1.0. UVOD
Zaposedanje je staro koliko i posedovanje jer je posed, izvorno, komad zemlje zauzet od osobe koja na to polaže prava (jer je prva stigla, radila ili gradila na njoj). Vremenom se zaposedanje odnosno skvotiranje javljalo negde manje, a negde više organizovano, a od 1960-tih godina se toliko raširilo da se ne može više govoriti o izolovanim akcijama pojedinaca već o novom društvenom pokretu.
Skvoterski pokret se javlja kao reakcija na stambenu krizu, a kao deo šireg autonomnog pokreta i na čitavo ustrojstvo društva koje omogućuje maloj manjini ljudi da određuje osnovne životne uslove većini - kakav vazduh će disati, kakvu hranu će jesti, kakve zgrade će ih okruživati, kakav će posao raditi i hoće li imati posla, šta će im se nuditi u medijima, itd. Skvoteri stvaraju autonomne prostore u kojima preuzimaju kontrolu nad svojim svakodnevnim životom i uređuju međusobne odnose nezavisno od vlasti, kapitala i tržišta, uzgajajući zdravu organsku hranu, uređujući prostor po meri čoveka, radeći ono što vole i što ih ispunjava i stvarajući sopstvene medije - što je često nailazilo na žestok otpor vlasti.
Iako je skvoterski pokret jedan od novih društvenih pokreta koji postoji preko 40 godina, o njemu skoro ništa, osim nekoliko uzgrednih reči, u domaćoj nauci nije napisano. Sva važnija literatura koji sam koristio je bila na engleskom, nemačkom, francuskom, španskom i italijanskom jeziku (pored par radova koje sam uspeo da nađem na hrvatskom). Nadam se da ću ovim, u neku ruku pionirskim, poduhvatom uspeti da barem delimično osvetlim skvoterski pokret u analiziranim zemljama, prikazujući bitne momente razvoja pokreta, poznate skvotove širom sveta i kolektive koji izvode skvoterske akcije. U toku pisanja ovog rada naišao sam na mnogo zainteresovanih reakcija ljudi, kojima je tema bila zanimljiva, tako da sam sve napisano objavio na internetu pod slobodnom GNU licencom, želeći na taj način da omogućim informacije našoj omladini o tome šta radi omladina u drugim evropskim zemljama, pa čak i u našoj neposrednoj okolini.
U svetu je skvoterski pokret veoma razvijen, pogotovo u Zapadnoj Evropi i Južnoj Americi. U Evropi prema nezvaničnim procenama postoji nekoliko hiljada skvotova a najviše ih je u Barseloni, Amsterdamu, Berlinu, Milanu, Londonu, itd. U Srbiju skvotiranje stiže početkom 2000-tih kao vid aktivizma, a prazni prostori se preuređuju u mesta alternativne kulture.
2.0. TEORIJSKI OKVIR
U teorijskom okviru ću pokušati da pružim razjašnjenje nekih osnovnih pojmova vezanih za skvotiranje i skvoterski pokretu uopšte, kao i da navedem mišljenja nekih relevantnh teoretičara.
2.1. DEFINICIJA SKVOTIRANJA
Skvotiranje je zaposedanje prostora bez dozvole vlasnika. Kaže se da je zaposedanje staro koliko i posedovanje jer je posed, izvorno, komad zemlje zauzet od osobe koja na to polaže prava (jer je prva stigla, radila ili gradila na njoj). Najčešće se skvotiraju dugo vremena prazni i zapušteni prostori, koji su u javnom vlasništvu ili čija je vlasnička situacija nejasna. U Srbiji je skvotiranje radi stanovanja odavno poznato pod nazivom bespravno useljenje, koji se koristi u zakonodavstvu. Postoji urbano skvotiranje (useljenje praznih kuća, stanova, zauzimanje napuštenih fabrika, skladišta i sl.) i ruralno skvotiranje (naseljavanje zemlje, ponovno naseljavanje napuštenih sela). Mnogi autori pod skvotiranjem podrazumevaju i srodne fenomene kao što su divlja naselja. Skvotiranje može biti sredstvo preživljavanja kao i politički čin. Zauzimanjem praznih stanova, skvoteri upražnjavaju svoje pravo na preživljavanje. Odbijajući da plate kiriju, skvoteri odbijaju zgrtanje profita na smeštaju, osnovnom uslovu za život ljudskog bića. Skvoteri smatraju da je duboko pogrešna ideja da pristojan smeštaj može imati samo onaj ko plati i veruju da je to osnovno ljudsko pravo, koje nije na prodaju. Skvotiranje podrazumeva reviziju koncepta privatne svojine, koja ne znači njeno ukidanje, ali podrazumeva ukidanje njene svemoći i uvodi obaveze vlasnika svojine u odnosu na zajednicu. U ovom radu ću se najviše baviti zapadnoevropskim urbanim skvotiranjem, koje pruža priliku za uspostavljanje raznih inicijativa, bez prevelikih resursa i nepotrebne birokratije. [1]
Skvotovi se najčešće koriste za stanovanje ili kao javni prostori tj. društveni centri, a neretko se njihovi sadržaji preklapaju – oni su i mesta za život i prostori za ispoljavanje društvenosti. Nekada bezimene zgrade, skvotiranjem postaju kultna mesta za omladinu u kojima zaživljavaju razne inicijative kao što su besplatno prenoćište, besplatna radnja, besplatna vegetarijanska hrana, alternativna biblioteka, računarski centar sa slobodnim softverom, infošop, sitoštampa, štamparija, izdavanje fanzina i časopisa, slobodni radio, politički kolektivi, prostor za sastanke i okupljanja, prostor za svirke, nekomercijalni kafići, zadruge, umetničke galerije, pozorište, bioskop, pravno savetovalište za emigrante, ženski centri, radionice za bicikle, razne radionice, grupe podrške i terapijske grupe, vrtići, alternativne škole, itd. Skvotirana zemljišta se pretvaraju u obradive površine na kojima se uzgaja organsko voće i povrće. Ipak svaki skvot, pre ili kasnije, prestaje da postoji (iseljenjem ili legalizacijom), pa je privremenost bitno obeležje skvotova. Mnogi skvoteri se protive legalizaciji jer se u tom slučaju skvot mora prilagoditi datim okvirima, stvara se dodatni trošak pa se neki stanari moraju iseliti ili raditi za kiriju, a aktivnosti skvotera moraju biti konformirane.
Skvoter je širok pojam koji obuhvata seljake bezemljaše iz Južne Amerike koji zauzimaju neobrađenu zemlju da bi preživeli, zapadnoevropske skvotere aktiviste koji se bore za autonomne zone u urbanim sredinama, beskućnike iz celog sveta koji traže krov nad glavom, itd. Reč skvoter je izvorno nastala u Severnoj Americi u 19. veku, za pionire koji su naseljavali udaljene zemlje, bez dozvole i plaćanja poreza. Skvoteri se obično dele u dve osnovne grupe: skvoteri iz nužde, egzistencijalno ugroženi, koji nemaju krov nad glavnom (beskućnici, podstanari, izbeglice…) i skvoteri iz ubeđenja, (aktivisti, umetnici, kulturni preduzetnici itd…) kojima je potreban prostor za ostvarivanje ideja. Skvoteri smatraju da otvaranjem zgrada koje leže napuštene, pružaju javno dobro. Oni ne zauzimaju prostor u kojem neko živi ili koji neko koristi, već preuređuju i oživljavaju prostore koje su svi drugi napustili. U poslednje vreme se skvotiranje sve manje shvata kao uzurpacija a sve više kao reciklaža prostora, tj. pretvaranje zapuštenog i nekorišćenog u živi prostor.
[1] - “Skvotiranje je civilizacijski pomak.”, kako reče Igor, beogradski aktivista.
[Nastavak za sedam dana: TIPOLOGIJA SKVOTIRANJA HANSA PRUIJTA]