Antifašizam je danas u trendu

(Članak koji sledi objavljen je 2005. u ruskom žurnalu Avtonom i ne predstavlja, nužno, i  stavove čitavog kolektiva žurnala.)

Prebijanje fašističke bagre je postalo prilično popularna zabava među omladinom različitih nacionalnosti u ruskim gradovima. Spin-doktori iz Kremlja su takođe pročitali svoj primerak Avtonoma i zaključili da antifašizam i njima nudi određenu perspektivu. Tako je predsednikova omladinska organizacija “Iduschie Vmeste” zamenjena storm trooper organizacijom “Naši”, koja definiše fašizam onako kako se i tradicionalno definiše u Rusiji – svaki “izdajnik”, odnosno, svako ko ne radi u interesu aktuelne političke vlasti je fašista. Trenutno, to se najpre odnosi na sve liberale i boljševike.

(Rusija) Nakon što je svršio posao za organe vlasti, "antifašistički" kondom marke Naši je u poslednjih nekoliko godina odbačen, reformisan i zamenjen drugim patriotskim-režimskim organizacijama u skladu sa trenutnim potrebama ruskih vlastodržaca.

Prebijanje fašističke bagre je postalo prilično popularna zabava među omladinom različitih nacionalnosti u ruskim gradovima. Spin-doktori iz Kremlja su takođe pročitali svoj primerak Avtonoma i zaključili da antifašizam i njima nudi određenu perspektivu. Tako je predsednikova omladinska organizacija “Iduschie Vmeste” zamenjena storm trooper organizacijom “Naši”, koja definiše fašizam onako kako se i tradicionalno definiše u Rusiji – svaki “izdajnik”, odnosno, svako ko ne radi u interesu aktuelne političke vlasti je fašista. Trenutno, to se najpre odnosi na sve liberale i boljševike.

Kada su poslanici Dume nedavno odbili da potpišu sporazum o granicama sa Estonijom, objavili su da je sporazum Molotov-Ribentrop iz 1939. godine, o podeli Evrope između nacističke Nemačke i boljševističkog SSSR-a u to vreme bio opravdan. Isto tako je liberalna retorika o tržišnoj ekonomiji i ljudskim pravima, koja je vlastima bila zanimljiva početkom 90-ih, sada jednaka izdaja koliko i nož koji su u “naša” leđa  kukavički zabili saveznici 22. juna 1941.

Liberalna javnost je podigla dosta buke zbog formiranja organizacije Naši, ali histerični liberali ne razumeju da će Naši postojati sve dok je biznis primoran da im kanališe finansije. Za godinu ili dve, biće zamenjeni nekim novim sranjem kako bi se odvukla pažnja sa onoga što se stvarno dešava u zemlji.

Ali moramo priznati da, do tada, Naši imaju neki kapacitet da kreiraju atmosferu straha i nasilja u društvu, što je već dokazano sa nekoliko napada na opozicione omladinske organizacije. Predstavnici organizacije Naši najavili su da će njihova organizacija rešiti problem fašizma “ne konfrontacijom, već re-edukacijom…” jer planiraju da “daju deci da se bave sportom”, tako da “više neće imati vremena za pogrome”. I zaista, nacionalistički pokret je sada u takvoj krizi, da u poslednje tri godine nije bio u mogućnosti da organizuje niti jedan veliki pogrom u Moskvi bez pomoći delova političke elite – što su potvrdili i potplaćeni pogromi nakon fudbalske utakmice Rusija – Japan u junu 2003. (poznata huliganska grupa je pre pogroma plaćena i organizovana kako bi se što lakše usvojio anti-teroristički zakon u Dumi), i na tržnici Caricino u okrobru 2002. (gde je pogrom organizovala Liberalno-demokratska partija (LDP) V. Žirinovskog zbog poslovnih interesa). Trenutno se ove političke prostitutke nacionalističkih krugova imaju očajničku potrebu  za finansijama i kampovima za trening, koje im Naši mogu obezbediti .

Zlikovci

I nije samo vlast ta koju ovih dana privlači  antifašizam. Pre nekoliko godina jedan od osnivača antifašističkog i anarhističkog web sajta “Skinhead revolucija” primio je telefonski poziv od državnog energetskog monopola RAO EES. “Zdravo, predlažemo Vam da postanete omladinska sekcija SDS”. SDS (Savez desnih snaga) je ultra neo-liberalna partija čiji je nezvanični vođa jedan od arhitekata šok terapije – Anatolij Čubais, koji je u to vreme bio na čelu RAO EES i verovatno najomraženiji čovek u Rusiji. “Možemo Vam ponuditi mnogo novca”. Predlog je odbijen, zbog razloga koje ovaj visoko rangirani funkcioner ne može sasvim da razume: “Ne, ne, ne razumete, možemo Vam ponuditi veoma mnogo novca…”.

Pozivi na saradnju su, takođe, često dolazili i od oportunista mnogo nižeg ranga, poput NVO za ljudska prava, trockista, omladinskih organizacija različitih političkih partija…najčešće je to znak da im se ukazala prilika da dobiju  fondove za “antifašističke aktivnosti”, pa su im potrebne i neke ruke koje će za njih obaviti posao. Ali najčešće ova posvećenost antifašizmu iznenada (kao što se i pojavi) ispari, naročito ako ih je posetilo 50 momaka iz suprotnog tabora, naoružanih gvozdenim šipkama.

Ali, fašizam nije suprotni pol parlamentarne demokratije, za koju se liberali utrkuju – to su dve strane istog novčića. Totalitarizam i parlamentarna demokratija su samo dva različita načina upravljanja državom u kapitalizmu. Sa tačke gledišta kapitala, oba puta imaju svoje dobre i loše strane. Parlamentarna demokratija zaista jeste sposbnija da reguliše konflikte između interesnih grupa u društvu. Najčešće su na kraju svi zadovoljni kada dobiju svoje parče kolača, što znači povećanje plata i javnih troškova, što zahteva dalji ekonomski razvoj koji sa svoje strane traži jaču eksploataciju radništva, prirodnih resursa, životinja i “manje razvijenih” zemalja. Međutim, u nekim trenucima, intenziviranje eksploatacije doseže svoje granice, i započinje ekonomska kriza.

U uslovima ekonomske krize, ponekad je efikasnije prebaciti se na fašizam koji državi omogućuje mnogo širi spektar sredstava za gušenje protesta. Međutim, pošto su fašizmu stalno potrebni unutrašnji i spoljni neprijatelji, on na duže staze vodi beskonačnom ratu i predstavlja veoma nestabilan sistem. Zbog toga većina današnjih ekonomskih i političkih elita na svetu favorizuje parlamentarnu demokratiju sa nekim elementima fašizma, poput “anti-terorističkog” zakona, skladištenja biometrijskih podataka građana, uvođenja video nadzora, TV i medija koji su u potpunosti koncentrisani u rukama države ili velikih korporacija. Ali nema nikakve sumnje da su ove elite uvek spremne da se preokrenu od parlamentarne demokratije ka fašizmu ukoliko je to potrebno – a, u visokotehnološkom društvu poput današnjeg, to će biti lakše nego ikada.

Stoga će fašizam uvek biti element kapitalizma, naročito u periodima ekonomske krize, a uništenje fašizma nije moguće bez uništenja kapitalizma. Upravo su isti ti liberali nekršeći niti jedan zakon, pod izgovorom “komunističke pretnje” dali vlast Musoliniju 1922., a Hitleru 1933. U Itailji su liberali čak neko vreme bili u vladi sa Musolinijem.

U Barseloni 3. maja 1937., republikanci nisu uspeli da slome radnike – i tamo gde je policija uspela da preuzme centar grada, anarhosindikalisti iz CNT-a i internacionalistički marksisti iz POUM-a još uvek su držali radnička naselja. Međutim, ono što republikanska vlast nije mogla dobiti ratom, dobila je politikom – pod sloganom “antifašističkog jedinstva”, anarhosindikalisti su spustili oružje, a njihovi predvodnici su odbacili anarhističke principe i priključili se vladi.

Samo nekoliko nedelja nakon de facto kapitulacije anarhista pred buržoaskom demokratijom, počeo je lov na sve neprijatelje staljinizma. Agencije za bezbednost su finansirane po modelu sovjetskog NKVD (Народный Комиссариат Внутренних Дел), dobrovoljačke milicije su pripojene regularnoj armiji, a staljinista Lister je krenuo u obračun sa komunama u Aragonu. Sovjetsko oružje republike nije bilo lošije od nemačkog oružja falangista; nemoguće je objasniti poraz republike samo u vojnom kontekstu. Godine 1939., uz boljševičke napore, proces stvaranja totalitarne države  je završen, a radništvo nije imalo u planu da vodi rat za režim koji se nije mnogo razlikovao od njegovih neprijatelja. Razlog poraza boljševičke varijante “antifašizma” u Nemačkoj i Španiji 30ih je jednostavan – suviše je teško uočiti razlike između njega i samog fašizma.

Dakle, postoji mnogo različitih vrsta antifašizma. Antifašizam, jedino, nikada ne može biti “apolitičan”, jer je nemoguće biti protiv nečega, a ne biti za nešto drugo. Oni koji ne nude ma kakvu realnu alternativu fašizmu, na kraju se samo utrkuju za postojeći poredak.

Naš antifašizam je svaka pocepana fašistička nalepnica, svaka prekrečena svastika ili “keltski krst”, svaka razbijena nacistička njuška. On je antonim hijerarhije, antonim svega što nacizam i kapitalizam predstavljaju, antnonim ma kakvih naređenja. On je ljubav, u borbi protiv mržnje. On nije avangarda najjačih boraca, jer hrabrost nije isto što i svest. On ne igra po pravilima, jer po njima ne igraju ni ubice šestogodišnjeg deteta. Ne postoji centralna komanda – samo solidarnost. Naš antifašizam ne treba finansije od liberala, niti pomoć od boljševika ili mafije – ništa od njih ne tražimo, jer mi ne živimo za vlast, već za slobodu.

Putin187

(Napomena: Iako je danas uobičajeno da se boljševizam vezuje za staljinistički režim, boljševici (ili boljševisti) su predstavljali frakciju u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji, kasnije organizovanu u posebnu partiju, koja je pod vođstvom V.I. Lenjina 1917. preuzela narodnu revoluciju i osvojila vlast, etatizovala sovjete, gušila svako odstupanje od partijske linije i stvorila državnu birokratiju i društvene odnose koji su omogućili i Staljinov uspon.)