35. samit G8

Carta, 3. jul 2009.

Naredne nedelje, oči većeg dela svetskih medija biće uprte u L'Aquilu, Abruzzo, zbog 35. samita G8. U prvom planu biće odgovori na aktuelnu globalnu ekonomsku krizu. Kao i uvek, očekuju se protesti - mada verovatno neće imati međunarodni karakter kao što je to bilo uobičajeno tokom protekle decenije.

Pre osam godina, širina, obim i militantnost protesta protiv G8 u Đenovi, kao i brutalna reakcija policije, zaslužili su globalnu medijsku pokrivenost. Taj događaj postao je deo globalnog ciklusa borbi kog su činili i protesti protiv drugih samita širom sveta, kao i simultane demonstracije održane [takođe širom sveta - prim. prev.] tokom trajanja samog samita u Đenovi. Od početka ovog veka, milioni ljudi su bili na ulicama da bi protestovali protiv doktrine neoliberalizma - programa privatizacije, deregulacije i finansijalizacije - tvrdeći da je "drugačiji svet moguć".
 
Sa aktuelnom krizom neoliberalizma, međutim, čini se da je alterglobalistički pokret zapao u ćorsokak. Iako se može pokazati da će sledeće nedelje širom Italije ljudi u velikom broju izaći na ulice, globalna priroda protesta koje je prethodno karakterisala slična dešavanja u velikoj meri neće biti tu. Takav je slučaj kako sa onima od kojih se očekuje da će doći u Italiju, tako i sa demonstracijama koje su organizovane tako da se podudare sa protestima koji će biti održani na drugim mestima širom sveta.

U Nemačkoj, planirano je održavanje dvaju demonstracija. Jedne će biti održane u Berlinu u subotu 4. jula, pre održavanja samita G8. Organizovane su od strane većeg broja radikalno levih grupa i čini se da će biti relativno male. Druge su antikapitalističke demonstracije koje su planirane za subotu 11. u južnom nemačkom univerzitetskom gradu Frajburgu, dan nakon samita. Nijedna od većih mreža ili organizacija levice i radikalne levice nije pokazala puno interesovanja za bilo kakvu mobilizaciju. Attac Nemačka, koji je igrao važnu ulogu u mobilizaciji za Đenovu i proteste protiv G8 u Hajligendamu 2007, čak ni ne spominje samit u L'Aquili u svom poslednjem e-biltenu (mada su se, što je interesantno, mobilisali za aprilske proteste protiv G20 u Londonu). Niti se bilo kakva informacija može naći na njihovom sajtu. Intervencionistička levica, radikalna mreža koja je bila ključna za organizovanje protesta u Hajligendamu, takođe ne koordiniše mobilizaciju. Veb portal nemačke indimedije malo toga ima o planiranim protestima - i ni jednom od svega nekolicine članaka koji postoje nije dato na vidljivosti od strane urednika/ca sajta.

U teoriji, čini se da je sada odgovarajući trenutak za veliku mobilizaciju evropske levice protiv samita. Raison d'être G8 je oduvek u znatnoj meri bilo olakšavanje odgovora na krize sa kojima se suočava glboalni kapitalizam. Ustanovljena je 1975. kao G6 (tada u njoj nisu bile Kanada i Rusija) nakon dva ključna događaja koji su ozbiljno ugrozili globalnu političko ekonomsku stabilnost. Prvi je bio kolaps Bretonvudskog sistema iz 1971, putem deregulacije deviznih tržišta i odvajanja dolara od zlatnog standarda. Drugi je bio naftni šok iz 1973. Cilj osnivačkog sastanka, kao i onih koji su usledili na godišnjem nivou, bilo je neformalno formiranje konsenzusa među državama članicama, primarno u odnosu na internacionalno ekonomsko restrukturiranje. (Druga pitanja su takođe postala važna). Činjenica da države članice G8 drže 48% glasova glasova u MMF-u, 46% u Svetskoj banci, i četiri od pet sedišta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija sa snagom veta, daje njihovim sporazumima znatne implikacije.

Možda deo razloga za izostanak međunarodne mobilizacije za ovogodišnji samit leži u teškoćama sa kojima se suočava evropska levica, uključujući i Nemačku, u pogledu razvijanja adekvatnog odgovora na tekuću krizu. Nedavneo održane demonstracije koje su organizovane pod sloganom "Mi nećemo plaćati njihovu krizu", nisu mogle da mobilišu više od tradicionalnog biračkog tela levice, uprkos značajne širine organizacionih koalicija. Mreža Attac nije uspela da postigne puno društvene relevantnosti uprkos (ili možda čak zbog) duboke krize neoliberalizma. Uprkos uvreženom mišljenju da su protesti u Hajligendamu bili uspešni, autonomna zona nemačke radikalne levice nije uspela da poraste tokom poslednje dve godine. I nova levičarska partija nije uspela, u znatnoj meri, da ostvari svoj cilj od 10% glasova na nedavno održanim izborima EU.

Još uvek neodgovorena pitanja sa kojima se trenutno suočava alterglobalistička levica u Nemačkoj i šire, dakle, su sledeća. Prvo, koja vrstu (antagonističkog) odnosa će imati sa međunarodnim institucijama i forumima - uključujući G8 ali takođe i noviju G20 koja uključuje nekoliko "rastućih ekonomija" - koje će verovatno igrati ključnu ulogu u formiranju odgovora na tekuću krizu? Kada i gde će to biti artikulisano? Drugo, na koje načine, ako ih uopšte ima, će ta levica biti u stanju da razvije zajedničke prakse i oblike saradnje sa borbama koje se javljaju na drugim mestima u društvu? I treće, do koje mere će dinamika između njih biti u stanju da utiče na šire društvene procese, i šta će to značiti za budućnost pokreta?

Pojam "kriza" implicira neophodnost promene. Osam godina nakon Đenove, dakle, možemo smelo da kažemo: drugačiji svet je potpuno neizbežan. Pitanje je samo, koju ulogu će levica igrati u njegovom stvaranju?

Ben Trott je urednik časopisa Turbulence: Ideas for movement (www.turbulence.org.uk) i živi u Berlinu. Ovaj članak je prvi put objavljen na italijanskom u časopisu Carta, 3. jula 2009.