Anarhija je ljubav
Svima je poznato da je teško definisati anarhiju. Anarhizam je često kritikovan zbog određivanja anarhije negacijom, negacijom vlasti. Nema ničega čudnog u tome, mada, anarhija i vlast stoje u antitezi, poput dobra i zla, ili ljubavi i mržnje. Kada je anarhija bila prirodni oblik društva, ljudi nisu imali potrebe da je definišu. Tek nakon što su iskusili vlast i proučili njenu prirodu, i njena antiteza je takođe mogla da bude definisana kao fenomen svoje vrste. Tako da nema razloga za stid zbog izvlacenja definicije anarhije iz vlasti. Vlast je zarazna bolest, a mržnja njen simptom. Posedovanje vlasti kvari ljude, jednako kao i potčinjavanje istoj.Vlast kvari lenjošću uma, sa željom da se poseduje i istovremeno potčinjava. Ali ono sto je najgore od svega, vlast otuđuje ljude jedne od drugih.
Osoba koja se nalazi unutar hijerarhije je vezana zahtevima uloge koju određije njena pozicija, i njeni odnosi sa drugim ljudima u istoj hijerarhiji su koreografisani nužnošću potčinjavanja, ne ostavljajući mesta za lične preferencije: puno je lakše naterati ljude da se potčinjavaju, i da rade ono što ne vole, kada su ti ljudi otudjeni u odnosu na onoga koji zapoveda. Ljudi koji pripadaju različitim hijerarhijama su podeljeni na prijatelje i neprijatelje, otuđeni zahtevom lojalnosti: odanost određenoj zastavi pretpostavlja spoljne neprijatelje, "patriotizam jednostavno znači ubij nevernike". Mnogo je lakše kontrolisati ljude koji su izolovani jedan od drugoga.
Ova otuđenost u potpunosti prozima društvo koje je zaraženo vlašću. To se može videti kada radnik/ca za kasom koji/a uslužuje jednu mušteriju za drugom a da ih pritom i ne udostoji pogleda, i kod radnika kojeg nije briga ko će upotrebiti proizvode njegovog rada, već se jedino stara za količinu rada koja mu je potrebna da prehrani svoju porodicu. To se može videti kod nastavnika koji promrmlja lekciju sa lista papira, i kod prolaznika koji ce prepustiti policiji da spreči tinejdžere dok prebijaju svog druga. Možete se suočiti sa otuđenošću u metrou, kada ljudi isprazno zure jedni kroz druge, sjedinjeni u zajedničkom, ali bezizražajnom plesu.
Otudjenje je u pitanju i kada se kaže: "Nemoj se plašiti zlih ljudi, plaši se indiferentnih, jer njihovom tihim pristankom su počinjeni najstrasniji zločini." Da, buđenje iz indiferentnosti je glavni prioritet, ali samo buđenje može da uzrokuje promene na bolje i na gore. Društvo koje je probuđeno i gurnuto na put mržnje jeste katastrofa, svaki put kada se to desi.
Mržnja je najdestruktivnija emocija. Ne samo da izaziva uništenje, ona je i destrukcija sebe: mrznja dolazi na mesto drugih emocija, zamagljuje um, i na kraju prelazi u stanje zavisnosti, nudeći jednostavno rešenje na bilo koji problem. Uništavanje nije stvaranje, uvek je lakše pronaći žrtvenog jarca umesto razotkrivanja pravog uzroka konflikta ili pronalaska načina za njegovo razrešenje.
Put od indiferentnosti do mržnje je još lakše preći pošto je i mržnja posledica otuđenja. Na kraju, mržnja je finalna faza otuđenja, otuđenje na delu. Sve komponente tog osećanja - strah, nerazumevanje, indiferentnst, agresija - potiču iz istog izvora.
Otuđenje je ono što dovodi do nerazumevanja putem izolacije ljudi. Nerazumevanje donosi ksenofobiju, strah od stranaca, strah od nepoznate opasnosti. Nerazumevanje blokira razmišljanje, ometa percipiranje bilo čega novoga ili nepoznatoga. Ono takođe hrani agresiju neispunjenim željama, neispunjivim zbog nerazumevanja.
Agresivnost, kao potreba da se povredi drugi, jedino je moguća uz pomoć indiferentnosti, odbijanja saosećanja. Vojska troši čitavu godinu maltretirajuci regrute, jedino sa svrhom da potisne instinkt empatije koji je urodjen svakom živom biću, da bi ih naterala da poslušaju bilo koje neljudsko naređenje i povuku okidač bez razmišljanja.
Mržnja je nemoguća kad god ljudi razumeju jedni druge i imaju saosećanja jedni za druge.
Upravo zato su velike duhovne vođe čovečanstva, od Bude i Hrista do Lava Tolstoja, Mahatme Gandija i Džona Lenona, prpovedali samo jednu stvar. Sve što nam treba je ljubav (All you need is love). Sve religije sveta, sa svim svojim spoljašnjim razlikama, sjedinjuju se u zajedničkoj tački, a ta tačka je ljubav. Volite druge kao što volite sebe.
Isto je i sa anarhizmom: duhovni pokret u okviru njega ne može izbeći istu tu tačku. Anarhija je negacija vlasti, ljubav je negacija mržnje. Primenom logične negacije na izjavu "vlast stvara mržnju", dobićemo suprotnu izjavu: "ljubav stvara anarhiju" (sudeći po formalnoj logici, da bi negirali određenu tvrdnju , moramo negirati desnu i levu stranu i zameniti im mesta). Tako to ide: tama može biti poražena jedino svetlošću.
Tama mržnje ne može da izvede čovečanstvo iz košmara vlasti, to može biti učinjeno jedino plamenom ljubavi. Suviše često, izgubljeni u borbi za opšte dobro, mi zaboravljamo koliko je to važno, boriti se za nešto, a ne protiv nečega.
S ljubavlju,
Dmitri Borodaenko