Bakunjinovo pismo redakciji lista "Liberte" (II)

Sigurno je da se ni Italijani, ni Španci, ni Jurašani, ni Francuzi, ni Belgijanci, ni Holanđani, ni slovenski narodi, ti istorijski neprijatelji pangermanizma, pa čak ni engleski i američki proleterijat nikada neće potčiniti političkim tendencijama koje danas nemačkom proleterijatu nameće njegov slavoljubivi vođa. Ali čak i u slučaju da zbog ove poslušnosti novo Generalno veće (u Njujorku) na sve ove zemlje stavi zabranu i da ih neki novi veliki koncil marksovaca ekskomunicira i objavi da su iz Internacionale isterane, da li se možda time umanjuje ekonomska solidarnost koja nužno, prirodno i faktički postoji između proleterijata? Da li će, ukoliko nemački radnici štrajkuju, ili se pobune protiv ekonomske tiranije svojih poslodavaca ili političke tiranije jedne vlade koja je prirodni zaštitnik kapitalista i ostalih izrabljivača narodnog rada – da li će onda proleterijat svih ovih zemalja ekskomuniciranih od strane marksovaca, ravnodušno i skrštenih ruku posmatrati ovu borbu? Ne, on će sav svoj mršavi novac i, štaviše, sopstvenu krv dati svojoj braći u Nemačkoj i ne pitajući ih kakav je politički sistem u kome moraju da traže svoje oslobođenje.

Dakle, u tome leži istinsko jedinstvo Internacionale – u zajedničkim aspiracijama i spontanom pokretu narodnih masa svih zemalja, a ne u kakvoj vladi ili jednolikoj političkoj teoriji koju jedan opšti kongres ovim masama nameće. Ovo je toliko očigledno da čovek mora svojom strašću za moći biti veoma zaslepljen da to ne shvati.

Ako je baš neophodno, mogu da shvatim da krunisani i nekrunisani despoti mogu sanjati o žezlu sveta; ali šta da se kaže o jednom prijatelju proleterijata, jednom revolucionaru koji tvrdi da zaista želi oslobođenje masa i postavlja se kao vođa i vrhovni zapovednik svih revolucionarnih pokreta koji mogu da izbiju u različitim zemljama, a sanja o potčinjavanju proleterijata svih tih zemalja jednoj jedinoj misli što se rodila u njegovoj glavi!

Gospodina Marksa smatram za veoma ozbiljnog, iako ne uvek i naročito iskrenog revolucionara, koji zaista želi pobunu masa, i pitam se kako se moglo dogoditi da ne uvidi da bi uspostavljanje jedne univerzalne, kolektivne ili individualne diktature, koja u izvesnoj meri sprovodi delo jednog glavnog inženjera svetske revolucije, regulišući i vodeći poput mašine pobune masa – da bi, kažem, uspostavljanje jedne takve diktature bilo samo po sebi dovoljno da sve narodne pokrete parališe i krivotvori? Kakav se čovek, kakva grupa ljudi, ma koliko genijalni bili, usuđuje da se uobrazi da onu silnu masu interesa, tendencija i postupaka, koji su u svakoj zemlji, provinciji, mestu, svakom pozivu tako različiti, i čija je čudovišna celina kroz jednu veliku zajedničku aspiraciju ujedinjena ali ne i saobražena, i nekoliko osnovnih načela koja su sada prešla u svest masa, da bi ove u budućnosti dizale socijalnu revoluciju – kako ovu ogromnu celinu može da obuhvati, a kamoli da shvati?

A šta da se misli o jednom međunarodnom kongresu koji u takozvanom interesu ove revolucije proleterijatu celog civilizovanog sveta nameće vladu snadbevenu diktatorskim ovlašćenjima, inkvizitorskim i svešteničkim pravom da suspenduje regionalne federacije, da na čitave nacije stavi zabranu u ime jednog takozvanog službenog principa, koji nije ništa drugo do lična misao gospodina Marksa, a koja je glasanjem jedne veštačke manjine pretvorena u apsolutnu istinu? Šta da se misli o jednom kongresu koji je, bez sumnje da bi svoju ludost još više predočio, ovu diktatorsku vladu proterao u Ameriku, pošto ju je sastavio od verovatno poštenih, ali opskurnih, dovoljno neupućenih i njemu samom nepoznatih ljudi? Naš neprijatelj, buržoazija, imao je, dakle, pravo kda je naše kongrese ismejao, tvrdeći da se Internacionala protiv starih tiranstava bori samo zato da bi uspostavila novo, i da kao dostojnu zamenu za postojeće apsurde želi da stvori jedan novi apsurd?

Zar ne bismo zato morali, radi časti i zdravlja Internacionale, da požurimo sa izjavom da je ovaj zlosrećni haški kongres, daleko od toga da bude izraz aspiracija celokupnog evropskog proleterijata, bio, uprkos prividnoj pravilnosti koju su hteli da mu daju, u stvari samo tužni proizvod laži i intriga i uvredljiva zloupotreba poverenja i autoriteta, koji se bivšem Generalnom veću, na žalost, i suviše dugo priznavao? Bio je to, u stvari, ne kongres Internacionale, već kongres Generalnog veća, na kome su marksovci i blankistički članovi brojali skoro trećinu delegata, a za njih se zakačio, s jedne strane, disciplinovani bataljon Nemaca, i, sa druge, nekoliko zalutalih Francuza, (i oni) koji su u Hag došli ne da bi ozbiljno razmotrili odnose radi oslobođenja proleterijata, nego da zasnuju svoju vladavinu u Internacionali.

Gospodin Marks, veštiji i lukaviji nego njegovi blankistički saveznici, narugao im se, kao pre njega gospodin fon Bizmark diplomatama Carstva i Francuske Republike. Blankisti su se na kongres u Hagu uputili očigledno sa nadom, koju im je sam gospodin Marks sigurno pothranjivao, da preko Generalnog veća obezbede sebi vođstvo u socijalističkom pokretu u Francuskoj, ubeđeni da će i dalje ostati njegovi uticajni članovi. Gospodin Marks ne voli da s nekim deli vlast, ali je više nego verovatno da je svojim francuskim kolegama dao pozitivna obećanja, budući da bez njihove pomoći na kongresu ne bi imao većinu. A pošto se njima poslužio, uljudno ih je ispratio do vrata, a na osnovu jednog ranije utvrđenog plana, koji je sastavio sa svojim prisnim prijateljima, Nemcima iz Amerike i Nemačke, izgnao je Generalno veće u Njujork, a svoje dojučerašnje prijatelje, blankiste, ostavio u veoma neprijatnom položaju zaverenika koji su postali žrtve svoje sopstvene zavere. Dve takve ćuške u tako kratkom roku francuskom duhu baš i ne služe na čast.

Ali zapitajmo se: Da li je to možda gospodin Marks sam sebi skinuo krunu, poslavši vladu Internacionale da se prošeta do Njujorka? Ni u kom slučaju. Niko mu neće naneti uvredi pretpostavivši da je ovu vladu hteo da shvati ozbiljno i da sudbinu Internacionale preda u neiskusne i slabašne ruke, budući da sebe u izvesnom smislu smatra njenim ocem i, naravno, njenim gospodarom. Njegovo slavoljublje moglo bi ga, doduše, dovesti do toga da joj nanese mnogo štete, ali on ne može da priželjkuje njeno uništenje; a zar razlog za njeno uništenje ne bi bio u poveravanju ovih diktatorskih ovlašćenja neposobnim ljudima? Kako rešiti ovu teškoću?

Ona se rešava veoma jednostavno za one koji znaju ili pogađaju da je u senci ove službene, prividne vlade u Njujorku osnovana u Evropi anonimna vlada takozvanih agenata ove vlade, koji su apsolutno neodgovorni, opskurni, ali utoliko moćniji, ili, da govorimo jasnije, okultna i stvarna vlast gospodina Marksa i njegovih. Cela tajna haške intrige leži u tome. Time se može objasniti istovremeno trijumfalno i mirno ponašanje gospodina Marksa koji od sada veruje da celu Internacionalu drži u džepu, i ukoliko to nije njegova velika samoobmana, sasvim je u pravu što se raduje, jer dok on u potaji uživa u božanskim radostima vlasti, sve njene neprijatnosti i ono što smeta, a što uz nju ide, može da prebaci na nesrećno Generalno veće u Njujorku.

Da bismo se sasvim uverili da je ovo zaista nada i misao gospodina Marksa, potrebno je samo s nešto pažnje pročitati septembarski broj “Volksstaat”-a, glavnog organa Nemačke socijaldemokratske radničke partije, koji kao takav sadrži direktne inspiracije gospodina Marksa. U jednom poluslužbenom članku navedeni su sa svom nemačkom naivnošću i nespretnošću svi razlozi koji su diktatora ove partije i njegove najintimnije prijatelje pobudile da vladu Internacionale premeste iz Londona u Njujork. Ovaj državni udar imao je dva glavna razloga.

Najpre nemogućnost sporazumevanja sa blankistima. Ako je gospodin Marks, posle osvajanja gospodina fon Bizmarka u Nemačkoj, prožet od glave do pete tako razvijenim pangermanskim instiktom, onda su blankisti pre svega francuski patrioti. Pošto Nemačku ne poznaju i potcenjuju je, kao što već i priliči pravim Francuzima, mogli su gospodinu Marksu lako da prepuste apsolutnu vladavinu, ali ni za šta na svetu ne bi mu priznali vladavinu u Francuskoj, koju su, naravno, za sebe rezervisali. A upravo ovu diktaturu u Francuskoj Marks, kao pravi Nemac, priželjkuje više od bilo čega, mnogo više nego diktaturu u Nemačkoj.

Nemci i mogu da nad Francuskom odnesu materijalne ili čak političke pobede, ali moralno, socijalno, uvek će se osećati inferiornim. To nepobedivo osećanje inferiornosti jeste večni izvor svekolike ljubomore i animoznosti, ali i svih brutalnih ili maskiranih požuda koje sama reč Francuska u njima pobuđuje. Nemac ne veruje da je ušao u svet sve dok se njegov glas, njegova slava, njegovo ime ne prihvati u Francuskoj. Biti priznat od javnog mnjenja ove nacije, i naročito Pariza, to je bila uvek žarka potajna misao svih čuvenih Nemaca. A vladati Francuskom i preko Francuske mišljenjem celog sveta, kakva slava i, pre svega, kakva moć!

Gospodin Marks je previše inteligentan, ali i previše sujetan i slavoljubiv Nemac, da ovo ne bi znao. Otuda nema koketerije kojom se nije koristio, ne bi li ga prihvatilo revolucionarno i socijalističko mnenje Francuske. Čini se da mu je to delimično pošlo za rukom, budući da su se blankisti, naterani svojom sopstvenom ambicijom da teže ka savezu sa ovim pretendentom na diktaturu u Internacionali, u početku uhvatili na taj mamac; zahvaljujući njegovoj svemogućoj protekciji, postali su i sami članovi londonskog Generalnog veća.

U početku sklad mora da je bio potpun: jer obe strane, autoritarne i željne vlasti jedna koliko i druga, behu ujedinjene zajedničkom mržnjom protiv nas, koji smo nepomirljivi protivnici svake vlasti i svake vlade pa otuda i one koju su nameravali da uspostave u Internacionali. Uprkos tome, njihova alijansa nije mogla dugo da potraje, jer budući da gospodin Marks nije želeo da deli vlast, a oni mu nisu mogli odobriti diktaturu nad Francuskom, postalo je nemoguće da ostanu dugo dobri prijatelji. Tako su još pre haškog kongresa, dok je među njima još vladao privid najnežnijeg prijateljstva, gospodin Marks i njegovi intimni prijatelji doneli odluku o izbacivanju blankista iz Generalnog veća. “Volksstaat” to ubedljivo priznaje, dodajući da je, pošto ovo udaljavanje ne bi bilo moguće sve dok Generalno veće boravi u Londonu, odlučeno da se ono premesti u Ameriku.

Sledeći razlog, takođe priznat od strane “Volksstaat”-a jeste sada opštepoznata neposlušnost engleskih radnika. To priznanje mora da je za gospodina Marksa bilo veoma neprijatno, jer ono za njega predstavlja veoma veliki udarac. Uz svoju, bez sumnje, veoma ozbiljnu i duboku ekonomsku nauku i svoj isto tako izvanredan i neporeciv talenat političkog intriganta, imao je gospodin Marks, da bi svoje sunarodnike primamio i njima vladao, uvek dve tetive na svom luku, francusku i englesku: prva se sastojala u prilično nesrećnom podražavanju francuskog duha, a druga u mnogo bolje uspjeloj afektaciji zdravog razuma Engleza. Gospodin Marks je proveo više od dvadeset godina u Londonu među engleskim radnicima, i kao što gotovo uvek biva sa Nemcima, koji, stideći se u dnu duše sopstvene zemlje, na nespretan način preuzimaju i preuveličavaju običaje i jezik zemlje u kojoj stanuju, tako i gospodin Marks voli da se pokazuje većim Englezom od samih Engleza. Žurim da dodam da je on, pošto je svoju izvanrednu inteligenciju upotrebio za proučavanje engleskih ekonomskih odnosa, stekao veoma detaljno i duboko znanje ekonomskih odnosa između rada i kapitala u ovoj zemlji. Svi njegovi spisi to dokazuju, i ako zanemarimo izvestan hegelovski žargon, kojeg nije mogao da se oslobodi, nalazimo da gospodin Marks, pod tobožnjim izgovorom da sve druge zemlje, budući da su zaostalije u odnosu na velikokapitalističku produkciju, nužno moraju to da budu i u odnosu na socijalnu revoluciju – ima u vidu jedino engleske prilike. Moglo bi se reći da neki Englez tu govori isključivo o Englezima.

To svakako nije nikakva velika zasluga sa stanovišta internacionalnosti, ali bi se iz toga bar moglo zaključiti da gospodin Marks na engleske radnike vrši koliko legitiman, toliko i lekovit uticaj, i doista izgleda da je dugi niz godina između njega i velikog broja značajnih engleskih radnika postojala veoma ozbiljna prisnost i veliko međusobno poverenje, zbog čega je svet poverovao da on u Engleskoj uživa značajan autoritet, pa mu je tako na Kontinentu prestiž rastao. Očekivao se, dakle, sa isto tako velikim nestrpljenjem koliko i poverenjem u celoj Internacionali, trenutak kada će, zahvaljujući njegovoj energičnoj i inteligentnoj propagandi, milioni radnika, koji danas sačinjavaju plodonosno društvo Trades Unions, sa svom svojom opremom i stvarima preći u naš tabor.

Ova nada upravo treba da se ostvari, bar delimično. Več je osnovana jedna engleska federacija koja formalno pripada Internacionali. Ali, gle čuda, prvi akt ove federacije bio je otvoreni raskid svih solidarnih odnosa sa gospodinom Marksom, i ako je suditi po onome što odaje “Volksstaat”, a naročito po ogorčenim rečima, uvredama, koje je gospodin Marks na haškom kongresu nepromišljeno bacio u lice engleskim radnicima, može se zaključiti da britanski proleterijat odlučno odbija da stavi svoj vrat pod jaram socijalističkog diktatora Nemačke. Kakav bedan ishod posle dvadesetogodišnjeg udvaranja jednom narodu! Posle hvalospeva upućivanih engleskim radnicima u svim tonovima, posle preporuka da budu uzor proleterijatu svih zemalja, odjedanput se naći prisiljen da ih prokune i izjavi da su se prodali svakoj reakciji! Kakva nesreća i pad, ne za engleske radnike, već za gospodina Marksa.