Ambis

 

Glava ti naglo tone ka tmini,
Rukom besno lupaš o stepenik
Na koji si pao.
Zakoračivši povijenim kolenom
Kao stopalom,
I umorno naslonivši telo na kamen
Pitaš se može li čovek niže da padne?

Uvek se može niže padati,
I niže se može korenje gristi,
Uvek se može zgrtati prašina
I smolom se krpiti džepovi pohabani,
Prašina može upasti u oči,
Spaliti trepavice, napuniti usta,
Možes bljuvati krv umesto reči,
Ali nikada ne možeš toliko nisko pasti,
Koliko ambis može nisko da te dočeka.

 

Jutro

Još jedno jutro dočekujem otvorenih očiju.
Ne sećam se kada sam poslednji put
Izašao iz sna
U momentu kada zora oslikava horizont.

U trenu kada se dan rađa,
Ja umirem.
Sklapam oči i umirem svakog jutra.