André Gorz: Ukidanje rada, agonija kapitala (I)

1. Mikroelektronska revolucija

Za razliku od megatehnologija industrijskog perioda, koje su sprečavale decentralizovan razvoj, ukorenjen u osnovnim zajednicama, automatizacija je stvarno sama po sebi društveno ambivalentna. Dok su megalotehnologije bile tehnologije-rampe mikroelektronika je tehnologija-raskršće. Ona može, za razliku od elektronuklearne ili od spacijalne industrije, da posluži hipercentralizaciji kao i samoupravljanju, odnosno samoupravljačkoj centralizaciji. Ona, međutim, ne može da uvede jedan novi dugi ciklus kapitalističke akumulacije.

Ovo su isrcpno dokazale strane studije, naročito one Güntera Friedrichsa, šefa Odeljenja za automatizaciju sindikata metalurških radnika Zapadne Nemačke (I. G. Metall, u Frankfurtu): robotika i birotika omogućavaju da se klasične instalacije zamene opremom koja, u isti mah, više postiže, a manje košta po proizvedenoj jedinici.[1] Ta oprema omogućava istovremeno uštedu na investiciji (fiksnom postojanom kapitalu), na radnoj snazi (promenljivom kapitalu) i na sirovinama (postojanom opticajnom kapitalu), a naročito na energiji. U tome je njegova radikalna novina. Ona potpuno opravdava izraz «mikroekonomska revolucija».

Po prvi put od pojave električnog motora, produktivnost u sektoru I (proizvodnji sredstava za proizvodnju) raste trajno brže nego u sektoru II (proizvodima potrošnje): prve fabrike bez radnika su fabrike u kojima roboti fabrikuju robote. Vrednost fiksnog stalnog kapitala po jedinici proizvoda brzo se smanjuje, a vrednost varijabilnog kapitala ima tendenciju da spadne na vrednost rada na održavanju. Ukratko, tehnička revolucija dovodi do jedne promene koja potresa temelje ekonomskog rezonovanja: ona ne izaziva samo, kao prilikom nekadašnjih tehničkih revolucija, opadanje vrednosti fiksnog kapitala po jedinici proizvoda; ona izaziva opadanje totalne mase uloženog fiksnog kapitala da bi se proizvela brzo rastuća količina roba.

Kad država stimulira investiranje, ona, dakle, stvarno stimulira obnavljanje proizvodnog aprata i profitne stope, ali i kapitalnu destrukciju (zatvaranjem preduzeća, demontiranjem postojećih oprema) i ukidanje radnih mesta. Po jednoj nemačkoj studiji[2], sto milijardi nemačkih maraka investiranih u industrijsku opremu omogućilo je stvaranje dva miliona radnih mesta između 1955. i 1960. i 400.000 radnih mesta između 1960. i 1965. Između 1965. i 1970. ukinulo ih je 100.000, a između 1970. i 1975. ukinulo ih je 500.000. U Francuskoj je zapaženo opadanje industrijskih efektiva iznosilo 53.000 radnih mesta godišnje.

Povećavanje investicija ne može, dakle, da uveća rast, bar sve dok se ne okonča tehnološka promena. Još jedan novi ciklus rasta zasnovan na automatizmu pretpostavlja i jednu kulturnu promenu, koja je jedva započeta i jednu promenu samih ekonomskih sistema. Radno vreme neće više moći da bude mera razmenske vrednosti, ni razmenska vrednost mera ekonomske vrednosti. Nadnica, dakle, neće više biti u funkciji količine rada, niti će pravo na dohodak moći da bude podređeno zauzimanju nekog radnog mesta.

Političko upravljanje tim promenama i njihova definicija su osnovni momenti sadašnje krize.

2. Nemogući kapitalizam

Novo je u sadašnjoj krizi to da se tehnološke promene kojima kapitalizam na nju reaguje ne mogu savladati u okvirima kapitalističke racionalnosti. Ubrzavajući razaranja kapitala i radnih mesta, te promene omogućavaju da se proizvedu sve veće količine roba sa brzo opadajućim količinama kapitala i rada. «Uraditi više sa manje» uvek je, istina, bilo jedan od ciljeva ekonomske politike; ali sa tim se ciljem išlo samo na planu relativnih veličina (manje kapitala i rada po jedinici proizvoda) u okviru porasta apsolutnih količina (više rentabilizovanog kapitala proizvodnjom koja raste brže od njega). Videli smo, međutim, automatizacija dovodi do smanjenja apsolutnih količina kapitala koji se može valorizovati proizvodnjom rastuće količine roba, materijalnih kao i nematerijalnih.

Istina je da će te smanjene količine kapitala biti mnogo rentabilnije nego ranije. Međutim, sama ta njihova veoma visoka rentabilnost postavlja jedan problem. U potpuno automatizovanoj fabrici količina živog rada teži ka nulu istovremeno s ekonomskom vrednošću (u marksističkom smislu) proizvoda i sa kupovnom moći raspodeljenom u obliku najamnina. Drugim rečima, automatizacija ukida radnike istovremeno sa potencijalnim kupcima. Potrošnja proizvodnje može se obezbediti samo raspodelama kupovne moći koje su izvan klasičnog ekonomskog kruženja, to jest koje ne počivaju na trgovačkim razmerama i ne nagrađuju neki rad. Tržišna vrednost (razmenska) proizvoda teži ka veličini koja je jednaka trošku održavanja, reprodukcije i funkcionisanja automatske mašinerije.

Tu nailazimo na «rušenje propizvodnje koja počiva na razmenskoj vrednosti», a koje je Marx nagovestio u Grundrisse [3]. Drugim rečima, cilj proizvodnje ne može više da bude uvećanje razmenske vrednosti, viška rada i viška vrednosti koji treba da omogući rast kapitala, i tako dalje, budući da automatska fabrika praktično već i proizvodi samo višak vrednosti. Uporedo sa širenjem automatizacije i sa rastom mase viška vrednosti, kao i njegove stope, višak vrednosti postaje nemoguće kapitalizovati: nestaje mogućnost njegovog rentabilnog reinvestiranja[4].

Oblici i ciljevi upravljanja ekonomijom ne mogu dakle da ostanu istovetni onima u kapitalizmu, kao što ni društveni odnosi ne mogu da ostanu zasnovani na prodaji radne snage. To upravljanje ne može da bude ni socijalističko, budući da je princip «svakome prema njegovom radu» faktički prevaziđen i da je već izvršena socijalizacija proizvodnog procesa (čije je ostvarenje, po Marxu, trebalo da bude socijalizam). Automatizacija, dakle, upućuje na nešto s onu stranu kapitalizma i socijalizma. To «s one strane» je glavni cilj i on može da poprimi dva glavna oblika: oblik integralno «programiranih» tehnokratskih društava (u smislu koji Alain Touraine daje tom terminu) i oblik oslobođenog društva, koje je Marx nazvao «komunističkim», u kome nužna proizvodnja potrebnog još zauzima samo veoma mali deo svačijeg vremena i u kome, prema tome, (najamni) rad prestaje da bude glavna aktivnost[5].

3. Kraj društva rada

Mikroelektronska revolucija uvodi eru ukidanja rada. Ovo treba shvatiti na dva načina:

a) količina nužnog rada brzo opada tako da postaje beznačajna u većini materijalnih proizvodnji i organizacionih aktivnosti;
b) rad više ne podrazumeva suočavanje radnika s materijom. Preobražaj materije ne proističe više iz jedne neposredne, potpune i suverene aktivnosti.

Taj razvoj, koji većina «marksista» ignoriše ili ga pripisuje izopačneim efektima kapitalizma, trebalo bi naprotiv, po Marxu, da nagovesti njegov nestanak i objektivnu zrelost komunizma. Marx je, naravno, predvideo da «preobražaj sredstava za rad u automatski proces» ide uporedo sa «ukidanjem individualnog rada u njegovoj neposrednosti i njegovoj osobenosti, i s njegovim pretvaranjem u društveni rad.» [6] Socijalizacija rada tako ukida individualne veštine, zanate, da bi radu dala karakter jedne «neposredne društvene aktivnosti» u kojoj pojedinac ne učestvuje toliko kao ličnost koja doprinosi svojim ličnim sposobnostima koliko kao društvena jedinka, nosilac društveno određenih sposobnosti. Ta je evolucija praktično završena.[7]

Ta «ravnodušnost prema određenom sadržaju» nije, međutim, izazvala poistovećenje, koje je Marx predviđao, pojedinca sa društvom kao sa svojim «organskim telom».[8] Ona je, naprotiv, izazvala nesklonost prema radu uopšte: rad više nije izvor društvenog identiteta i ličnog ispunjenja, izuzev za brzo i dalje opadajuću manjinu «profesionalaca» koji, na jedan ili drugi način, ostaju nosioci jedne lično upražnjavane veštine, čiju su ekskluzivnost sačuvali.

Tako je u Švedskoj razmera onih ljudi ili žena za koje jerad najznačajnija dimenzija njihovog života opala sa 33 odsto u 1955. na 17 odsto u 1977. A u Saveznoj Republici Nemačkoj, razmera lica koja izjavljuju da pridaju više značaja onome što rade u svom slobodnom vremenu nego onome što rade na poslu porasla je sa 36 odsto 1962. na 56 odsto 1976. U Francuskoj, u ispitivanju jednog uzorka zaposlenih postavljeno je, u jesen 1981, sledeće pitanje: «Kad biste za to imali mogućnosti da li biste prekinuli sa svakom profesionalnom delatnošću?» Odgovori otkrivaju da se «vezanost za rad uvećava uporedo sa dohotkom» (ali se s druge strane zna da dohodak raste sa kvalifikacijom i ličnom odgovornošću priznatom zaposlenom): tako 61 odsto onih koji zarađuju između 4.000 i 6.000 franaka mesečno odgovaraju potvrdno, prema 34,5 odsto onih koji zarađuju više od 10.000 franaka, pri čemu je prosek 44,9 odsto.[9]

Ta nesklonost prema radu je najznačajnija od svih tekućih socijalno-kulturnih promena. Ona podriva ideološke i etičke temelje industrijalizma. Očigledno već pre zaoštrene faze sadašnje krize (čiji je, videli smo, bila određujući faktor), ona je još ubrzana smanjenjem društveno potrebnog radnog vremena koje je izazvano automatizacijom. Zato svugde društva sprovode to smanjenje na način koji pokriva njegovu stvarnost. Ma na koju se ideologiju pozivala, lažna je svaka politika koja ne priznaje činjenicu da više ne može da bude zaposlenja u punom radnom vremenu za sve i da najamni rad ne može da ostane centar teže, pa ni dominantna aktivnost u životu svakog pojedinca.

Napomene:

[1] Vidi primere u daljem tekstu u Dodatku III, c), «Travailler moins, vivre mieux».
[2] F. Vester, Ballungsgebiete in der Krise, Deutsche Verlagsanstalt, Stuttgart, 1976. Cit. Prema Ignacy Sachs u «Quelle crise?» Clés, br. 6, Hachette, 1980.
[3] «...U onoj mjeri u kojoj se razvija velika industrija, stvaranje zbiljskog bogatstva postaje zavisno manje od radnog vremena i od količine primijenjenog rada, a više od moći agensa koji se za radnog vremena stavljaju u pokret i koji sami, odnosno njiova moćna djelatnost, sa svoje strane ne stoje ni u kakvom odnosu prema neposrednom radnom vremenu što ih ga stoji njihova proizvodnja. (...) Zbiljsko bogatstvo manifestira se naprotiv (...) u ogromnom nerazmjeru između upotrebljenog radnog vremena i njegovog proizvoda, a isto tako u kvalitativnom nerazmjeru između rada reduciranog na čistu apstrakciju i snage procesa proizvodnje nad kojim on stražari. (...) Čim je rad u neposrednom obliku prestao da bude veliki izvor bogatstva radno vrijeme prestaje i mora prestati da bude njegova mjera, a stoga i razmjenska vrijednost – mjera upotrebne vrijednosti. Višak rada mase prestao je da bude uslov za razvitak općeg bogatstva, upravo kao i nerad malobrojnih za razvitak općih moći ljudskog mozga. Time se ruši proizvodnja koja počiva na razmjenskoj vrijednosti i sam neposredni materijalni proces proizvodnje dobija bolik koji se oslobodio nemaštine i suprotnosti. Slobodan razvitak individualnosti, i stoga ne reduciranje potrebnog radnog vremena da bi se stvorio višak rada, već uopće redukcija potrebnog rada društva na minimum, čemu tada odgovara umjetničko, naučno itd. razvijanje individua zahvaljujući za sve njih oslobođenom vremenu i stvorenim sredstvima.» MED, t. 20, str. 72-73.
[4] Marx je to dokazao u Osnovima kritike političke ekonomije na sledeći način: «Kad bi potrebni rad bio već reduciran na 1/1000, tada bi ukupan višak vriejdnosti bio 999/1000. Kad bi sad proizvodna snaga bila hiljadu puta veća, potrebni rad bi pao za 1/1 000 000 jednog radnog dana i ukupan višak vrijednosti bi iznosio 999 999/1 000 000 jednog radnog dana (...) On bi, dakle, porastao za 999/1 000 000 (...) to jest, ukupan višak ne bi još ni sa hiljadu puta većom proizvodnom snagom porastao za 1/11, tj. još ne za 3/333 (...) Ako potreban rad padne od 1/1000 na 1/1 000 000 tada on padne tačno za 999/1 000 000 jer 1/1000 = 1000/1 000 000, tj. za višak vrijednosti.» MED, t. 19, str. 203.
[5] U Nemačkoj ideologiji Marx definiše komunizam kao «ukidanje rada i svake dominacije ukidanjem samih klasa», insistirajući da se po ukidanju a naprosto po preraspodeli rada komunizam razlikuje od svih prošlih revolucija.
[6] Podvukao Marx. Vidi MED, t. 20, str. 76.
[7] Teorijska beda marksizma dospela je, kako u Francuskoj tako i u Nemačkoj, dotle da njeni portparoli brkaju apstraktni, društveno određeni rad, sa kapitalističkom organizacijom rada, a ukidanje zanata sa njenim naopakim efektom. To ih dovodi do toga da smatraju poricanjem marksizma razmatranja u Adieux au prolétariat o neizbežnoj heteronomiji apstraktnog rada. Lovorov venac, u tom pogledu, pripada J. Cl. Barbieru koji u L'organisation du travail (Le Sycomore, 1982) brka socijalizaciju rada i fabrički despotizam, zasnivajući svoju polemiku sa mnom na jednom članku, za koji citira podjednako pogrešan naslov i izvor.
[8] Dva Marxova pasusa na koje se pozivam zaslužuju da budu opširno navedeni: «Ravnodušnost prema određenoj vrsti rada pretpostavlja veoma razvijen totalitet zbiljskih vrsta rada od kojih više ni jedna ne gospodari nad svima. (...) Ravnodušnost prema određenom radu odgovara obliku društva u kome individue s lakoćom prelaze s jednog rada na drugi, pa im je određena vrsta rada slučajna i zato indiferentna. Tu je rad ne samo u kategoriji, nego i u zbilji postao sredstvo za stvaranje bogatstva uopće i prestao je da kao određenje bude spojen s individuama u nekoj posebnosti. Takvo je stanje najrazvijenije u najmodernijem obliku postojanja građanskih društava – u Sjedinjenim Državama. Tek tu apstrakcija kategorije «rad», «rad uopće», rad bez okolišenja (sans phrases), polazna tačka moderne ekonomije, postaje praktično istinita.» MED, t. 19, Uvod, str. 21.
Dalje, na 716. str. Nemačkog izdanja, Marx primećuje da se «sa ukidanjem neposrednog karaktera živog rada, kao samo individualno-pojedinačnog (...) i afirmacijom aktivnosti pojedinaca kao neposrednom opštom i društvenom (...) materijalni momenti proizvodnje bivaju oslobođeni oblika otuđenja; oni se time postavljaju kao svojina, kao organsko društveno telo u kome se pojedinci reprodukuju u svojoj posebnosti, ali kao društveni pojedinci». Mogućnost za pojedinca da se identifikuje sa «opštom» neposredno društvenom «aktivnošću» kojoj on ne može sam da odredi sadržaj, ta je mogućnost osnov socijalističkog morala: ona postavlja gubitak posebnosti i koincidenciju individualnog postojanja sa društvenim bitkom kao vrhunske ciljeve i vrline. Ali upravo to je najveća iluzija Marxa i marksista i koren svih totalitarnih kolektivizama. Upor. Adieux au prolétariat, III, 3a, a u ovom delu «Individu, société, Etat». Vidi i veoma lep esej Ferruccia Andolfija «L'utopia del lavoro come bisogno vitale», u: Problemi del Socialismo, br. 23, Milano, januar-april 1982.
[9] Centre d'études de l'Emploi, Bulletin d'information, br. 56, juni 1982.

nastaviće se