Analiza pobede u Francuskoj

U prošlonedeljnom izdanju britanskog magazina “The Economist” posvećeno je puno pažnje pokretu u Francuskoj. Liberalistički časopis je bio duboko zabrinut za to da li će francuska vladjuća klasa da poklekne pred uličnim protestima i na taj način izbegne «svoj 'Tačerkin trenutak'» ili neće – i tako izbegne «tačku kada je zemlja mogla da testira protest predvođen sindikatima i nametne liberalnu ekonomiju bojažljivoj javnosti». Danas, postalo je jasno da je poklekla. Iako tek treba videti kako će francuska vlada pokušati da modifikuje sopstveni poraz, pobeda je sasvim jasna. Ali koliko je važna ova pobeda, ma koliko parcijalnom se može pokazati onog momenta kad "socijalni dijalog" bude ponovo uspostavljen? “The Economist” nam može dati neke naznake, pošto su bili među najvažnijim intelektualnim pešadincima neolibralnog napada na ušančene radničke klase Evrope. Njihovo izdanje od 1. aprila, koje se naširoko bavilo situacijom u Francuskoj, uključuje i specijalni izveštaj o tome kako se “Francuska suočava sa budućnošću”. U proširenoj uvodnoj reči, naslovljenoj po poznatom prikazu Francuske revolucije Čarlsa Dikinsa, njegovom romanu “Priča o dva grada”, magazin objašnjava aktuelne nemire kao proizvod podeljenog društva. Sa jedne strane, kaže se, Francuska je okrenuta ka budućnosti, otvorena za biznis, «dinamična i veoma obučena» - što je činjenica koja se oslikava u drastičnom rastu profita 40 najuspešnijih kompanija, koji su narasli za 50% od 2004. do 2005. I sa druge: deo Francuske koji je zagledan u prošlost, statičan i koji poriče realnost, «1m-3m ljudi koji su izašli na ulice» i hiljade «trablmejkera» koji su se suprotstavili vladinim tržišnim reformama.

Tom preplašenom i staromodnom delu francuskog društva je premijer, Dominik de Vilpen, tako očajnički želeo da pomogne, objašnjava “The Economist”. Uvođenjem Zakona o Ugovoru o prvom zaposlenju, “CPE”, on je pokušao da dekretira «da se bori protiv masovne nezaposlenosti u Francuskoj, koja je dosegla 23% mladih, dok jedan od dvoje od njih živi teškim uslovima javnih stambenih projekata». Iznenađujuće, njegova darežljivost nije ispoštovana od strane nezahvalnih francuskih demonstranata/kinja, koji/e su iskazali/e potpun nedostatak brige kako za sebe tako i za suburbani proletarijat za koji se vlada navodno borila. I sada, sa današnjom pobedom, oni su nesumnjivo porekli princip realnosti i suprotstavili se reformi koja je mogla da vrati Francusku na pravi put. Put koji su trasirale Tačerkina i Reganova revolucija iz 80-ih, to jest, one koje je “The Economist” promovisao sa puno žara u to vreme. Ne kao rezultat 'ideologije', naravno, već njihovom sposobnošću da shvate Realno, i razumeju u kom pravcu je usmeren Razum istorije.

Ali, dok “The Economist” lamentira, čitava afera u Francuskoj se razvila u «preventivni protekcionistički štrajk», koji, ukoliko bi uspeo - što svakako sada jeste - potkopao bi «potrebu Francuske da se suoči sa, i da prihvati, globalni kapitalizam». Jedino u francuskim poslovnim školama, koje su zaobišli demonstranti/kinje, sit-inovi i okupacije, premijer je mogao da pronađe onu sortu studenata koji su obdareniji od prosečnog/e srednjoškolskog ili univerzitetskog “poričućeg konzervativca”: Jedino «studenti na takvim mestima, učeni najnovijim znanjima iz oblasti finansija i ekonomije, razumeju cenu koju će Francuska platiti ako odbije da se promeni», požalio se “The Economist” – u zemlji koju je zajašila revolucija [i] koja «se nikada nije propisno de-marksizovala (déMarxisé)».

Što nas vraća na uticaj ove pobede. Sa današnjim povlačenjem CPE-a, Francuska se u najmanju ruku nije “de-marksizovala” - što će reći, ako se prevede sa jezika političke ekonomije na običan engleski, francuska radnička klasa nije silom pokorena i poražena, kao što je to jednom bio slučaj sa britanskim rudarima i štamparima. Pokret protiv CPE-a je dokazao da vredi boriti se - i da “realnost” predstavljena od strane neo-liberalnog kapitalizma može biti poražena. Ali, moramo se svi postarati da zapamtimo, ni “The Economist” ni vladajuća klasa čija stanovišta on izražava, neće odustati.

«Rat će možda biti potreban da se sjedine dve [Francuske], ali to nije prava bitka», upozoravaju svoje čitalaštvo – zato što reforme nisu «sušinski radikalne», što je u suprotnosti sa «raskidom sa francuskim socijalnim modelom» koji zagovara de Vilpenov kolega i rival na predsedničkim izborima zakazanim za narednu godinu, Nikolas Sarkozi. Opet, na prostom engleskom: Neka predstojeći izbori idu svojim tokom, i neka se političari pretvaraju. Onda, kada dug praznih obećanja bude plaćen parlamentarnoj demokratiji, pokrenite napad na radnike/ce i studente/kinje - ali udarite ih jako, tako da se više ne podignu na noge! I napadnite ih inteligentnije, kao što je to vlada uradila prošlog avgusta, kada je uvela svoj CNE-zakon u sred letnjeg raspusta.

* * *

Pokret sa preovlađujućim učešćem studenata/kinja koji je danas izvojevao pobedu, mobilisao je svoje snage jedino protiv onoga što jeste; kao takav, njegov uticaj ne bi trebao da bude precenjen od onih koji sebe smatraju revolucionarima/kama. Jedini način na koji je mogao biti uopšten, bio je odozdo i bez, izvan domašaja birokratija zvaničnih sindikata i studentskih organizacija. To, ipak, nije bilo ono što se dešavalo. Svet za koji je vođena borba, od februara do aprila, nije bio “drugačiji svet” za koji tvrdimo da je moguć, s one strane plaćenog ropstva i države. Ali bila je to borba protiv “drugog sveta” koji su pokušali da nam nametnu, sveta koji se uvek opisuje sa kvazi-objektivnim jezikom političko-ekonomskog realizma - i u tome, bili smo uspešni.

Istorijski poraz britanksih rudara je, od 1985, interpretiran kao neizbežan - i njihova borba je prikazivana kao borba protiv istorije i neizbežnog. Ali ona je to bila samo ukoliko njihovu borbu posmatramo kao izolovano pitanje uglja u britanskoj ekonomiji. Ne ako ga posmatramo kao nešto što je više od očajničke odbrane njihove teritorije, kao pokušaj da se krene mimo onoga što-jeste, i logike kapitalističkog razvoja - ka svetu u kome će naši izbori biti širi od “Pokoravanja i Ropstva, ili Nezaposlenosti i Očaja”.

Kapitalizam ne može da postoji a da većina nas pati zbog njegovih posledica. U tom smislu, ima određene realnosti u suprotstavljenim interesima francuskih studenata/kinja i banlieu omladine, koji će vlada i dalje pokušavati da koristi ne bi li ih okrenula jedne protiv drugih. Zajednički interesi ne postoje u kapitalističkom svetu: tek kada se posmatra iz perspektive drugačijeg sveta, onda možemo govoriti o tome da su naši interesi uzajamno zavisni, - naši interesi da imamo i dostojanstvo i bezbednost, slobodu i garanciju da sutrašnjica neće biti borba za opstanak.

Najveći sindikati u Francuskoj sada su zauzeti pronalaženjem rešenja za krizu “francuskog društva”; krize koje je i realna i doživljena kao takva. Ono što oni zovu “profesionalnom socijalnom bezbednošču” je, većim delom, inspirisano modelom o kojem se obično govori kao o “Danskom modelu fleksigurnosti” - koji kombinuje programe osiguranja za nezaposlene sa veoma fleksibilnim, zaposli-i-otpusti tržištem rada. Ovo je takođe barjak pod kojim se komisija EU priprema za “fleksibilniju, kompetitivniju Evropu”. Sve nepravde i nejednakosti ovog sistema nisu važne - sam živim u dnevnoj realnosti njegove logike - takođe vredi podsetiti da je ovaj sistem rezulat klasne borbe i klasnih kompromisa, a ne plan koji je kreiran odozgo. On se oslanja na izrazito sindikalizovanu radničku klasu, i jedan od naviših nivoa oporezivanja na svetu. Bez ovih faktora, sve što bi opsatalo je fleksibilnost - ne sigurnost. I niko ne bi trebao da bude ubeđen da je ovo cena koju će vladajuća klasa Evrope biti spremna da plati za elastičniju radnu snagu - ikada. Ono što oni žele jeste “raskid” o kojem je Sarkozi govorio, i koji je Tačerka jednom predstavljala. Danas smo pobedili, ali ćemo sutra morati ponovo da se borimo protiv njih.

Jonas Bals - www.frihetlig.org
antiautoritarni antikapitalista