Anti-NATO POKRET za SLOBODU!
Šta je NATO?
Organizacija severoatlantskog saveza [engl. North Atlantic Treaty Organisation - NATO] je osnovana 1949. godine sa službenim ciljem odbrane zapadne Evrope od moguće agresije Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika.
Ukoliko je mogućnost takve agresije ikada stvarno postojala, raspadom komunističkih režima u bivšem istočnom bloku početkom devedesetih je prestala postojati. Promene u zemljama bivšeg istočnog bloka su učinile NATO nepotrebnim. Savez je izgubio svoju svrhu, jedini razlog za postojanje. Ali određene struje među zemljama članicama saveza su gotovo odmah počele zagovarati "obnovu" saveza, pa čak i njegovo širenje u centralnu i istočnu Evropu. Počeli su izmišljati nova objašnjenja koja bi omogućila nastavak starog stanja stvari.
Zagovornici ove ideje su tvrdili da NATO mora pronaći nove izazove kako bi opravdao svoje postojanje. Posve je jasno da je polazište za očuvanje NATO-a "sakriveno" u interesu očuvanja dominacije SAD-a u evropskim i svetskim odnosima.
Osim političkih razloga opstanka saveza, nije nevažno da iza NATO-a stoji najveći vojno-industrijski sistem na svetu. Prema podacima štokholmskog Međunarodnog instituta za mir u devedesetima je vojna proizvodnja (oružja, opreme...) članica NATO-a predstavljala 80% ukupne svetske vojne proizvodnje. Ogromna proizvodnja traži tržište gde bi prodala svoje proizvode pa je opstanak saveza, ali i novi oružani sukobi i ratovi, u interesu industrije zemalja članica NATO-a.
Širenje NATO saveza i položaj članica
Parola ranih zagovornika širenja saveza je bila "Ili širenje, ili nestanak", kojom se najdirektnije objašnjava svrha, mada ne i razlog za ovakvu politiku.
U srcu problema je ambiciozan program SAD-a za celu Evropu. Sada se otvoreno govori kako je SAD "evropska sila". Tokom osamdesetih, to se nije moglo tako slobodno reći - izazvalo bi previše neslaganja između zapadnih saveznika. Međutim, cilj SAD-a da uspostavi dominaciju nad Evropom je činjenica. O tim planovima koji su nekada krojeni sada se otvoreno govori.
Za dolazak NATO-a na Balkan i njegovo širenje na istočnoevropske zemlje postoje dublji razlozi. Oni se tiču strategije - koja je još u razvoju - za kontrolom prirodnih bogatstava Kaspijskog bazena, "stabilizacije" istočnoevropskih zemalja, Rusije i SAD-a... Ne treba zaboraviti da je to plan u kojem sa svojim interesima učestvuju i velike kompanije i banke iz ostalih evropskih zemalja (poznatiji kao "strani investitori").
Članice NATO pakta
Koncept "stabilizacije" evropskih zemalja koje su prethodno bile u sastavu istočnog bloka ne znači samo osiguravanje političke stabilnosti i opstanka novih uređenja. Znači i održavanje društveno-ekonomskih uslova u tim zemljama u sadašnjem stanju. No, kako je takozvani prelazak na demokratiju u tim zemljama doveo do deindustrijalizacije i pada životnog standarda velike većine stanovništva, odnosno rastućeg jaza između sve bogatijih i sve siromašnijih, postavlja se pitanje kome je ovakav oblik "stabilizacije" zaista poželjan.
Ne treba zaboraviti da je pokušaj "stabilizacije" istočnoevropskih zemalja odgovoran za stalne tenzije između "zapada" i Rusije.
Širenje saveza povećava i rizik od nuklearnog rata. Članice NATO-a su nuklearne sile, što otvara postojanje mogućnosti razmeštaja nuklearnog oružja na teritoriju novih članica. Ovde je važno napomenuti da je to pitanje postojanja i razvoja oružja za masovno uništenje, koje je (barem deklarativno) bilo razlog rata u Iraku. Mogućnost razvoja nuklearnog oružja u Iranu je za NATO dovoljan povod vojne intervencije u toj zemlji.
I dok je ratna opasnost koju NATO predstavlja vrlo očita, manje je poznato da članstvo u savezu ne znači punu, već ograničenu ravnopravnost. Tako prilikom odlučivanja NATO koristi posebne procedure kako bi onemogućio blokade do kojih bi moglo doći ukoliko neka od članica odluči ne glasati. Formalno je princip donošenja odluka konsenzusom važeći, no u pozadini se vrše jaki pritisci na potencijalne suprotne stavove. Istovremeno jača nastojanje da se ograniči pravo veta, jer bi nove članice u budućnosti mogle dodatno otežavati donošenje zajedničkih odluka putem konsenzusa. O takvom razvoju situacije najbolje govori izjava Nikolasa Brnsa (veleposlanik SAD-a u NATO-u): "O velikim političkim pitanjima se sasvim sigurno neće odlučivati u veću NATO-a".
To pokazuje da je NATO u osnovi nedemokratska institucija, baš kao što to jasno pokazuje i preporuka kandidatima za članstvo da izbegnu referendum o pristupanju savezu. Vodeće osobe NATO-a uveravaju da je raspisivanje referenduma za pristup NATO-u nepotrebno, te vladama zemalja kandidata preporučuju da ga ako je moguće izbegnu. Zbog pada podrške priključivanju NATO je vršio pritisak na vlade (nedavno primljenih članica) da poprave stav javnosti jer slaba javna podrška može uzrokovati usporavanje prilikom izdavanja poziva za pristup. Na tragu te politike predstavnici SAD-a su dr. Drnovšeku prilikom posete Vašingtonu rekli da NATO želi poslušne članice na koje će moći računati, članice koje ne stvaraju političke probleme.
NATO je jedina međunarodna vojna sila koja nije pod demokratskim i pravnim nadzorom. Takva "nezavisnost" koristi i toleriše progon Kurda i činjenicu da je Turska okupirala istočni deo Kipra. Da ne govorimo o tolerisanju mnogobrojnih nelegalnih poteza SAD-a, od čega je najpoznatije pružanje pomoći vojnim diktaturama u Latinskoj Americi od 50-tih do 80-tih godina dvadesetog veka. To pokazuje da je NATO neprincipijelna organizacija koja ne posreduje svugde gde dolazi do kršenja ljudskih prava i genocida, ali i da deluje isključivo u području svojih interesa, dakle, nema neke velike humanističke motive za delovanjem (koje deklarativno uvek ističe). Još jedan dobar primer iznosi Andreas Zumach:
"U dokumentu NATO-a MC 327, usvojenom krajem 1993. godine, kaže se da će NATO posredovati prema dopuštenju Saveta Bezvednosti UN-a samo u onim regijama i sukobima gde zemlje članice NATO-a imaju vlastite interese. Zato što takvih interesa nije bilo u Ruandi 1994. godine, samo su mirno posmatrali genocid nad stotinama hiljada ljudi." (Andreas Zumach, Die neue NATO, 2000)
Novi NATO, "nužnost" i posledice vojnih intervencija
Novi NATO je dobio funkciju odbrane ekonomsko-političke nadmoći zapadnih zemalja u celom svetu, čak i vojnim sredstvima ako je potrebno. Kako je reč o organizaciji koja je orijentisana na konkretno vođenje rata i može izvesti vojne intervencije u čitavom svetu u slučaju da su ugroženi interesi zemalja članica, NATO je definisao novog protivnika. "Pretnja sa istoka" je zamenjena širokim spektrom opasnosti i pretnji sigurnosti, uključujući i "širenje oružja za masovno uništenje, prekid dostave najvažnijih životnih resursa, terorističke akcije i sabotaže". Široka rasprostranjenost takvih "opasnosti" u svetu je stvorila mogućnost angažovanja novog NATO-a na način da ne poznaje regionalna ograničenja, pa može intervenisati bilo kada i bilo gde.
Naizgled podržavajući ideju prestanka rata i smirivanja sukoba, NATO čini sve kako bi produbio i produžio krize. Svoje intervencije obavlja s namerom stvaranja tačno onakvih sukoba kakve će zapadne sile osuditi, zato što ti sukobi mogu poslužiti kao odličan izgovor za otvorenu intervenciju kad rat počne.
Novi Sad nakon jednog od brojnih bombardovanja u proleće 1999.
Ova strategija je, naravno, tabu na zapadu. Javnost se sistematski pogrešno obaveštava, od samog početka je ponuđena verzija događaja koje su oblikovali centri moći, a prenosili masovni mediji. Možda je najbolji primer nova medijska strategija novinara koji putuju na ratište i uživo izveštavaju iz žarišta sukoba, odnosno, barem takav utisak ima gledalac. Ta strategija je najdalje otišla tokom napada i okupacije Iraka.
Pokazalo se da su se NATO i njegove članice tokom vojnih posredovanja koristili lažima i manipulacijama te prikrivali ratne zločine, poput namernih napada na civilne ustanove i civilnu infrastrukturu (televiziju, saobraćajnice, energetske objekte, fabrike...), kao i to da su koristili oružje sa osiromašenim uranijumom. To potvrđuje i priznanje italijanske vlade, koja je odlučila platiti odštetu petstotinak od leukemije obolelih italijanskih vojnika (imaju tzv. "Balkanski sindrom"), jer su bili izloženi radijaciji u Bosni.
Tu treba dodati da nova vojna politika NATO-a dozvoljava zemljama članicama da u slučaju "ugroženosti" napadnu nuklearnim oružjem. Ovde se ne radi o odgovoru na opasnost ili napad već o upotrebi nuklearnog oružja u preventivne svrhe. Posebno se naglašava mogućnost upotrebe nuklearnog oružja protiv zemalja koje takvo oružje ne poseduju. Tako je NATO-vom dokumentu NC-400/2 usledio tajni izveštaj koji je Pentagon 08. 01.2002. predao Beloj kući i Kongresu, a u kojem se predsedniku savetuje razvoj malih nuklearnih bombi od nekoliko kilotona, namenjenih za preciznu upotrebu u konvencionalnim sukobima sa državama trećeg sveta. Takva politika okreće tok povesti i druge sile navodi na novi talas razvoja i širenja nuklearnog oružja. (objavljeno u New York Times-u, 11. 03. 2002.)
NATO kao produžena ruka SAD-a
NATO nije vojni savez ravnopravnih članica već se zasniva na prevlasti najmoćnije članice, odnosno SAD-a. Istorija od antike do danas pokazuje da se takva savezništva usmeravaju pre svega na rešavanje sukoba (zapravo interesa) najmoćnije države. NATO ne sledi miroljubive ciljeve, već se povodi za spoljnopolitičkim interesima SAD-a. U primerima ugroženosti manjih, ali manje važnih članica ne bi došlo do vojnog posredovanja.
Vlada SAD-a tek je produžena ruka velikih korporacija. Ako NATO, odnosno SAD žele krizno žarište, one ga i uspostavljaju u skladu sa vlastitim interesima. Svaka zemlja svojim članstvom deli odgovornost za politiku NATO-a (zapravo za politiku SAD-a), koji u prvi plan stavlja materijalne interese, a ne demokratičnost i ljudska prava, te se služi svim sredstvima uključujući i terorizam.
SAD su trenutno vojno toliko superiorne da im Evropa više nije potrebna osim kao način za opravdavanje i potvrdu nekih svojih interesa. To je jasno vidljivo iz izjave Medlin Olbrajt, (bivša predstavnica SAD-a u Savetu Bezbednosti UN-a): "Delovat ćemo multilateralno (zajednički), ako je to moguće i unilateralno (jednostrano) ako je to neophodno".