provocateur učestvovao u drezdenskoj pobuni.

Evo sada pravih činjenica. Gospoda Marks i Engels su zaista objavili protiv mene onaj dopis iz Pariza, što samo dokazuje da su već tada gajili prema meni osećanja nežnog prijateljstva i isti duh čestitosti i pravednosti koji ih i danas krasi. Ne smatram da je potrebno da ovde govorim o činjenicama koje su dovele do ovog dokaza njihove blagonaklonosti, ali verujem da moram da dodam ono što je „Volksstaat“ zaboravila ili propustila da kaže: godine 1848. bio sam mlađi, osetljivijim i zato mnogo manje strpljiv i ravnodušan nego danas, i čim sam pročitao pomenuti dopis, pohitao sam da napišem pismo gospođi Žorž Sand, koja je tada bila mnogo revolucionarnija nego što izgleda da je danas i prema kojoj sam gajio veoma iskreno i duboko divljenje. To pismo, u kojem sam je molio za objašnjenje o izjavama koje joj se pripisuju, predato joj je posredstvom mog prijatelja Adolfa Rajhela, sadašnjeg muzičkog direktora u Bernu. Gospođa Sand mi je odgovorila veoma šarmantnim pismom, izražavajući mi svoje iskreno prijateljstvo. Istovremeno je gospodi Marksu i Engelsu poslala veoma oštro pismo, u kojem sa negodovanjem traži objašnjenje o zloupotrebi njenog imena radi klevetanja njenog prijatelja Bakunjina, prema kome oseća koliko prijateljstvo, toliko i poštovanje. Ja sam, sa svoje strane, zamolio jednog prijatelja, Poljaka Kosijelskog, koji se privatnim poslom uputio u Keln, da u moje ime od gosopde urednika lista „Novih rajnskih novina“ zahteva ili javno demantovanje, ili zadovoljenje oružjem. Pod ovim dvostrukim pritiskom pokazaše se ova gospoda kao veoma coulant, veoma ljubazni. Objaviše za svoje samoljublje veoma neprijatno pismo gospođe Sand i dodaše nekoliko redova žaljenja što je, u njihovoj odsutnosti, u njihov list primljen dopis uperen protiv časti njihovog „prijatelja Bakunjina“, za koga je i njihovo srce puno naklonosti i poštovanja. Shvatljivo je što posle takve izjave – koju „Volksstaat“ može da nađe u jednom od julskih ili avgustovskih brojeva „Novih rajnskih novina“ iz 1848. i u sećanju gospode Marksa i Engelsa, koji sigurno neće biti tako nevešti da je poreknu – nisam više nalazio za potrebno da od njih zahtevam neko drugo zadovoljenje. Što se tiče mog tobožnjeg nestanka u Rusiju, ova gospoda znaju bolje od bilo kog drugog da sam Nemačku napustion tek 1850, kad su me posle godine dana prisilnog boravka u tvrđavi Kenigštajn u okovima odveli u Prag, zatim u Olomouc, odakle su me 1851, još uvek u okovima, odveli u Sankt Peterburg.

Zaista mi je nelagodno što sam primoran da sve ovo ispričam. To danas činim prvi i poslednji put, da bih čitaocima pokazao sa kakvom sam vrstom ljudi osuđen da se borim. Njihova ogorčenost protiv mene, koji ih nikada nisam lično napadao, koji o njima nisam nikad ni govorio i sistematski se uzdržavao da odgovorim na njihove bezobrazne napade, ta mržnjom zadojena upornost sa kojom pokušavaju da me posle mog bekstva iz Sibira 1861. okleveću i ozloglase u svoj svojoj privatnoj korespodenciji i svim svojim novinama, predstavljaju za mene jednu tako čudnovatu pojavu, koju ni do danas nisam uspeo da shvatim. To što oni rade protiv mene nije samo gnusno i gadljivo, već je glupo. Kako to da ova gospoda nisu shvatila da su, napadajući me s tako neverovatnim ogorčenjem, mnogo više učinili za moju slavu nego što bih to sam mogao da učinim; jer sve te uvredljive priče, koje su sa tako strasnom mržnjom protiv mene svuda širili, skrhaće se pod težinom sopstvene apsurdnosti, ali moje ime će ostati, a za to ime, oko koga su se tako trudili da ga učine poznatim, biće vezana istinska, legitimna slava da sam bio neumoljivi i neporimljivi protivnik ne njihovih ličnosti, za koje se veoma malo brinem, već njihovih autoritarnih teorija i njihovih smešnih i ružnih pretenzija na svetsku diktaturu. Da sam, dakle, žedan slave, morao bih umesto da budem kivan na njih, zbog svih tih napada, da im budem beskrajno zahvalan, jer svojim nastojanjima da me ocrne oni su učinili nešto što nikad nije odgovaralo mojim namerama i mom ukusu: visoko su me uzdigli.

(nastaviće se)