Bakunjinovo pismo redakciji lista "Liberte" (I)

Mihail Aleksandrovič Bakunjin redakciji lista “Liberte” u Briselu

Cirih, 5. oktobar 1872.

Gospodo urednici, pošto ste sa Marksovog kongresa u Hagu izvestili o mojoj ekskomunikaciji, smatraćete stoga umesnim, zar ne, da primite i moj odgovor. Evo ga.
Pobeda gospodina Marksa i njegovih bila je potpuna. Sigurni u jednu organizovanu većinu, dugo i sa puno veštine i brižljivosti pripremanu, mada ne i sa poštovanjem načela morala, istine i pravednosti, koja se tako često sreću u njihovim govorima, a tako retko u njihovim delima – marksovci su pokazali svoje pravo lice, i kao što već dolikuje ljudima koji vole vlast, oni su, uvek u ime suveriniteta naroda, što će ubuduće služiti kao osnova svim pretendentima na vlast nad masama, smelo izdali dekret o ropstvu naroda Internacionale.

Da je Internacionala manje živa, da se ona, kao što oni uobražavaju, zasniva samo na organizaciji vodećih centara, a ne na istinskoj solidarnosti pravih interesa i aspiracija proleterijata svih civilizovanih zemalja, na dobrovoljnoj i slobodnoj federalizaciji radničkih sekcija i federacija, nezavisnoj od svakog vladajućeg tutorstva, onda bi dekreti onog zlosrećnog haškog kongresa, preterano uslužne i verne inkarnacije Marksove teorije i prakse, bili dovoljni da je unište. Po njima bi ova veličanstvena organizacija, u čijem je osnivanju, što rado konstatujem, gospodin Marks imao koliko inteligentan toliko i energičan udeo, izgledala istovremeno smešna i zadojena mržnjom.

Jedna država, jedna vlada, jedna univerzalna diktatura! San Grgura VII, Bonifacija VIII, Karla V i Napoleona u novim oblicima, ali koji se uvek sa istim pretenzijama ponavlja u taboru socijalističke demokratije. Može li se zamisliti išta grotesknije i, istovremeno, išta uvredljivije?

Smatrati da jedna grupa ljudi, čak i najpametnija, s najboljim namerama, može biti u stanju da bude misao, duša, vodeća i ujedinujuća volja revolucionarnog pokreta i ekonomske organizovanosti proleterijata svih zemalja, jeste takva jeres prema zdravom ljudskom razumu da se čovek mora zapanjeno zapitati: kako je tako inteligentan čovek kao Marks mogao iskazati tu misao?

Pape su kao opravdanje imali bar apsolutnu istinu, objavivši da je milošću svetog Duha imaju u rukama i u koju su, kao što se pretpostavljalo, verovali. Gospodin Marks nema takvo opravdanje, i ne želim da mu nanesem uvredu mišlju da on uobražava da je naučno otkrio nešto što se približava apsolutnoj istini. Ali čim apsolutno ne postoji, ne može ni za Internacionalu da postoji nekakva nepogrešiva dogma, prema tome ni neka službena politička ili ekonomska teorija, i naši kongresi ne bi nikada smeli da uzimaju na sebe ulogu opštih crkvenih skupova, koji za sve pristalice i vernike proklamuju obavezujuće principe.

Postoji samo jedan zakon koji je za sve članove Internacionale, pojedince, sekcije i federacije, uistinu obavezan, koji predstavlja istinitu i jedinu osnovu društva. A to u celokupnoj svojoj rastegljivosti i sa svim svojim posledicama i primenama jeste internacionalna solidarnost radnika svih poziva i svih zemalja u njihovoj ekonomskoj borbi protiv eksploatatora. U istinskom organizovanju ove solidarnosti, kroz spontanu akciju radnih masa i kroz apsolutno slobodnu, i to ukoliko slobodniju utoliko moćniju, federaciju radnih masa svih jezika i nacija – a ne njihovim ujedinjavanjem pomoću dekreta i pod bičem neke vlade – jedino u tome leži pravo i živo jedinstvo Internacionale. Da politička borba proleterijata mora da potekne, uistinu da potiče iz daljeg organizovanja borbene solidarnosti proleterijata protiv buržoaskog izrabljivanja – ko će u to posumnjati? Marksovci i mi smo u tom pogledu istog mišljenja. Ali odmah izbija na površinu pitanje koje nas tako duboko od njih razdvaja.

Mi smatramo da revolucionarna politika proleterijata neizbežno treba da ima uništenje država za svoj neposredni i jedini cilj. Ne razumemo kako neko može govoriti o internacionalnoj solidarnosti, a hteo bi da države ostanu – sem ukoliko ne sanja o univerzalnoj državi, tačnije o univerzalnom robovanju, poput velikih careva i papa – budući da država samim svojim bićem predstavlja razbijanje solidarnosti i, prema tome, permanentni uzrok rata. Isto tako teško možemo razumeti kad se govori o slobodi proleterijata ili o pravom oslobođenju masa u državi i pomoću države. Država znači vladavinu, a svaka vladavina pretpostavlja potčinjavanje masa – prema tome, njihovo izrabljivanje u korist neke vladajuće manjine.

Mi ne priznajemo, čak ni kao revolucionarni prelazni oblik, ni nacionalne konvencije, ni konstituante, ni privremene vlade, ni takozvane revolucionarne diktature, jer smo ubeđeni da je jedino u masama revolucija iskrena, poštena i istinita, i da se, ako je koncentrisana u rukama nekolicine vodećih ličnosti, neizbežno i neodložno pretvara u reakciju. To je naše uverenje, i nije sada trenutak da ga dalje izlažemo.

Marksovci se izjašnjavaju za sasvim suprotne ideje. Kao dobri Nemci, oni su obožavaoci državne sile, pa neizbežno i proroka političke i socijalne discipline, boraca koji se, odozgo naniže, uvek u ime opšteg prava glasa i suvereniteta masa bore za takvo uređenje koje tim masama zadržava pravo da se pokoravaju vođama, toj izabranoj gospodi. Marksovci ne priznaju nikakvo drugačije oslobođenje sem onog koje očekuju od svoje narodne države. Oni su tako malo neprijatelji patriotizma da čak i njihova Internacionala i suviše često nosi boje pangermanizma. Između bizmarkovske i marksovske politike postoji zacelo veoma jasna razlika, ali između marksovaca i nas nalazi se ponor. Oni su vladini ljudi, a mi anarhisti, pa kud puklo da puklo.

Ove dve glavne političke tendencije dele danas Internacionalu u dva tabora. Na jednoj strani se nalazi, ako dobro pogledamo samo Nemačka; na drugoj se nalaze, na različitim stupnjevima Italija, Španija, Švajcarska Jura, veći deo Francuske, Belgija, Holandija i u veoma bliskoj budućnosti slovenski narodi. Ove dve struje sudarile su se na haškom kongresu, i zahvaljujući velikoj spretnosti gospodina Marksa, zahvaljujući potpuno veštačkoj organizaciji njegovog poslednjeg kongresa, pobedila je germanska struja.

Da li to znači da je ovo užasno pitanje rešeno? Nije na pravi način čak ni razmatrano; većina je glasala kao dobro izvežbana regimenta i ugušila svojim glasanjem svaku diskusiju. Protivrečnost je, dakle, živa i još uvek opasna, i gospodin Marks sam, uprkos opijenosti pobedom, sigurno ne uobražava da će tako jeftino proći. I čak ako bi za trenutak i gajio tako suludu nadu, morao bi mu solidarni protest jurske, španske, belgijske i holandske delegacije (da ne govorimo o Italiji, koja nije ni pristala da pošalje delegate na ovaj i suviše očigledno lažiran kongres) – morao bi ga ovaj, po formi tako odmeren ali po sadržaju utoliko energičniji i značajniji, protest nečemu naučiti.

Sam protest je, očigledno, veoma slab vesnik ove užasne opozicije, koja će izbiti u svim zemljama istinski prožetim principom i strašću socijalne revolucije. Čitava ova bura biće izazvana zlosrećnom težnjom marksovaca da od političkog pitanja naprave osnovu, obavezni princip Inernacionale.

Danas je pomirenje između ove dve pomenute struje zaista nemoguće. Jedino praksa socijalne revolucije, velika nova istorijska iskustva i logika činjenica mogu, pre ili kasnije, da dovedu do jednog zajedničkog rešenja, i uvereni sasvim u vrednost našeg principa, mi se nadamo da će nam se tada čak i Nemci – nemački radnici, ne njihove vođe – najzad priključiti, da bismo ove tamnice naroda, koje zovu državama razrušili, a politiku, koja nije zapravo ništa drugo do veština da se masama vlada, osudili.

Ali šta danas da radimo? Pošto je danas rešenje i pomirenje na polju politike nemoguće, moramo se međusobno trpeti i nijednoj zemlji ne smemo poricati pravo da sledi one političke tendencije koje joj se više sviđaju i koje joj u njenoj specifičnoj situaciji izgledaju najpodesnije. Odstranjujući, dakle, sva politička pitanja iz obaveznog programa Internacionale, jedinstvo ove velike organizacije možemo tražiti jedino na terenu ekonomske solidarnosti. Ta nas solidarnost ujedinjuje, dok nas politička pitanja neizbežno razdvajaju.