Anarhizam i nenasilje

Da li je primena nasilja zaista neophodna da bi se izvela liberterska revolucija? Nije li nasilje u suprotnosti sa samom idejom revolucije? Ne donosi li upravo nenasilje odgovor na problem cilja i sredstva?

Mislim da liberterska revolucija u potpunosti ne može biti rezultat nasilja i to iz istih onih razloga koje anarhisti navode kada kritikuju upotrebu autoritarnih struktura koje bi trebalo da dovedu do revolucije. To mišljenje izlažem u prvom delu u kome pokušavam da opovrgnem različita opravdanja za upotrebu nasilja od strane revolucionara. U drugom delu, pokušavam opovrgnuti dva argumenta koji se obično koriste protiv nenasilja, bilo kao sredstva otpora tlačenju ili pak revolucionarnoj taktici. U trećem delu skrećem pažnju da se nenasilje ne bazira samo na etičkim principima već i na vrlo praktičnim razmatranjima reda, kao što su odnos prisutnih snaga i efikasnost nenasilja u čisto pragmatičnom smislu. Taj deo završavam pokazujući da se nenasilna strategija oslanja i na analizu realne prirode vlasti, pa i neophodnih načina da se ista, ne samo sruši već i uništi.

Cilj i sredstvo

Različiti načini legitimacije revolucionarnog nasilja

Dva najčešće korišćena opravdanja za koriščenje nasilja kao sredstva delovanja među revolucionarima su:

- Prvo bi se moglo svesti na - cilj opravdava sredstvo. Budući da je cilj onaj pravi, svi načini su dobri da se do njega dođe, iako ovi izgledaju kontradiktorno samom cilju kome se teži. Građanski rat između tlačitelja i tlačenih je neizbežan jer tlačitelji nikad neće prestati da dominiraju sem ukoliko ne budu naterani na silu. Znači da bi revolucija trijumfovala, treba pregaziti tlačitelje i zameniti stari politički sistem onim za koji se revolucionari odluče, pa makar to bilo na silu.

- Drugo opravdanje legitimisanja upotrebe sile je da je nasilna odbrana od represije legitimna. S Kako se kontrarevolucinarna represija uvek javlja, nasilje se čini neizbežnim. Ono znači neće biti slobodni izbor onih koji vode borbe već običan način odbrane od reakcije, koja će znači nositi moralnu odgovornost tog nasilja budući da je ona njegov uzrok.

Posle neuspeha i raspada komunizma, prvo navedeno opravdanje za revolucionarno nasilje srećom je zastarelo. Toliko je masakara počinjeno u ovom veku zarad boljeg sveta, do kojeg se na kraju nije došlo, da ne postoji mnogo ljudi koji misle da bi pobijanje zlih tlačitelja bilo dovoljno da zlatno doba zavlada na zemlji. Ipak, interesantno je objasniti opovrgnuće tog stava jer ta ideja i dalje tinja kod nekih, a i nije suvišno navesti ga jer će nam to pomoći da dođemo do rešenja problema cilja i sredstva, koji je osnova nelogičnosti u legitimisanju revolucionarnog nasilja.

Više nasilja, manje revolucije

Ovu rečenicu je napisao Bartelemi de Ligt, veliki liberterski pacifista iz Holandije, koji se uvek borio protiv svih formi ratovanja, horizontalnih (između nacija) ili vertikalnih (među klasama). Zaista, „da bi se smatrala uspešnom, revolucija mora biti rezultat nečeg novog. Ali nasilje i posledice nasilja, sumnja i osećanja žrtvi, kao i nastanak tendencije da se ono još više koristi od strane onih koji su ga započeli, nažalost su stvari koje su svima dobro poznate, i toliko beznadežno nerevolucionarne. Nasilna reovlucija ne može nigde dovesti, sem do neizbežnih rezultata nasilja, koji su stari koliko i svet.“ (Oldous Haksli, „Cilj i sredstvo“)

Svaka revolucija je produkt sredstava koji su upotrebljeni da bi se do nje došlo. Revolucije koje pribegavaju nasilju uvek će znači izazivati još nasilja, kao što i primena autoritarne vlasti radi oslobođenja čoveka to nikad nije uspela, sem da održi sopstvenu dominaciju¹. Bartelemi de Ligt je rekao da „upotreba sredstava rata... pretvara najispravniji cilj u nepravedan, jer oni koji se upuste u rat ne mogu da se ne spuste na isti nivo brutalnog nasilja onih protiv kojih se bore². Pa i ako pobede, u suštini su fatalno osuđeni na to da održavaju plodove svoje pobede pomoću sistema nasilne odbrane, još savršenijeg, a samim tim i nehumanijeg, i da toliko zaglibe da ne mogu da se izvuku sa puta destrukcije.“ (Bartelemi de Ligt, „Pobediti bez nasilja”)

Nijedan vid oslobođenja nikada neće moći da proistekne iz nasilja, ono je po svojoj prirodi suprotnost slobodi. Ono uništava one koji su njegove žrtve ali i pokorava one koji ga koriste, jer onaj koji koristi nasilje da bi došao do pobede nikada neće moći da ga se otarasi, moraće uvek da udari jače po potčinjenima.

Cilj nikada neće moći da opravda sredstva, jer, naprotiv, sredstva su ta koja uvek ukazuju i otkrivaju cilj³. Dakle, kako bi se revolucija koja je u načelu liberterska, mogla koristiti sredstvom kao što je nasilje, koje je u svojoj biti dominacija?

Takozvana legitimna odbrana

Pokušajmo analizirati drugi argument koji se koristi u revolucionarnoj praksi da bi opravdao pribegavanje nasilju: legitimna odbrana. Ovde se ne radi o pravu pojedinca da se brani od direktne agresije (većina pobornika nenasilja uviđa legitimnost ovog prava u slučaju ekstremne nužde), već o političkoj upotrebi tog prava da bi se opravdala upotreba nasilja navodeći kao razlog običan otpor državi.

Legitimisanje nasilja predstavlja jedan od osnovnih utemeljenja državnog aparata. Sociolog Maks Veber čak definiše državu kao „ljudsku zajednicu, koja unutar određene teritorije,... za sebe (sa uspehom) zahteva monopol na legitimno fizičko nasilje.” Mogli bismo još da dodamo da država zahteva legitimnost svih oblika nasilja, između ostalog i fizičkog nasilja, ali i moralnog nasilja kao što je oduzimanje slobode ili napad na privatni život.

U mirnodopskom periodu, jedino članovi njene policije i vojske imaju korist od takve legitimacije. U periodu rata, to legitimisanje fizičkog nasilja može se proširiti na sve građane. Tada ubistvo postaje legalno: radi se o „odbrani otadžbine”. Što se tiče države, postoje dva vida nasilja: 1) nelegitimno i nelegalno nasilje koje sprovode građani (u mirnodopskom periodu), i 2) legitmno i legalno nasilje, njeno, tj. njenih predstavnika. Na ovoj sramnoj kontradikciji države počiva većina opravdanja nasilnih revolucionara. Njihovo nasilje bila bi samo reakcija, sredstvo legitimne odbrane od državnog napada. Zasnivajući ga na legalnom nasilju države (koje je sada nelegitimno), da bi opravdali sopstveno nasilje (koje postaje legitmno u njihovim očima), kako nisu uvideli da na taj način stvaraju sopstvenu kontradiktornost, inverznu sliku nasilja njihovih neprijatelja tirana.

Ne prelaze li revolucionari suviše brzo sa „legitimne odbrane” na „legitimno nasilje”? Svako nasilje će uvek za sobom ostaviti povređenog/u pojedinca/ku. Svako nasilje je dominacija, tlačenje čoveka nad drugim čovekom.

Pretpostavljajući da pribegavamo nasilju samo kao sredstvu odbrane od represije, i imajući u vidu da će se represija kad-tad neizostavno osetiti, dolazimo do zaključka da je nasilje neizbežno. Svaka revolucija bi dakle trebala da se oslanja, barem delom, na nasilje. To znači da se drugo revolucionarno opravdanje za upotrebu nasilja kao „sredstva odbrane” svodi na podržavanje teze slične prvoj, ali u smanjenom obliku, jer pribegavanje nasilju nije promišljen izbor već obično uzvraćanje udarca tiraninu, kome se pripisuje sva moralna odgovornost. Po mom mišljenju sve to predsatvlja bežanje od svakog oblika odgovornosti, a i na taj način se suviše brzo eliminiše mogućnost nenasilne revolucije (koju objašnjavam u trećem delu teksta).

[pagebreak]

Replike na par kritika

Ovde ću odgovoriti na dve kritike najčešće upućene na račun nenasilja, koje uglavnom počivaju na nerazumevanju realnog značenja nenasilja. Druge često korišćene kritike, kao što su nedostatak realizma ili neefikasnost nenasilne taktike, obrađene su u trećem delu.

1. Ako prihvatimo ono što je rečeno u prvom delu, nije li svaka mogućnost ostvarivanja revolucije osuđena na propast, budući da će pobunjenici sigurno biti primorani da se u praksi odreknu ideala za koji se bore ukoliko upotrebe nasilje?

Naravno da nije. Treba znati da nenasilje ne znači ni pasivnost, ni rezignaciju. Nenasilje je neodvojivo od otpora. Ono ima dvostruko značenje, od kojih je svako neodvojivo od drugog: odbijanje nasilja s jedne strane, i metode protiv nasilja s druge. Nenasilje se ne svodi na neupotrebljavanje nasilja, ono u stvari podrazumeva borbu protiv nasilja, ali bez pribegavanja istom. Ovaj nesporazum o pravom značenju nenasilja najverovatnije dolazi zbog izbora samog termina kao negacije nasilja, zaboravljajući pritom da se koncept nenasilja ne definiše samo u negacijskom obliku (bez nasilja). Ova primedba važi takođe važi za termin anarhija (an arkhia = bez arkhê, bez gospodara), koji definisan kao negacija, čime se zaobilazi činjenica da se anarhistički projekat ne svodi samo na ukidanje države ( i svake autoritarne strukture), već podrazumeva zamenu države društvom organizovanom bez autoriteta i dominacije⁴. Bez tog dvostrukog značenja, anarhizam bi bio sterilan, pa i opasan, destruktivan i nihilistički, dok se anarhizam sastoji u izgradnji (liberterskih) alternativa autoritativnom društvu.

Vratimo se nenasilju i precizirajmo da ono svakako nije pasivno, već da naprotiv predstavlja borbu. Treba podvući da su građanska neposlušnost, nesaradnja, štrajk njeni bitni oblici. Glavni oslonac nenaslija je moralna savest agresora ili bar njegove okoline. Nenasilje vrši surove postupke, ali oni su moralne prirode, nenasilje je oružje, ali humanističko oružje, jer stvara veće ljude od onih koji se njim koriste, kao i onih koji su pod njegovim udarom.

2. Na osnovu svojih velikih moralnih principa, zagovornici nenasilja se usuđuju da osude one koji su se latili oružja da bi se odbranili od tlačenja, i na taj način oni potpuno ignorišu to što ponekad nema drugog izbora sem nasilja, a i ne umeju da prepoznaju prirodnu razliku koja postoji između nasilja koji koristi tlačitelj i onog koje dovodi do oslobađanja od represije.

Ne slažem se, jer biti pobornik nenasilja ne znači osudu onih koji koriste samo oružje za pokušaj oslobođenja. Ni u kom slučaju se tlačitelji i tlačeni ne stavljaju na isti nivo, niti se nenasilje postavlja kao apsolut. Nenasilje nije nekakav oblik moralnog puritanizma koje baca prokletsvo na svakoga ko koristi nasilje, u bilo kojoj situaciji. Na primer, za Gandija, iako je svako nasilje bilo „loše i za usudu u apstraktnom smislu”, važno je bilo razlikovati njegove različite oblike i kontekst njegovog pojavljivanja. Defanzivno nasilje je bilo moralno superiornije u odnosu na ofanzivno, spontano u odnosu na unapred promišljeno nasilje, nasilje neorganizovsnih grupa je bilo „razumljivije” od nasilja onih koji imaju mogućnost da učestvuju u političkom životu i da razviju snagu organizovanja; nenasilje je bilo neizmerno superiornije od nasilja, koje je bilo neizmerno superiornije kukavičluku. Takođe je govorio da je nasilje imalo makar neke odbrambene efekte i da je bilo u stanju da smanji učestalost nasilja, dok su kukavice samo pothranjivale apetit tiranina.

Nenasilje polaže na nalaženje alternativa nasilju, postoje drugi načini otpora sem nasilja, koji su čak često jako efikasni. U trećem delu ću predstaviti nekoliko argumenata u prilog toj efikasnosti na čisto pragmatičnom planu.

U tom smislu, treba primetiti da ako je nenasilje, kao sredstvo otpora represiji, dokazalo svoju efikasnost, pa i pod diktatorskim režimima, slučaj eksterminacije zahteva dodatnu refleksiju po pitanju granica delovanja nenasilja. Zaista, „savladavanje neke populacije ne znači njeno istrebljenje. Represija najčešće ima za cilj da olakša eksploataciju grupe ili društva, u najgorem slučaju njeno porobljavanje, ali nikad istrebljenje. Eksterminacija je proces totalno druge prirode, koji odgovara ideološkim obrascima a ne ekonomskim: ne može se eksploatisati ono što uništavamo.” ( C. Melon i J. Semelin, „Nenasilje”) Ova primedba dobro objašnjava da se ne radi o tome da se nenasilje posmatra kao apsolut, već kao alternativa nasilju i svemu što iz njega proizilazi.

Ne-nasilna revolucija

Ne-nasilje kao otpor

Najpre, da odgovorim onima koji optužuju pobornike nenasilja da im nedostaje realizam i da su nežni idealisti izgubljeni u velikim etičkim principima. Čini mi se da kada uzmemo u obzir ogromne proporcije represivnih snaga i različitih načina kontrole kojima trenutno raspolaže Država, kao i druge autoritativne strukture, više se čini da izabrati nasilje i oružanu borbu predstavlja manjak realizma, kao da se ne zna kakav je odnos snaga tlačitelja i tlačenih.

Koje su granice nenasilnog deolovanja? Mnogi veruju da je otpor bez oružja moguć ako protivnik pokaže određeno suzdržavanje, kao u nekom demokratskom režimu koji (u principu) reguliše svoje sopstveno nasilje. Ipak, brojni slučajevi otpora bez nasilja, od nacističke Evrope preko komunističke pa do brojnih vojnih diktatura u zemljama trećeg sveta, pokazuju da se taj vid borbe može razviti i postići izvestan uspeh, pa čak i protiv jako represivnih režima. Analizirajmo glavni razlog tih uspeha.

Psihološka snaga nenasilja

Nenasilje može biti jako efikasan način otpora represiji, čak i pod diktatorskim režimima, jer uspeva, lakše nego u slučaju nasilnog otpora, da stvori rascep kod neprijatelja i da dobije podršku javnog mnenja. Ta velika snaga leži u činjenici da „obavezivanje na nepribegavanje nasilju stvara jako specifičnu psihološku klimu, jer vojnici koji treba da sprovedu u delo represiju, ne strahuju za svoj život, dok oružana borba zbog opasnosti kojoj su izloženi, stvara kod njih ojačanje „solidarnosti trupa”. Neoružana borba pospešuje unutrašnje kontradikcije u neprijateljskom taboru, koje bi pod drugačijim okolnostima bile samo potencijalne. Nenasilna akcija u svoju korist ima kontradikcije opažene kod neprijatelja, bilo na nivou vođstva bilo kod izvršioca.” (C. Melon i J. Semelin, „Nenasilje”) Nenasilje zbunjuje i diskredituje tiranina u očima svih ljudi. S druge strane, upotreba nasilja se često pokazala kontraproduktivnom, kad je taj cilj u pitanju, jer Država je i u materijalnoj nadmoći da reaguje nasilno na takvu taktiku, i u psihološkoj nadmoći jer može opovrgnuti legitimnost nasilja potlačenih. Kao što je rekao D. A.Vels: „Grupa koja poseduje političku moć uvek je pobednik nad revolucionarima kada je u pitanju opravdavanje nasilja.”

Pored svoje velike psihološke snage, glavni argument efikasnosti nenasilja kao sredstva otpora, pa i revolucije, zasniva se na analizi dobrovoljne potčinjenosti naroda i realne prirode vlasti.

Dobrovoljno potčinjavanje

Do sada ste mislili da tirani postoje? E pa, prevarili ste se, postoje samo robovi: tamo gde niko nije potčinjen, niko ne komanduje. Ovu rečenicu, pomalo grubu prema potčinjenima je rekao Anselm Belgarik. Ona jako dobro oslikava problem dobrovoljnog ropstva. Svaka vlast, pa i ona koja se nametnula nasiljem i oružjem, ne može dugo dominirati i eksploatisati neko društvo bez aktivne ili rezignirane saradnje, većine članova, pa svojom poslušnošću, direktno doprinose toj represiji. Vladimir Bukovski je, kada je izvukao pouke iz otpora sovjetskom totalitarizmu, rekao nešto slično kao Belgarik: „Shvatili smo jednu veliku istinu saznavši da ni puška ni tenkovi, ni atomska bomba ne mogu proizvesti vlast, a ni vlast se ne oslanja na njih. Vlast se rađa zbog poslušnosti čoveka, iz činjenice što prihvata da se pokorava.”(„I vetar nastavi svojim kursom”, str. 35) Ali, ako nasilje nije u pravoj suštini vlasti, onda bi trebalo da ju je moguće ukinuti bez upotrebe nasilja. Sistematska organizacija, na nivou celog društva, brojna praktikovanja nesaradnje, građanske neposlušnosti, sabotoža, štrajkova, mogli bi dovesti do kraha kontrole celog društva, pod kojom god formom represije da se ono nalazi⁵. Ta hipoteza je toliko ostvariva da su je vojni stratezi analizirali ne bi li stvorili odbrambeni sistem, za zemlje koje su htele da smanje svoje naoružanje⁶ (ali su se bojale da to urade iz straha da se ne nađu u nemilosti svakog agresora), a zasnovan je na planskoj organizaciji nenasilnog otpora čitave populacije⁷.

Neophodnost formiranja pokreta organozovanih masa (ne dovodeći u pitanje njenu spontanost) s ciljem da se izvrši nasilna revolucija, mogla bi se činiti slabom tačkom te taktike imajući u vidu teškoće da se u tome uspe. Znači pri izboru oružane revolucije mora se računati na neophodnost formiranja masovnih pokreta (ali onda bi se gušili individualni pristupi koji bi propagirali izbor socijalne revolucije. Efikasnost ove taktike ima za posledicu to što su se pojam anarhizma i terorizma spojili u narodnoj svesti. Preostaje i taktika preuzimanja vlasti od strane manjeg pokreta, koji bi onda uspostavio privremenu diktaturu, a zatim… da li vam je poznat nastavak?)

[pagebreak]

Nenasilje radi revolucije

Dakle čini mi se da izabrati nenasilje da bi se konstruisala revolucija nije totalno nerealno i da se ono ne zasniva samo na etičkim principima. Taj izbor ne gubi iz vida ni odnose prisutnih snaga, ni prirodu vlasti, ni neophodne načine da se ona ukine. Demokratizacija velikog broja država kroz građanski otpor, na primer u Istočnoj Evropi, na Filipinima i u Južnoj Africi, pokazuje da nenasilni otpor može dovesti do nacionalnih političkih revolucija. Kao što je na početku prikazano, nenasilna akcija ima u vidu i problem cilja i sredstva. Uzaludno je, ponavljam, nadati se uspehu liberterske revolucije uz upotrebu autoritarnog sredstva kao što je nasilje, jer da bi se održala (zaboravimo počinjena zverstva koja su dovela do revolucije), nasilnoj revoluciji neizostavno trebaju druga nasilja i još jača dominacija nad onima koji bi je mogli napasti. Kako u tom kontekstu ostvariti oslobođenje svesti, koje je neophodno za istinsku libertersku revoluciju, političku, ekonomsku, ali i kulturnu i društvenu, u kojoj bi bio ukinut svaki vid dominacije među ljudskim odnosima?

Da bi se završilo sa ovim naizgled nerešivim problemom, možemo se zapitati da li to što se nasilje čini neophodnim za društvenu revoluciju, upravo ne pokazuje da svest ljudi još nije dovoljno spremna za celokupnu libertersku revoluciju. Ovo poslednje zapažanje zasigurno ne poziva na pasivnost i na beskrajno odlaganje revolucije, jer naprotiv, moramo je sprovesti počevši od ovog trena, ovde, svakodnevno, svuda, živeći je kroz ideje i akcije.

I da zaključim…

Nenasilje mi se čini takođe adekvatnim metodom za postizanje revolucije jer je, pre svega, po samoj svojoj prirodi, oslobađajuće. Ono prekida povratnu spregu koju izaziva nasilje, ono je samo po sebi revolucija, jer dela odlučno i radikalno u društvu u kom živimo, čiji je nasilje jedan od oslonaca.

Jedan pobornik nenasilja je izjavio da ukoliko neko pokuša da gradi revoluciju na duge staze pre nego li nasiljem, to je zato što se na taj način poštuju ljudi. Dakle, pitao se da li postoji način da se napravi revolucija koja poštuje ljude. Hteo bih da zaključim upravo sa ovakvim preispitivanjem koje me je i nateralo da izložim svoje misli. Moj glavni cilj je bio da branim ideju da je nemoguće da liberterska revolucija nastane iz nasilja. Takođe sam pokušao da pokažem da je nenasilna revolucija u potpunosti razumljiva, i da je moguće usaglasiti cilj i sredstva.

To sigurno nije lako, ali ko još misli da je anarhistička revolucija nešto lako za ostvariti?

Xavier Bekaert (Gzavije Beker)

Za KONTRAPUNKT sa francuskog prevela
Nikita Nimindža

Jasno je da ruska revolucija 1917 nije iznedrila totalitarizam zbog svojih ne toliko loših ciljeva, već zato što su njeni akteri bili lišeni političke etike, smatrajući da jedan pravedan cilj opravdava najnasilnije i najrepresivnije mere. To je navelo Čeha Žaka Rupnika da napiše da je „kraj komunizma takođe kraj mita… o rađanju novog društva u nasilju, ideje po kojoj da bi se napredovalo treba uništiti svog protivnika”.

2. Simone Weil smatra da je „revolucionarni rat grob revoluciji”. Preko fatalnog mehanizma moderne borbe, revolucionarni rat će ili savladati kontrarevolucija, ili će se i sama transformisati u kontrarevoluciju jer moderan rat zahteva, zbog ogromnih destruktivnih sredstava kojima se pribegava, toliki stepen etatizacije i militarizacije odbrambene revolucije da će sama biti pogođena u srce. Na primer, za vreme španskog građanskog rata, CNT je zajedno sa POUM-om, kategorički podržavala izbor nastavka socijalne revolucije i bila protiv militarizacije narodne vojske; i pored toga od septembra 1936 CNT je, pod izgovorom „antifašističke sloge“, odlučila da učestvuje u Veću za antifašističku miliciju, što je u stvari bila novooformljena katalonska vlast. Dalje, CNT je čak učestvovala u centralnoj vlasti u Madridu: četiri anarhosindikalista su se našla u savetu ministara! Predstavnici CNT-a su tada prihvatili mesta šefova vojnih korpusa, šefova policije, upravnika zatvora...

3. Prema Bartelemi de Ligt „načelo da cilj opravdava sredstva može se podržati samo u jednom smislu: uzvišeni (u originalu sacré - sveti, prim.prev.) cilj zahteva uzvišena sredstva. Budući da je socijalizam potpuno poistovećen sa humanošću, njegova sredstva nikada ne mogu doći u kontradikciju sa njim, niti ugroziti tu humanost. Zato revolucija mora doneti ljudskom rodu najuzvišeniji moral – solidarnost. Pravi revolucionar nikada ne može biti neprijatelj sa svojim neprijateljima, niti kriminalac prema kriminalcima, prevashodno zato što su kriminalci žrtve društva. Revolucija zahteva ne samo odricanje od svakog nasilja prema narodima i klasama, već i prema pojedincima.”(„Za pobedu bez nasilja”, str. 127).

4. Inače, neki anarhisti su se u tom pogledu i sami prevarili i došli do toga da negiraju svaki oblik organizacije. Krajem prošlog veka, Malatesta je branio organizaciju i „društvo” od antiorganizatora (koje ne treba mešati sa individualistima). Taj fenomen je bio posledica činjenice da je anarhistički pokret nastao kao reakcija na dominantni duh autoriteta; „zbog toga je bilo prirodno što je veliki broj anarhista bio hipnotisan tom borbom protiv autoriteta, i misleći da je autoritet (zbog autoritarnog obrazovanja koje su stekli) sama duša društvene organizacije, da je trebalo negirati i boriti se protiv same organizacije.” Što je apsurdno budući da „anarhija znači organizovano društvo bez autoriteta, podrazumevajući pod autoritetom sposobnost nametanja svoje volje... Po našem mišljenju, autoritet ne samo da nije neophodan za društvenu organizaciju, već umesto da bude blagotvoran za društvo, on kao parazit živi na njegov račun... Mi tako mislimo i zato smo anarhisti, jer da verujemo da ne može postojati organizacija bez autoriteta, mi bismo bili autoritativni, jer bismo preferirali autoritet koji smeta i zamračuje život od dezorganizacije koja ga onesposobljuje” (Luiđi Fabri, “Malatesta”).

5. Etjen de la Boesi (1530-1563), prvi koji je ukazao na dobrovoljno potčinjavanje naroda, na osnovu toga je
došao na ideju da je moguće pružati otpor bedi i represiji na način koji nije nasilje i ubistvo. On je čak mislio da bi bilo dovoljno prestati podržavati vlast da bi se ona srušila: „Možete se osloboditi tolikih gadosti, koje ni životinje ne bi podnele, samo ako pokušate, ne da se oslobodite njih, nego samo da želite to da uradite. Budite odlučni da ne služite više i eto vas slobodnih, ne tražim vam da je slomite: već samo da je ne podržavate, i videćete kako se taj div, kome su oduzeli oslonac, sam od sebe, pod svojom težinom, ruši i kida.”(„Eseji o dobrovoljnom potčinjavanju”)

6. Ali i iz čisto ekonomskih razloga, budući da, prema izveštaju iz 1998. Programa Ujedinjenih Nacija za Razvoj (PNUD), svetski ekonomski rashodi iznose 780 milijardi dolara godišnje, a da se samo 13 milijardi potroši na zadovoljavanje osnovnih sanitarnih i prehrambenih sredstava i 6 milijardi za obrazovanje svih ljudi.

7. Basil Lidel navodi neobično svedočenje nemačkih generala o efikasnosti nenasilnog otpora, posle drugog svetskog rata: „Protiv njih nisu bili toliko efikasni oblici nasilnog otpora, sem na velikim površinama ili u planinskim predelima... Njihovo svedočenje je pokazalo efikasnost nenasilnog otpora... Još je bilo očiglednija njihova nesposobnost da im se odupru. Bili su eksperti za nasilje, obučeni da savladaju protivnika koji se koristi istom metodom... Bili su zadovoljni kada bi otpor postajao nasilan i kada bi se nenasilni oblici mešali sa akcijama gerile, olakšavajući im upotrebu drakonskih represivnih akcija protiv obe grupe.” („Građanski otpor kao nacionalna odbrana: nenasilni otpor protiv agresije”, više autora, izdanje A. Adama)