Anarhizam i druge prepreke na putu ka anarhiji

Nema potrebe da ovde dajem nove definicije anarhizma – bilo bi zaista teško unaprediti one koje su još odavno dali svi ti čuveni i mrtvi stranci. Niti ima potrebe da se zadržavam na njegovim poznatim izmima: anarhokomunizmu, anarhoindividualizmu, itd. Sve je to već obrađeno u obaveznoj literaturi. Mnogo važnije pitanje je zašto danas nismo bliže anarhiji nego u vreme Godvina, Prudona, Kropotkina i Eme Goldman? Ima mnogo razloga, ali ono čime bi najviše trebalo da se pozabavimo su prepreke koje su stvorili sami anarhisti i koje bi, pre nego bilo koje druge, trebalo ukloniti. To je svakako moguće, iako ne i verovatno.

Mišljenje koje sam stekao nakon toliko godina pažljivog posmatranja i povremenih bučnih upada u anarhistički milje je da su upravo anarhisti glavni, a verujem i sasvim dovoljan razlog zbog čega je anarhija ostala samo priviđenje, bez čarobne reči koja bi je stavila u pokret. Većina anarhista su, da budemo iskreni, potpuno nesposobni za život koji bi se zasnivao na ličnoj autonomiji i saradnji. Mnogi naprosto nisu dovoljno pametni Uporno se drže svojih klasika i druge interne literature, potpuno zatvoreni za šire znanje o svetu u kojem živimo. U osnovi prestrašeni, povezuju se sa sebi sličnima uz prećutnu saglasnost da niko ne sudi o mišljenju i akcijama onog drugog sa istinski praktičnog i kritičkog stanovišta; da bilo čija dostignuća ne nadmaše preterano ustanovljeni nivo; i najzad, da tu neće biti nikog ko će dovoditi u pitanje sve poznate lozinke anarhističke ideologije.

Anarhizam kao milje ne predstavlja nikakav izazov za postojeći poredak, već samo visoko specijalizovanu formu prilagođavanja. To je način života, ili njegova dopuna, s posebnim sistemom nagrada i žrtvi. Siromaštvo se smatra obaveznim, ali upravo zato možemo da se pitamo šta u takvom položaju ovaj ili onaj anarhista može da očekuje osim uloge gubitnika, i to bez pomoći svoje ideologije. Istorija anarhizma je istorija neviđenih poraza i mučeništva – što anarhistima ni malo ne smeta da od svojih pobijenih prethodnika prave svece, sa tako morbidnom posvećenošću da se čovek pita nije li to možda zato što i oni dele mišljenje da je jedini dobar anarhista mrtav anarhista?

Revolucija – poražena revolucija – je veličanstvena, ali je njeno mesto danas u knjigama i pamfletima. U revolucionarnim pokretima ovog veka – Španija 1936. i Francuska 1968. su posebno jasni primeri – zvanične anarhističke organizacije su bile zatečene događajima, u početku potpuno nespremne da pruže pravu podršku, a ponekad i gore od toga. Razlozi su prilično jasni. Nije reč tome da su sve te ideologije bile licemerne (neke jesu). Posvećene svakodnevnom, rutinskom aktivizmu, te organizacije su nesvesno nastojale da istraju u nedogled, duboko uverene da revolucija nije moguća, ovde i sada. Zato su, u trenucima kada bi događaji nadmašili njihovu retoriku, često pokazivale strah i otpor.

Drugim rečima, ako treba da biraju između anarhizma i anarhije, većina anarhista će radije izabrati anarhističku ideologiju i podkulturu nego opasan skok u nepoznato, u svet potpune slobode, bez vlasti. Kao jedini priznati kritičari države kao institucije, ovaj od slobode uplašen narod uvek će težiti da zauzme neko sigurno mesto u svakoj pobuni koja bi bila suštinski antidržavna. Po prirodi večiti sledbenici, naći će se u ulozi nesuđenih vođa revolucije koja će za njihov položaj biti opasna isto koliko i za položaj političara ili vlasnika. Anarhisti će uvek, svesno ili na neki drugi način, sabotirati revoluciju, koja bi i bez njih mogla da uništi državu, a da se pri tom i ne osvrne na ovaj ili onaj momenat iz čuvene prepirke između Marksa i Bakunjina.

Anarhisti koji pretenduju na taj naziv nisu učinili ništa da bi doveli u pitanje ideju države, i to ne samo zahvaljujući svojim smušenim, nečitljivim tekstovima, pisanim u samo njima razumljivom žargonu, već zbog jednog posebnog i veoma zaraznog načina ophođenja prema drugim ljudima. Anarhisti koji vode anarhistička preduzeća su najveći saboteri anarhističkih pretenzija. Istina, u severnoj Americi vrh “federalnih” sindikalnih organizacija urušio se u potpunu učmalost i bezidejnost, što je u osnovi dobra stvar, ali neformalna društvena struktura anarhizma i dalje je izrazito hijerarhjska. Anarhisti se poslušno podvrgavaju onome što je Bakunjin nazvao “nevidljivom vladom”, koju u ovom slučaju čine urednici (ako ne po funkciji, onda faktički) nekoliko najvećih i najdugotrajnijih anarhističkih časopisa.

Ovi časopisi, uprkos prividno dubokim ideološkim razlikama, imaju sličan arogantan stav prema svojim čitaocima, a postigli su i džentlmenski sporazum o tome da ne napadaju jedni druge na način koji bi mogao da razotkrije sve njihove slabosti ili da podrije njihov zajednički klasni interes: hegemoniju nad anarhistima iz nižih redova. (Na primer, imate više mogućnosti da na stranicama Fifth Estate ili Kick It Over kritikujete same te časopise, a ne recimo Processed World). Svaka hijerarhijska organizacija ima više toga zajedničkog s bilo kojom drugom organizacijom, nego s nečim što je nije organizovano; a anarhistička kritika države je, što sami anarhisti nikako da shvate, pre svega poseban oblik kritike organizacije.

Antianarhisti mogu lako da zaključe da, ako vlast i prinuda već treba da postoje, neka to onda bude očigledno i nazvano pravim imenom. Za razliku od ovih pametnjakovića (uglavnom desni liberteri i minarhisti*), insistiram na svojoj opoziciji prema državi. Ali, ne zato što mislim da “država nije nužna” – što mnogi anarhisti tako često i nepromišljeno ponavljaju. Obični ljudi odbacuju ovu anarhističku tvrdnju kao čistu glupost, i to s pravom. U industrijalizovanom klasnom društvu kao što je naše, država jeste nužna. Stvar je u tome što je država stvorila uslove koji je čine nužnom, lišavajući pojedinca moći i prava na slobodno, neposredno udruživanje. Još dublje, svi stubovi na kojima počiva državni aparat – rad, moralizam, industrijska tehnologija, hijerarhijska organizacija – ne samo da nisu nužni za zadovoljavanje pravih potreba i želja ljudi, već su tome direktno suprotstavljeni. Na žalost, većina anarhističkih struja prihvata ove premise, ali uporno nastavlja da laje samo na njihov logičan ishod: državu.

Kada anarhisti ne bi postojali država bi morala da ih izmisli. Znamo da se u nekoliko navrata to i dešavalo. Potrebni su nam anarhisti operisani od anarhizma. Tek tada, i samo tada, moći ćemo da ozbiljno priđemo ideji anarhije.

Bob Blek - Ukidanje rada i drugi eseji o ukidanju rada
Anarhija/ blok 45 (http://blok45.dzabalesku.net/)