Anarhista svetske slave
Arhivi francuske tajne policije: Ko je bio Pablo Pikaso Anarhista svetske slave
Formulari, potvrde, pasoši, dozvole i izveštaji opisuju ne samo poznatog slikara, njegove navike, oblačenje, politička ubeđenja, nego i njegove prijatelje, mesta boravka, sve godišnje odmore
Specijalno za "Glas" 
PARIZ - "Pikaso Ruiz Pablo nastanio se kod osvedočenog anarhiste Pjera Manaka u jednoj zgradi na Monmartru, a iz stana izlazi svake večeri i vraća se vrlo kasno tokom noći", piše u izveštaju pariske policije iz juna meseca 1901. godine. Veliko zanimanje francuske administracije za španskog slikara i njegovu prvu izložbu u gradu svetlosti nije bilo umetničkog karaktera nego bezbedonosnog.
Smatran za anarhistu, Pikaso već na samom ulasku u Francusku dobija policijski dosije, koji se dopunjava dokumentima sve do nemačke okupacije. "Pablo Pikaso : Policijski dosije od 1901. do 1940" (Katalog rezone - Akaton) Pjera Deksa, Pikasovog prijatelja i Armana Izraela, stručnjaka za Brakovo slikarstvo, iznosi stotinak dokumenata pažljivo pribeleženih rukom žbirova francuske policije i državne bezbednosti.
Formulari, potvrde, pasoši, dozvole i izveštaji opisuju ne samo poznatog slikara, njegove navike, oblačenje, politička ubeđenja, nego i njegove prijatelje i mesta boravka, kao i sve njegove godišnje odmore.
Pikaso se za Pariz preselio 1904. godine i svoj atelje smestio u Bato-Lavoar. Zbog svojih simpatija prema anarhističkim i revolucionarnim pokretima, on je nadziran više nego ostali stranci. Međutim, Pikaso nije imao nikakvih problema sa policijom sve do 1918. godine, do venčanja sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom.
Da bi stali pred matičara, Pablo i Olga, stranci u Francuskoj, morali su da dobiju policijske izveštaje o podobnosti, zaradama i neosuđivanju. Pikaso, osvedočeni frankofil, kao slikar zarađivao je 25 franaka dnevno i nikada nije osuđivan. Međutim, 1911. godine, on je bio u istražnom postupku povodom krađe dve iberijske statue iz 6. veka pre Hrista, vlasništvo Luvra.
[TABLE]
Pjere, Apolinerov sekretar, ukrao ih je iz muzeja 1907. godine i sakrio kod Pikasa. Slikajući "Gospođice iz Avinjona", Pikaso se nadahnjuje statuama, za koje nije znao da su ukradene. Afera se brzo završila, tako što je Apoliner bio uhapšen, a Pikaso je samo svedočio.
Policija je Pikasu izdala dokument o neosuđivanju, te se venčanje obavilo jula 1918. godine u opštini sedmog okruga, a potom u ruskoj pravoslavnoj crkvi Aleksandra Nevskog u Parizu. Na venčanici stoji puno ime španskog slikara - Pol Dieg Žozef Fransoa Žan Nepomisen Krepen de la Tre Sent Trinite Ruiz i Pikaso, a kumovi su Kokto, Maks Žakob i Apoliner. Od tada, njegov policijski dosije nosi broj 74.664, a svetska slava mu je pomogla da policija manje prati njegova kretanja.
Po izbijanju građanskog rata u Španiji, Pikaso je podržao republikance i naslikao "Gerniku", ali Frankova pobeda mu je zabranila bilo kakav odlazak u otadžbinu. U proleće 1940. godine, Pikaso je pisao ministru pravde i tražio da postane francuski državljanin.
Tada je započela ogromna policijska istraga o privatnom i poslovnom životu slikara. Poreska prijava pokazala je da je 1939. godine platio porez od 685.000 franaka (260.000 evra), dok je raport policijskog inspektora ukazao da je Pikaso "neosuđivan", "poznat", "cenjen", "apolitičan" i "koristan za zajednicu".
Međutim, Državna bezbednost je iznela čitav dosije neosnovanih pretpostavki: "anarhista", "komunista", "prikriva novac u inostranstvu", "sumnjiva osoba", tako da Pikasu nikada nije odobrena naturalizacija. Katalanski slikar, ponižen ponašanjem francuskih vlasti, nikada nije obnovio zahtev. Zadržavši špansko državljanstvo, Pikaso je do smrti živeo u Francuskoj.
U svoju otadžbinu nikada se nije vratio, jer se zarekao da to neće učiniti dok god je Franko živ. Pikaso je umro 1973, a Kaudiljo dve godine kasnije.