Anarkizam

Ponekad se najjednostavnije stvari čine komplikovanim. Ponekad počnemo verovati da su nam potrebni veliki teoretičari sa svojim proviđenjima kako bi naše živote učinili malo lakšim i naš svet malo lepšim. Ponekad počinjemo da se osvrćemo oko sebe prevrćući po debelim tomovima dosadne sociološke i filozofske literature, bauljajući po akademskim tribinama ili zureći u elektronske forume u potrazi za odgovorima. Ponekad u takvom društvu i izgubimo kompas, pa smisao počnemo tražiti u grotesknim sektaškim raspravama, tim nepresušnim bunarima jada i besmisla. Ponekad zaista poverujemo da sve ostaje isto jer su do sada svi pokušaji da se nešto promeni bili zasnovani na pogrešnim teorijama. I tek ponekad je dovoljan pogled kroz prozor da nas otrezni. Anarkizam

-         Jest, strano ime. Beše neki Nemac, ili Talijan, ko moj otac. Reko je da je iz nekog čudnog kraja, ne znam više odakle. Ludvik. Tako je. Došao, poradio malo kao mehaničar, popravljao motore, nešto na vršalici. Sve ti je taj znao. A noću, u baraci, objašnjavao anarkizam.

-         Anarkizam?

-         Da, čitao iz jedne knjižice što je imao i sve nam objašnjavao.

-         A šta je to anarkizam, Karlućo?

-         Ja sam ti prost čovek, rekoh ti. Šta hoćeš? Da ti tumačim ko Ludvik?

-         Dobro, ali reci mi nešto. Je li to neka priča kao ona o Velikom Karlu.

-         Ma jok, ludice, drugo je to.

Napravio je mate i duboko se zamislio.

-         Pitaću te nešto, Naćo. Slušaj dobro.

-         Hoću.

-         Ko je napravio zemlju, drveće, reke, oblake, sunce?

-         Bog.

-         Tako je, dobro. Onda ih je napravio za svakoga, svako može da ima drveće i da sedi na suncu. Kaži ti meni, je l’ tice mora da pitaju nekog da i’ pusti da lete?

-         Ne.

-         Može da leti kud joj srcu drago, i da pravi gnezdo, i da leže jaja, je l’ nije tako?

-         Naravno.

-         A kad je gladna, ili tiće kad treba da nahrani, ode pa nađe nešto, neku semenku, pa je donese. Je l’ nije tako?

-         Razume se.

-         I dobro, Ludvik je tumačio da je čovek kao tica. Slobodan je da ide kud hoće. I ako hoće da leti, onda leti. Ako hoće da svije gnezdo, svije ga. Zato što ti je i semenkica, i slamčica, da pravi gnezdo, i voda da se kupa ili da pije, sve je to Božje i Bog je to stvorio za ceo svet. Razumeš? Ako ne razumeš, ne možemo dalje.

-         Da, razumeo sam.

-         Vrlo dobro. Onda, zašto nekolicina mora da uzme pod svoje zemlju, a mi mora da budemo govedari? Otkud im ta zemlja? Jesu je sami stvorili?

Pošto je malo razmislio, Naćo reče da nisu.

-         Vrlo dobro, Naćo. Onda znači da su je ukrali.

Naćo se veoma iznenadio. Kako, zar lopovi ne idu u zatvor? Karlućo se gorko osmehnu.

-         Čekaj, ludo, čekaj – reče. – Govorim ti da su tu zemlju ukrali.

-         Ali, od koga su je ukrali, Karlućo?

-         Šta ti ja znam. Od Indijanaca, od starosedelaca. Ne znam. Rekao sam ti da sam ja prost čovek, al je Ludvik sve to znao. Uostalom, mućni malo glavom. Pretpostavi (to je samo pretpostavka) da će sutra da nestanu svi govedari sa sela. I kaži mi, molim te, šta bi onda bilo?

-         Pa, ne bi imao ko da radi na imanju.

-         Tačno. A ako niko ne bi radio na imanju, ne bi imalo ni žita, a bez žita nema leba, a bez leba niko nema šta da jede. Ni gazde. Otkud bi imali leba, kaži ti meni? Sad dobro saslušaj, pošto ćemo sad korak dalje. Pretpostavi da nestanu šusteri. Šta bi bilo?

-         Ne bi bilo više cipela.

-         Tačno. A sad pretpostavi da nestanu svi zidari.

-         Ne bi bilo ni kuća.

-         Vrlo dobro, Naćo. A sad te ja pitam šta bi bilo kad bi sutra nestale gazde. Gazde nit seju kukuruz, nit žito, nit prave cipele, nit zidaju kuće, nit ubiru žetvu. Kaži ti meni, šta bi se desilo, ako se može znati?

Naćo ga začuđeno pogleda. Karlućo ga je gledao s pobedničkim osmehom.

-         Ajde, kaži šta bi bilo kad bi sutra nestale gazde?

-         Ništa – odgovori Naćo, iznenađen tolikom besmislenošću. – Ništa ne bi bilo.

-         Ni manje ni više. A sad vidi šta nam je objašnjavao Ludvik: šusterima treba koža da prave cipele, zidarima cigle da zidaju, seljacima zemlja, i seme i plug. Tačno?

-         Jeste.

-         A ko ima kožu, ciglu, zemlju, plug?

-         Gazde.

-         Tačno. Sve je u rukama gazda. Zato smo mi siromasi potlačeni. Zato što oni imaju sve a mi nemamo ništa, samo ruke da radimo. Sad ćemo korak dalje, dobro me slušaj.

-         Hoću, Karlućo.

-         Ako se mi siromasi dočepamo zemlje i mašina i kože i peći za pečenje cigle, možemo da pravimo cipele, da zidamo kuće, da sejemo i žanjemo, zato i imamo ruke. I ne bi bilo siromaštva i tlačenja. Ni bolesti. I svi bi mogli u škole.

Naćo ga je začuđeno gledao.

Karlućo je nameštao časopise i cigarete, ali njegove misli su se bavile nečim duboko u njemu. Jako se napregao, ali u njegovom glasu nije bilo mržnje – samo vedrina i nežnost.

-         Gledaj Naćo, - nastavio je. – Sve je sasvim prosto. Ludvik je sve tumačio knjižicom, i ređ’o je stvarčice po zemlji. Tako i tako: ovaj kamičak je fabrika, ovaj čajnik je mašina, a ovi pasulji smo mi napoličari. I kažem ti da nam je pričao kako više neće biti bolesti, ni tuberkuloze, ni bede, ni eksplatacije. Svi ima da rade. A ko ne radi, nema pravo da živi. Aha, govorim ti samo za zdrave ljude i žene. Ne kažem za decu i starce, ni za bolesne. Baš naprotiv, kaže Ludvik, svi koji rade imaju dužnost da izdržavaju invalide, decu i starce. Tako jedan pravi cipele, drugi melje brašno, treći mesi lebac, četvrti žanje. I sve što urade, čuva se u jednoj baraki. U toj baraki ima svega: i jela, i odela, i školske knjige. Sve što možeš da zamisliš. I još igračke i kolači za decu, pošto je to isto potrebono kao za nas konji ili šešir. Ispred barake ima jedan koji tu radi, čuva baraku. I onda ja odem i kažem mu daj mi par cipela, broj taj i taj, a drugi traži kilo mesa, a treći čokolade, a četvrti kaput, zato što su mu pukli laktovi. Svakom ono što mu treba. Ali ništa više nego što mu treba.

-         A ako neki bogataš hoće više stvari, pa ih kupi?

Karlućo ga pogleda strogo i iznenađeno.

-         Bogataš reče?

-         Da.

-         Ma o kakvim bogatašima mi pričaš, glupavko? Nisam li ti lepo rekao da više nema bogataša?

-         Ali, zašto, Karlućo?

-         Zato što više nema para.

-         A ko je pre imao?

Karlućo se osmehnu i odmahnu glavom.

-         A ko je imao onda se prešo, zato što sad više ne važi. Za šta će mu pare, kad sve što mu treba uzme iz skladišta. Pare su parče papira. I prljave su, pune mikroba. Znaš šta su mikrobi?

Naćo klimnu glavom.

-         I dobro. Nema više novca. Ko je lud, neka ga čuva ako hoće. Niko mu ne brani. Sve u svemu, ne vredi m ni pišljivog boba.

-         A ko hoće da uzme sa skladišta više cipela?

-         Kako, više cipela? Ne razumem. Ako mi treba par cipela, odem u skladište i gotova posla.

-         Ma, ne, mislim, ako neko hoće tri, ili četiri para.

Karlućo prestade da srče mate, začuđen.

-         Tri ili četiri para, kažeš?

-         Da, tri-četiri para cipela.

Karlućo se slatko nasmeja.

-         A šta će mu četir para, kad ima samo dve noge?

Istina. Naćo se nije setio.

-         A ako neko oda u skladište pa ukrade nešto?

-         Krade? A zašto? Ako mu nešto treba, lepo traži, pa će mu se dati. Jesi lud?

-         Onda više neće biti policije.

Karlućo ozbiljno odmahnu glavom.

-         Neće više biti policije. Policija je najgora od svega. Kažem ti iz iskustva.

-         Iz iskustva? Kakvog iskustva?

Karlućo se pognuo i tiho, kao da ne želi o tome da govori, kao da su mu se prethodne reči omakle, rekao:

-         Iz iskustva, i gotovo – odgovorio je dvosmisleno.

-         A ako neko neće da radi?

-         Nek ne radi ako neće. Vedećemo kad ogladni.

-         A ako vlada neće?

-         Vlada? Šta će nam pa vlada? Kad sam ja bio mali i kad smo ostali na ulici, kad smo crkavali od gladi, moj se stari izvuko zato što je gosn Pančo Sjera otvorio kasapnicu. Kad sam postao nadničar, ni onda nam nije trebala vlada. Kad sam otišo u cirkus, ni onda. A kad sam se zaposlio u fabrici frižidera „Beriso“, vlada je jedino služila za to da nam šalje policiju kad je štrajk i da nas muči.

-         Da vas muči? A kako to, Karlućo?

Karlućo ga je tužno posmatrao.

-         Ništa, mališa. Nisam to hteo da ti kažem. Nije to za decu. Najposle, ja sam ti, štono kažu, ignorant.

Karlućo ućuta i Naćo shvati da više neće govoriti o anarkizmu. Posle je došao neki kupac, uzeo cigarete i šibice. Karlućo je onda seo na stoličicu i ćutke pio mate. Naćo je gledao oblake i razmišljao.

Iz „Abadon, anđeo uništenja“, Ernesto Sabato.