André Gorz: Ukidanje rada, agonija kapitala (II)
4. Travajistički konzervativizam
Pravo na rad, pravo na zaposlenje i pravo na dohodak dugo su bili poistovećivani. Oni to više ne mogu da budu. Ta je činjenica u isti mah priznata i prikrivena davanjem obeštećenja nezaposlenim i privremenim penzionisanjem. Isplaćivanja nezaposlenima, u zemljama Severne Evrope, u visini 70 odsto njihove ranije plate, u neograničenom trajanju, ili, penzionisanje radnika starijih od 55, odnosno, u izvesnim sektorima u krizi, starijih od 50 godina, sa 70 do 90 odsto njihove plate, razdvaja u stvari pravo na dohodak od obavljanja nekog posla.
To je razdvajanje, međutim, ostvareno na jedan način koji ga maskira. Oko, zapravo, uklanja saznanje da ne može i neće nikad više moći da postoji punovremeno zaposlenje za sve, tretirajući nezaposlenost kao jednu slučajnu i privremenu pojavu, a njeno obeštećenje ne kao pravo, nego kao milostinju. Nezaposlenost i nezaposleni su tretirani kao da je punovremeno zaposlenje bilo i treba da ostane pravilo i norma: ili treba biti radnik zaposlen puno radno vreme, ili nezaposlen koji se u zamenu za svoje obeštećenje (pomoć) odriče svake, čak i nenagrađene aktivnosti.[10] Alternativa punovremeni rad ili potpuna nezaposlenost implicitno poriče stvarno smanjenje društveno potrebnog radnog vremena i raspodeljuje to smanjenje na najnepravedniji način: kažnjavajući i marginalizujući sve koji od njega imaju koristi (nezaposleni) kako bi se sačuvala norma punog radnog vremena, a kroz nju, priroda društvenih odnosa između poslodavaca i zaposlenih.
Ti odnosi, zasnovani na potčinjavanju i zavisnosti drugih prema prvima, mogu stvarno da potraju samo ako je zaposlenje za zaposlenog njegovo glavno zanimanje. On onda oseća svoju zavisnost od poslodavca kao moć koja vlada njegovim životom: taj život je u potpunosti organizovan i usredsređen oko rada. Kada bi, naprotiv, rad oduzimao samo trideset sati nedeljno ili manje od toga, on bi još bio samo jedan među drugim mogućim aktivnostima, jednako značajnim, ili značajnijim od njega. Usled toga bi se izmenio i odnos egzistencijalne potčinjenosti prema poslodavcu: radna snaga više ne bi poslušno prihvatala njegove odluke i njegovu moć. Očuvanje norme punog radnog vremena u osnovi teži za očuvanjem odnosa dominacije zasnovanih na etici učinka.
Ta politika očuvanja ideološke baze odnosa dominacije ima visoku društvenu cenu. Ona nužno vodi ka dualističkoj podeli aktivnog stanovništva: s jedne strane, elita zaštićenih i stalnih radnika, zaposlenih u punom radnom vremenu, nosilac tradicionalnih vrednosti industrijalizma, privržena svom radu i svom društvenom statutsu; s druge strane, masa nezaposlenih i radnika bez kvalifikacija i statusa, kojima se na nesiguran i povremen način poveravaju kakvi bilo poslovi.
Sva industrijska društva evoluišu ka toj «dualizaciji» (koja je uvek bila posebno izrazita u Japanu) kojom je klasa stabilnih radnika pozvana da igra konzervatorsku ulogu branioca starog poretka.[11] Nasuprot tome, masa «ravnodušnih prema radu» je mogući društveni subjekat borbe za, u isti mah, podelu rada, opšte smanjenje radnog vremena, postupno ukidanje najamništva širenjem aktivnosti samoproizvodnje, i svima zagarantovan minimalni dohodak. Granica između levice i desnice očigledno prolazi kroz svet rada – što je uostalom uvek i činila.[12]
5. Kapitalizam, živi mrtvac
Usled brzog opadanja, pod uticajem automatizacije, broja trajnih zaposlenja u punom radnom vremenu, hegemonija elite rada može da se održi samo manje-više autoritarnim putevima, dok društvena kontrola sve veće mase ne-radnika zahteva manje-više specifične politike, čiju ćemo sumarnu tipologiju ovde izneti:
I Regrutovanje i segregacija ne-radnika su već sada vidljive tendencije. Rasprostranjenost nezaposlenosti i nagrađivanje ne-radnika maskirani su merama kao što je produženje obaveznog školovanja; stipendiranje viših stepena stručnosti za koje je poznato da ne postoje mogućnosti zaposlenja; širenje vojne obaveze; ustanovljenje jedne para-vojne slabo plaćene, «službe rada» za radove koji ne bi bili ekonomski rentabilni kad bi ih izvodila slobodna radna snaga; povećanje proizvodnje naoružanja; ograničeni ratovi, itd.
Zajedničko svojstvo svih tih mera je segregacija stanovništva za koje nedostaju stalna zaposlenja za puno radno vreme. Shodno prirodi i političkoj tradiciji postojećih režima, ta segregacija poprima više ili manje autoritaran oblik: aparthejd, gulag, obavezna para-vojna služba; gradska geta severno-američkog tipa ili divlja naselja, koja koncentrišu u većini nezaposleno stanovništvo; i s druge strane, bande mladih bez posla; večiti stipendisti za stručno osposobljavanje i studije bez kraja; zaposleni na neodređeno vreme, sezonski radnici, itd. U svim tim slučajevima, stanovništvo bez stalnog zaposlenja je marginalizovano od strane društva, čak i kad je u većini (kao u izvesnim američkim gradovima ili u Južnoj Africi). Svaka vrsta društvene aktivnosti ili intervencije mu je, u stvari, zabranjena. Na ovaj ili onaj način, smatrano je društveno inferiornim i nesposobnim. Budući da su žrtve jednog društvenog isključenja, preostaje samo da se oni sami okrive za to i da im se prebacuje milostinja koju im društvo poklanja. Hegemonija radne elite produžava se po cenu raslojavanja koje, u stvari, ukida ravnopravnost i opravdava se gotovo rasističkom mržnjom i prezirom.
II Dualističko raslojavanje društvene aktivnosti je tehnokratska i organizovana varijanta segregacije.[13] Ono grubo deli stanovništvo prema pripadanju jednom ili drugomod dva sektora: sektoru visokog učinka, izloženom međunarodnoj konkurenciji razvijenih industrija i službi (posebno saobraćaja, komunikacije i raspodele) koje utiču na njihove proizvodne troškove; i sektoru slabog učinka, aktivnosti koje ne ulaze u proizvodne troškove prvog sektora i za koje nema potrebe da se utvrde norme rentabiliteta i učinka: lične službe i usluge, zanatstvo, zabavljačke delatnosti, industrija namenjena korisnicima godišnjih odmora, itd.
Drugi sektor (koji zagovornici te koncepcije kao iz poruge nazivaju «konvivijalnim») otvoreno je podređen prvome, politički kao i ekonomski i ideološki. Radna elita, njen produktivizam i etika učinka ostaju hegemonski. Ma koliko da je manjinska, ona sačinjava vladajuću klasu koja u svojoj senci toleriše mnoštvo sitnih zanata, trgovačkih usluga i proizvodnji. Ove mogu (kao u Japanu i u Italiji) biti pozvane da se bave poslovima za koje prvom sektoru nedostaju elastičnost i nužna sposobnost brzog prilagođavanja.
Ta dualistička «prostorna» organizacija, kako je naziva Guy Aznar[14], ne može, međutim, da bude privremena i prolazna. S jdne strane će radna elita stvarno nastojati da bude što malobrojnija. Narastanje mase koja traži utočište u drugom sektoru, koja u isti mah živi opuštenije i skomnije, biće nužno praćeno sužavanjem tržišta koja se nude trgovačkoj proizvodnji prvog sektora. S druge strane, umnožavanje pružalaca ličnih usluga protivurečno je sa tendencijom ka industrijalizaciji-informatizaciji nematerijalnih proizvodnji. Ova će se moći ostvariti samo ako bude lišila njegovih unosnih delatnosti sve veći deo stanovništva iz drugog sektora, kome će u ovom ili onom obliku morati da obezbedi neki dohodak nezavisan od bilo kojeg rada.
III Samoproizvodnja i samonadzor. Za vladajuću klasu problem koji treba da reši je, znači, trostruk:
a) proizvesti potražnju za industrijskom proizvodnjom nematerijalnih dobara;
b) pružiti masi stanovništva, isključenog iz informatizovane i automatizovane proizvodnje, zanimanja koja ne konkurišu ovoj poslednjoj;
c) nagrađivati ta zanimanja tako da se potražnja učini solventnom.
Taj problem dopušta samo jedno rešenje: stanovništvo mora da bude dotirano da bi konzumiralo ponuđenu proizvodnju. Potrošnja mora da postane zanimanje uporedivo s nekim radom koji zavređuje platu. Pojedinci moraju da budu nagrađivani u funkciji svoje potrošnje nematerijalnih dobara upravo u onoj meri u kojoj je ta potrošnja istovremeno jedna produktivna delatnost: delatnost pomoću koje se pojedinci sami proizvode onakvima kakvi treba da budu po zahtevu potrošnih dobara. Robe kupuju svoje potrošače da bi ovi, potrošačkom aktivnošću, postali onakvi kakvi su društvu potrebni.
Ovo je rešenje koje «tržišni poredak», svesno ili ne, nastoji za početak da primeni na mlade i na stare: «Budući da je potrošnja obrazovanja i zdravlja priznata kao društveno koristan rad, dotiranje dece i starih ne shvata se kao neka pomoć», piše Jasques Attali.[15]
Deca su dotirana da bi «trošila» stažiranja, stručna osposobljavanja, razna obrazovanja, i da bi se tako samoproizvodila kao «normalni» građani, primereni u svojim očekivanjima i u svojoj vidljivoj ideologiji onome što društvo od njih traži da budu. Uskoro će ta stažiranja i obrazovanja biti dostupna u obliku informatizovanih i plaćenih samoobrazovanja i samoosposobljavanja. Već počev od školskog uzrasta deca će od države dobijati džeparac koji će im omogućiti da konzumiraju normalizovane elektronske igre: osporavanje ili prekoračenje normi koje igra podrazumeva stvarno je praktično onemogućeno činjenicom da norme nikad ne izgledaju propisane od strane nekog subjekta protiv čijeg bi se autoriteta dete moglo pobuniti. Norme su inherentne funkcionisanju mašine: svetu predmeta. Igra-mašina stavlja ideološki izbor svojih programatora na račun nezaobilaznih «objektivnih nužnosti».
Stari su, s ruge strane, dotirani da bi prihvatili svoje isključenje iz društvenih aktivnosti; ali to je dotiranje uslovljeno prihvatanjem jednog «životnog profita koji (vodeći računa o individualnim predispozicijama i konstituciji) omogućuje da se na minimum svede cena zdravlja». «Bolest se onda doživljava u isti mah kao greh, kao prekršaj i greška koja se može ispraviti samo oponašajući optimalni profil, usvajajući jednu idealnu kopiju samog sebe... Čovek se svakog trenutka ogleda u jednoj razumnoj i podnošlčjivoj kopiji samog sebe, koja sve više teži ka kopiranju jednog jedinstvenog modela, jedne njegovestandardizacije.»[16] «Redovno se objavljuju isrcpni uzroci smrtnosti, osnovni parametri kopije i brojčane procene društvenih i individualnih troškova izazvanih nenormalnim ponašanjima... Ekonomska politika se onda više ne sastoji u upravljanju velikim kolektivnim potrebama... nego u izričitoj proizvodnji normi ponašanja svih ekonomskih činilaca, regulisanoj variranjem premija osiguranja ili globa: država kapitala kupuje od pojedinaca njihovo prilagođavanje normi, plaća pojedince da bi trošili kopiju i proizvodi zahtev za njom.»[17]
Taj se model još može razviti kroz druge dimenzije normalizacije.[18] Mada ga Jasques Attali predstavlja kao ishod krize kojoj se približava kapitalističko društvo, on u stvari ima još samo formalne sličnosti s kapitalizmom. Nagrađivanje građana dobija privid plate, potrošni proizvodi dobijaju privid roba, a društveni odnosi privid tržišnih odnosa; ali ti prividi su šuplji. Ono što ostaje, to nije kapitalistički sistem nego sistem dominacije kapitalizma čiji su glavni instrumenti dominacije bili plata i tržište. Proizvodnja stvarno više nema i ne može da ima kao cilj akumulaciju kapitala i njegovu valorizaciju.[19] Sada je njen prevashodni cilj kontrola društva i dominacija nad njim. Ponuđeni proizvodi nisu više nuđeni u cilju maksimizacije opticaja i profita – pojam koji gubi svoj smisao u jednom društvu u kome su potrošači plaćeni da troše, a proizvođači jedan manjinski sloj – nego u cilju maksimizacije kontrole i manipulisanja. Proizvodi postaju u stvari instrumenti moću u rukama vladajuće klase, čija se vlast više ne zasniva na posedu, nego na kontroli kontrolnog aprata. Aparat proizvodnje i aprat kontrole postaju jedna ista stvar.[20] Mnogo smo bliže totalitarnom društvu kojim upravlja tehnokratija s gotovo vojničkom hijerarhijom,[21] nego buržoaskom kapitalističkom društvu. Definicija tehnokratije koju daje Alain Touraine može se savršeno primeniti na to društvo, koje zadržava privide kapitalizma gubeći u isti mah njegovu suštinu: reč je o dominaciji jednog tehničkog sistema čija je svrsishodnost nestala i čiji su upravljači sluge, a ne gospodari.[22]
Sporedno je pitanje da li ta tehnokratska dominacija pripada (ili će pripadati) «levici» ili desnici. U pitanju je sama tehnokratija: njeno jačanje ili njeno suzbijanje.
(André Gorz, «Abolition du travail, agonie du capital», u: Les chemins du paradis, Paris, 1983, str. 67-87)
Prevela Frida Filipović
[10] Naročito je u Holandiji mladim nezaposlenim ljudima koji nisu nikad radili i primaju veoma oskudnu potporu zabranjivan i sitan dobrovoljni rad na pomoći starim ljudima: oni bi tako možda otimali plaćen rad zaposlenima.
[11] U onoj meri u kojoj se identifikuje sa elitom stalnih i zaštićenih radnika da bi odbio deobu posla, samoupravljanje i oslobađanje radnog vremena, prenošenje težišta života ka samoodređivanim i neplaćenim aktivnostima, sindikalizam postaje jedna konzervativna, pa u izvesnim slučajevima i reakcionarna snaga. On može da izbegne to srozavanje samo ako uspe da organizuje, ili bar da podstiće i prihvati borbu «ravnodušnih prema radu» (koje sam u Adieux au prolétariat nazvao «ne-klasom neradnika»), što pretpostavlja da ne bude ukorenjen samo u preduzećima, i da ne daje prednost organizovanju u industriji ili u zanatima nasuprot teritorijalnom organizovanju.
[12] U Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama i u Nemačkoj uvek su postajali desničarski, ili čak krajnje desničarski sindikati, najčešće proizišli iz nekadašnjih korporacija. U latinskim zemljama, postojanje reakcionarnih korporatističkih tendencija bilo je prikrivano anarhističkom i marksističkom ideološkom obojenošću.
[13] Taj dualistički model, već pomenut u referatu Nora-Minc o Informatizaciji društva, razrađen je u jednom spisu C. Soffaesa i J. Amadoa: Vers une socioéconomie duale?, La Documentation française, 1980. Model koji je naznačio Alain Minc u L'après-crise a commencé, (Gallimard, 1982) nadovezuje se na tu koncepciju predviđajući razne sektore i razne načine života, ali implicitno isključujući mogućnost istovremenog učešća u oba sektora. Nad ovima, uostalom, takođe dominiraju tržišni odnosi i kapitalistička racionalnost.
[14] Guy Aznar, Tous à mi-temps, Ed. Du Seuil, 1981. Aznar naziva «specijalnim» jedan dualizam u kome postoji segregacija stanovništva koje pripada jednom ili drugom sektoru, a «temporalnim» - dualizam u kome svako deli svoje vreme između oba sektora.
[15] Les Trois Mondes, naved. delo, str. 291.
[16] Jacques Attali, L'odre cannibale, naved. delo, str. 251-253.
[17] Isto, str. 256-257.
[18] Verodostojan opis informatičkog društva sadrži roman Johna Berunnera, Sur l'onde de choc, izd. Robert Laffont, 1977.
[19] Vidi gore, tezu 13.
[20] Jacques Attali to naslućuje, ne izvlačeći iz toga političke zaključke, kada govori o «novim stručnjacima koji stvaraju koncepciju instrumenata upravljanja preduzećima i programima koji kruže novim proizvodnim mrežama potražnje. Ti novi stručnjaci društvene organizacije proizvode programe televizije, zelene prostore, logičke metode instrumenata samonadzora. Oni su pripadnici nove vladajuće klase i kontrolišu znatan deo stvorene vrednosti (?). Nalazimo ih već u državnim aparatima, u velikim svetskim preduzećima. Ti tehničari, matričari proizvodnje potražnje, delimično zamenjuju sadašnju vladajuću frakciju industrijskog društva». La Nouvelle économie française, Flamarion, 1978, str. 151.
[21] Upor. John Brunner, naved. delo.
[22] «Da bi postojala tehnokratija, piše Touraine, potrebno je da se jedan sistem sredstava pretvori u sopstveni cilj, što značida mu se dâ uloga dominacije, manipulacije, represije... Vladajuća klasa je identifikacija naučne i tehnološke proizvodnje s jednim aparatom monopolizacije jednog tipa informacije. Klasna vladavina se sastoji u upravljanju jednom zajednicom u funkciji jačanja aparata.» Alain Touraine, «Crise ou mutation?» u: Au-delà de la crise, Ed. du Seuil, 1976.
Obrada: Zluradi Paradi 2005.
Kontrapunkt
<img border="0" alt="Creative Commons License" src="http://creativecommons.org/images/public/somerights20.gif