5.0. POZNATI SKVOTOVI (3)
5.9. Hafenštrase
Hafenštrase (nem: Hafenstraße) je naziv za skvotirane zgrade u ulicama "Hafenstraße" i "Bernhard-Nocht-Straße" u St. Pauliju, delu Hamburga u Nemačkoj. Danas je Hafenštrase legalizovan i sastoji se od 12 zgrada u vlasništvu zadruge kojom upravljaju stanari. Prazni stanovi i kuće su zauzeti 1981. godine i od zauzeća do 1992. godine je dolazilo do čestih sukoba sa policijom ili fašistima i huliganima. Pokušaji iseljenja tih kuća su uvek propadali jer su skvoteri uspevali da skupe hiljade simpatizera i stotine uličnih boraca.
Tokom 1980-ih, Hafenštrase je bio žarišna tačka autonomnog i skvoterskog pokreta u Nemačkoj. Od 1984. do 1990. tu su se održavala godišnja okupljanja autonomnih, kojima je prisustvovalo i po 5000 ljudi, na kojima se raspravljalo o skvotiranju, anti-NATO politici, anti-nuklearnoj politici, problemu političkih zatvorenika i međunarodnoj solidarnosti. Za razliku od ostalih društvenih pokreta u kojima je bilo najviše studenata ili mladih radnika, među skvoterima u Hafenštrase je bilo najviše lumpenproleterijata, pankera i ljudi povezanih sa crnim tržištem. Jedan od grafita na njihovim kućama je glasio: “Kriminalci celog sveta ujedinite se!” Skvoteri su probleme između sebe rešavali “revolucionarnom pravdom”. Npr. silovatelja iz svojih redova ne bi predali policiji, nego bi ga brutalno pretukli, obrijali, ponižavali i slično.
1986. je došlo do pokušaja da se skvoteri iz Hafenštrase izbace napolje. Nekoliko građevina je osvojeno od strane vlasti, ali je jezgro od osam zgrada ostalo netaknuto. 20. decembra 1986. su održane demonstracije podrške Hafenštraseu na kojima je marširalo 12.000 ljudi od kojih je 1500 bilo organizovano u crni blok. Na čelu kolone su nosili transparent: “Gradimo revolucionarnu dualnu moć!”. Tokom marša je došlo do težih okršaja sa policijom u kojima u kojima su skvoteri pretukli i povredili 100 policajaca. Dan kasnije je gorelo 13 robnih kuća u Hamburgu, a šteta je iznosila 10 miliona dolara.
1987. vlasti su preduzimale još nekoliko akcija protiv Hafenštrase, a odmazda je usledila 23. aprila 1987. kada su skvoteri u roku od 15 minuta napali kuće gradskih funkcionera, sudove, prostorije gradskih vlasti i gradski radio Hamburg. Grad je tada proglasio skvotere za “državne neprijatelje broj 1” i u Hamburgu je proglašeno vanredno stanje. Hiljade policajaca je došlo iz cele Nemačke, a granice su bile zatvorene za sve koji su čudno izgledali. Skvoteri su utvrdili kuće čeličnim vratima i bodljikavom žicom na fasadama i krovovima, u slučaju helikopterskog napada. Mesec dana pre toga je otpočelo emitovanje piratske radio stanice “Radio Hafenštrase”, koja je izveštavala o situaciji. Borbe su trajale čitav dan, stotine ljudi je bilo na barikadama, molotovljevi kokteli su leteli, prevrnuta kola, zapaljene gume… Uveče su barikade ostale čitave, a na jednoj od kuća je postavljan transparent sa natpisom “No Pasaran!”. U sledeće dve sedmice je došlo još 2000 policajaca, i napadi policije su se bezuspešno nastavljali. Posle 15 dana borbi, gradonačelnik Donaji je odlučio da se napadi obustave, da se prekine vanredno stanje i da se Hafenštrase legalizuje. Skvoteri su uklonili barikade i poslali gradonačelniku buket ruža, a gradonačelnik je za iznalaženje političkog rešenja dobio medalju Theodor Heuss. Nikad se više nije kandidovao.
1990. je usledila još jedna kampanja protiv Hafenštrase, tvrdeći da podržavaju Frakciju Crvene armije, koja tamo živi. Usledio je napad 1000 policajaca, poslatih od nemačkog državnog tužioca, ali nikakvi dokazi nisu pronađeni koji bi potkrepili te optužbe. U oktobru 1991. u Hamburgu se pojavio računarski virus koji je izbacivao je poruku “Hafenstraße remains!”. 1992. kada je ugovor o zakupu istekao, kuće su prodate zadruzi, da bi se stišali sukobi skvotera i države. O Hafenštrase je do sada snimljeno preko 7 dokumentarnih filmova i napisano više knjiga.
5.10. Kan Paskal
Kan Paskal (Can Pasqual), samoodrživi socijalni centar, je skvotirana farma na Koljseroli, planini pored Barselone, Španija.
Mesto je naseljeno decembra 1996. od strane grupe ljudi koji veruju u samoodrživost, organsko uzgajanje (permakulturu), skvotiranje i nepokoravanje sistemu. Od tada su se mnoge grupe pridružile Kan Paskalu stvarajući mrežu kreativnog otpora: ženske grupe, drugi skvoteri, anarhisti, antimilitaristi i ostali. Stalno se održavaju radionice, sastanci i diskusije na teme ekonomske globalizacije, čistih energija i alternative automobilskom transportu. Prave makrobiotičke hlebove za sebe i za druge socijalne centre u Barseloni. Učestvovali su u drugom zapatističkom okupljanju protiv neoliberalizma i za čovečanstvo, jula 1997. godine, gde su držali diskusije o alternativnim ekonomijama.
5.11. Karlo Rojc
Bivša kasarna JNA Karlo Rojc, kolokvijalno Rojc je skvot i multimedijalni centar u Puli, u Hrvatskoj. Zgradu koriste razna udruženja i muzički bendovi, a klubovi su često okupljalište pulskih ljubitelja alternativne muzike.
Bivša vojarna Karlo Rojc je najveći i najdugovečniji skvot U Hrvatskoj. Postoji od 1991. kada se JNA povlači a prostor polako počinju da naseljavaju šarene skupine bendova, aktivista, umetnika, manjina, udruženja i pojedinaca koji tu nalaze mesto za rad, organizovanje, hakovanje – ukratko, autonomno područje za proizvodnju sopstvene kulture. Danas je Rojc multikulturalni društveni centar kojim autonomno upravljaju njegovi korisnici/ce i u kom se nalazi 70 udruženja od kojih je većina aktivna. Među njima su i Monteparadiso, Metamedija, Udruga igrača bilijara, Udruga hrvatskih veterana domovinskog rata, Udruga Bošnjaka branitelja, udruženja Srba, Makedonaca, Roma, Mađara, aerobik, ritmička gimnastika, borilačke veštine (karate, itd.), joga, INat kazalište, Zelena Istra, invalidi, plesači Zaro... Imaju i haklab u kom koriste isključivo GNU/Linux i slobodan softver. U manifestu "Rojca" stoji da se oni protive bilo kakvom obliku nacionalizma, seksizma, homofobije i nasilja, a zalažu se za solidarno društvo bez privilegovanih i diskriminisanih. Prostor se nalazi u centru Pule, u ulici Gajeva 3, a površine je oko 20.000 kvadratnih metara, zajedno s pet hektara okolnog zemljišta. Do sada je oslikano više od 4.000 kvadratnih metara hodnika te hodanjem prostorom se prolazi kroz rad 60-ak umetnika, tako da »Rojc« sve više nalikuje galeriji. Rojc, uz mnoge strance i namernike, posećuju i mladi i sve druge starosne skupine Pule. Svake godine mesto je održavanja festivala pank-rok muzike, dok su manji koncerti česti i tokom cele godinu.
5.12. Kepi
Kepi (nem: Köpi) je autonomni kulturni centar u Kepeniker ulici (Köpenickerstrasse) u Berlinu, koji je nastao kao skvot 1990. da bi kasnije bio legalizovan. U njemu živi i radi oko 50 ljudi, uključujući i decu koja tu žive od rođenja. Zgrada je zauzeta 23. februara 1990. u Kepeniker ulici 137 , odmah pored istočne strane berlinskog zida. To je bio prvi skvot u Istočnom Berlinu od strane zapadnih Berlinaca. Ubrzo je to postala raširena praksa, jer je stanovništvo prelazilo iz istočnog u zapadni deo, i ostajalo je puno napuštenih prostora. Leta 1991. dolazi do sporazuma stanara i vlasnika, stambenog preduzeća. U prostoru se organizuju svirke, žurke solidarnosti, narodna kuhinja, besplatan bioskop, časovi jezika itd. Nikada nisu primili nikakav novac od fondacija ili od države i planiraju da nastave s tom politikom. 2005. proslavljena je petnaestogodišnjica Kepija.
5.13. Kino Princeza
Kino Princeza (Cine Princesa) je bio poznati socijani centar u napuštenoj zgradi bioskopa, u centru Barselone, Španija.
Nalazio se u jednoj od najvećih avenija u Barseloni, svega 200 metara od najveće policijske stanice, blizu svih većih banaka i katalonske i gradske vlade. Stari bioskop je ležao prazan 12 godina, pre no što je skvotiran 10. marta 1996. Veoma je brzo renoviran, i u njemu su počele svakojake aktivnosti: koncerti, pozorište, filmovi, tribine i izložbe. Društveni centar je ubrzo stekao popularnost u susedstvu, kao i veliki medijski interes. Tu su se održavale i velike žurke za prikupljanje pomoći zapatistima.
U julu je stigao nalog za iseljenjem i usledilo je tri meseca demonstracija, festivali solidarnosti, sa mnogim poznatim izvođačima. Rasprava o tome je stigla i do katalonske skupštine. I pored svega, 28. oktobra je stiglo 30 policijskih marica, 2 helikoptera i preko 200 teško naoružanih specijalaca. Oko četrdeset skvotera se zabarikadiralo unutra i gađalo policiju, a kada su policajci stigli do njih, pretukli su ih, vređali, uhapsili ih sve i odveli ih u policijsku stanicu, gde je nasilje nastavljeno. Omladina iz kraja se ubrzo okupila, i njih oko 2000 je otišlo pred policijsku stanicu da zahteva puštanje 48 uhapšenih. Uveče su se demonstracije raširile po centru grada, policijska kola su paljena i uništavana, a borbe su trajale do ranih jutarnjih časova. Prinudno iseljenje socijalnog centra Kino Princeza 1996. je bila prekretnica u razvoju skvoterskog pokreta u Barseloni i od tada je pokret sve jači. Posle ovog nasilnog gašenja jednog omladinskog bioskopa, masovni mediji su počeli da govore o skvoterima. Veliki broj građana koji su videli scene policijskog nasilja na medijima, su počeli da podržavaju pokret. Vlada je postigla upravo suprotan efekat – hteli su da ugase pokret, ali su ga ojačali. 1997. skvotovi počinju da niču kao pečurke posle kiše u Barseloni. Ipak, četvoro uhapšenih skvotera je dobilo ukupnu zatvorsku kaznu od 8 godina.
28. oktobra 2006. je uličnim manifestacijama u Barseloni obeležena desetogodišnjica iseljenja ovog socijalnog centra.
[Nastavak za sedam dana: POZNATI SKVOTOVI: Kristijanija, KUDRUC]