Anarho-feministički festival

Skoplje, 22-24. april
U grupi maloj, ali odabranoj (i bučnoj), vratih se jutros iz Skoplja. Ako me nije spržilo preterano grejanje u autobusu, verovatno ću preživeti i Pakao. A Pakao mi svakako ne gine, jer sam se drznuo da odem na jedan festival koji nije bio posvećen daljinskom organizovanju radničke klase, niti kukanju nad sudbom kletom čovaka pod točkovima civilizacije i industrije. Štaviše, na ovom festivalu se i dešavalo nešto, što u ovom domaćem, pripitomljenom, recikliranom anarhizmu i nije tako često.

Tri dana raznih performansa, prezentacija, predavanja, diskusija, radionica, na teme koje skrnave revolucionarnost čiste anarhističke misli: npr. pravljenje uložaka, žene u medijima, nasilje u porodici, seksualnost i masturbacija, da ne pominjem svetogrđe tipa žene i tehnologija... Kontrapunkt je već objavio detaljni program festivala, tako da spisak tema možete i da e-prelistate, ne biste li sami i same uvideli/e da bi drug Bakunjin verovatno bio vrlo namrgođen (dok bi drug Prudon verovatno već tukao svoju ženu da je prisustvovala festivalu...).

Tina, Marija i drugi ljudi iz Skoplja potrudile/i su se da sve teče što je moguće bolje, a koliko je to truda i brige zahtevalo, moglo je da se vidi po njihovim zabrinutim licima koja su proletala u žurbi s vremena na vreme tokom prezentacija i diskusija. Obezbedivši smeštaj već u četvrtak uveče za nekoliko desetina nas «stranaca» i «strankinja», Tina, Marija & Co. (skraćeno od «collective», naravno) starale su se ne samo o glatkom sledu prezentacija, već i o pripremanju hrane dvaput dnevno, tehničkoj podršci u vidu reflektora, projektora, ozvučenja itd. itd. Pošto se svakog dana festival selio u druge prostorije, ovaj organizatorski kolektiv je na kraju svakog dana čistio i spremao iskorišćene prostorije, što – zar ne – nema nikakve veze sa revolucionarnošću, a kamoli sa Marksovom kritikom kapitalizma. No, mi anarhisti smo već navikli da drugi rade za nas. Zapravo, mi smo revolucionari – kog vraga da se bavimo tim glupostima?!

Kako god, atmosfera se menjala iz dana u dan, iz sata u sat, zavisno od broja prisutnih na dešavanjima i od njihove zainteresovanosti da učestvuju u diskusijama. Tu je, po mom mišljenju, jedina loša stvar u vezi ovog festivala – neka dešavanja su bila vrlo slabo propraćena, a diskusije nisu bile česte. To je, naravno, do nas koji smo i koje su učestvovali/e u prezentacijama i radionicama - ako se izuzme tehnička prepreka u vidu usporavanja usled prevođenja na engleski, što je ipak bilo manje-više neizbežno kada se u istoj grupi nađu ljudi iz Makedonije, Austrije, Britanije, Hrvatske, Francuske, Grčke, Srbije... Pa ipak, neke diskusije i radionice donele su razne uglove gledanja, ukazale na neke probleme itd. - podigle su dinamiku.

Sa druge strane, hteo bih da pomenem dešavanja koja su za mene bila dobra i značajna na neki način. To su, redom, predavanje/diskusija na temu nasilja u porodici (partnerskoj zajednici), zatim predavanje/diskusija na temu «seksualnost i masturbacija», pa dvodnevna (dvodelna) radionica koju su radile Zoe i Lori, potom projekcija filma «Lilja4ever», D.I.Y. uložak, performans «Capitalist Whore Fantasy», prezentacije o ženama u medijima + dodatak o ženama i tehnologiji i – na kraju – fenomenalna predstava «Trans-kitchen rhytmic therapy» (Zoe & Lori).

Predavanje o nasilju u porodici, tj. partnerskoj zajednici, pokrenulo je zanimljivu diskusiju. Započeta pitanjima o prepoznavanju nasilja, (ne)razlikovanju emotivnog, verbalnog, fizičkog itd. nasilja, preko razgovora o načinima sprečavanja nasilnog ponašanja i rešavanja problema, diskusija je – po mom mišljenju – pokazala i koliko su tradicionalni koncepti roda/pola i kod nekih anarhista slabo uzdrmani. Razgovor je bio i dobar način da se pokaže koliko su razna pitanja isprepletena, i da je teško naći jednostavno i direktno rešenje. Sledeće predavanje/diskusija, o seksualnosti i masturbaciji, za mene je naročito značajno jer smo drugarica Ksenija i ja pokušali da pokažemo kako se seksualnost i svi njeni aspekti konstruišu, kako se nalazi u mreži odnosa patrijarhata i kapitalizma koja je potpuno determiniše; pokušali smo da predstavimo seksualnost kao važno polje manifestovanja i reprodukovanja odnosa dominacija/potčinjenost, kako kroz konstruisanje roda, pola i seksualnih praksi, tako i kroz jezik, fantaziju, itd. Radionica koju su radile Zoe i Lori fokusirana je na oslobađanje tela, glasa, shvatanja i afirmisanja sopstvene snage i prostora; nadasve vesela i zanimljiva, ova radionica je bila i dobar katalizator i dobar motivator – nikakvo čudo što je bila dobro posećena. Film «Lilja4ever» je film koji prikazuje jedan od puteva kojim mlada žena postaje žrtva sex-trafficing-a, njenu patnju i beznađe u koje zapada. Pravljenje uloška je bila zanimljiva rabota, svakako predstavlja korisno znanje koje vredi širiti dalje, naročito ako imamo u vidu koliko se – usled napora nas anarhista - približila Revolucija u kojoj neće biti šopinga ni osnovnih higijenskih pomagala. Performans «Capitalist Whore Fantasy» je potrebno videti, jer opisivanje neće mnogo pomoći. Pa ipak, reći ću samo da se radi o provokativnom nastupu (utoliko provokativnijem ukoliko smo manje svesni svojih patrijarhalnih shvatanja roda i pola) koji objedinjuje kritiku potrošačkog društva i već pomenutih tradicionalnih ideja o rodu i polu. Prezentacije o ženama u medijima i menjanju odnosa žene prema tehnologiji (i širenju znanja o njoj), koje su radile žene iz Hrvatske i Grčke, predstavlja neku vrstu sinteze – žena, sada objekat u medijima, svoj bi položaj mogla radikalno da izmeni odbacivanjem uloge žrtve tehnologije, upućujući se u rukovanje i poznavanje tehnike/tehnologije, čak koristeći to polje za dalju destrukciju binarne rodnosti i polnosti. «Trans-kitchen», čini mi se prilično višeslojna priča, u prvom planu ima za temu manipulisanje kapitala (i muškarca kao njegovog nosioca) životom žene koja je obeležena kao «debela», tj. neprilagođena zamišljenom idealu. Urađena u formi live TV show-a, ova je predstava vrlo direktna i razigrana, igrajući na ivici ironije i parodije, a prenoseći mrežu političkih poruka.

Toliko o mojim favoritima sa festivala. Naravno, jedno se podrazumeva: dobro druženje. Druženje je bilo toliko dobro da mi se čini da je nekada bilo na štetu festivala. No, možda sam samo staro racionalno zakeralo... Dakle, što se tiče festivala: sve u svemu – korisno, zanimljivo i neophodno.

Misha