Žrtve tranzicije u Srbiji uglavnom su prepuštene same sebi

Beograd - Samoubistva radnika su najmračnija strana tranzicije jer se dinamične društvene i ekonomske promene, nažalost, često plaćaju ljudskim životima. Stres pod kojim godinama funkcioniše celo društvo, nekada dopunjen ličnim problemima, kulminira gubitkom posla. Čovek gubi samopouzdanje, a zabrinutost za svoju budućnost i budućnost porodice nekada je nepodnošljiva. U takvim trenucima on često diže ruku na sebe. Zoran Ivanov, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, kome je medicina rada specijalizacija, kaže za Glas da bi se sa aspekta zdravstvene zaštite radnika o ovom problemu moralo ozbiljnije razgovarati na svim nivoima.

• Poslodavac nema zakonsku obavezu da obezbedi pomoć psihologa ili neke druge stručne službe i on, naravno, ništa neće preduzeti da bi zaštitio život i zdravlje radnika koji mu više nije potreban - kaže doktor Ivanov.

On ukazuje da je ukidanje ili jednostavno gašenje socijalnih službi pri velikim kolektivima nanelo nenadoknadiv gubitak. Prema njegovom mišljenju, neophodno je doneti akt koji bi „amortizovao“ makar deo udara koje preživi radnik u periodu gubljenja posla, kako bi se makar delom zaštitio u teškim tranzicionim vremenima.

Sramota ih da zatraže pomoć

U RTB Boru su upravo predvideli da će proces tranzicije ostaviti velike posledice, pa su, iako nisu obavezni, otvorili Centar za tranziciju zaposlenih kako bi zaštitili radnike i ublažili stresove sa ozbiljnim posledicama. Međutim, i pored toga što ovaj veliki kolektiv ima više od 4.600 zaposlenih radnika, nijedan od njih se nije obratio za psihološku i stručni podršku ovog centra.

• Niko nije potražio pomoć od mene i ove službe. Razlog za to vidim pre svega u mentalitetu našeg čoveka - objašnjava psiholog Jasmina Stanojević i dodaje da je on spreman da trpi ma kakve to posledice ostavilo na njegovo zdravlje, nego da drugi znaju da je njima potrebna pomoć i da nemaju moći da s nevoljama sami izbore.

Međutim, nagomilani stres, egzistencijalni problemi i osećaj besperspektivnosti, kulminira onim što se danas prepoznaje kao socijalno samoubistvo.

• Samoubistvo, s razlogom, nauka i etika tretiraju kao najradikalniji akt autodestrukcije - kaže za Glas sindikalni teoretičar profesor doktor Darko Marinković. On objašnjava da suicid predstavlja vid negacije ljudske ličnosti i njen definitivni i nerešivi sukob sa društvenom zajednicom, što je dovoljan razlog da se u svakom, pa i u našem društvu, u slučaju porasta broja samoubistava upale sva svetla za uzbunu.

Samoubistva se javljaju u svim društvima i svim periodima istorije i različitim društvenim okolnostima, ali se razlozi za porast njihovog broja nalaze u pogoršanju društvenih okolnosti, koja je za jedan broj ljudi u Srbiji postaju nepodnošljive.

Cena tegobne tranzicije

• Najveću grupu društvenih uzroka povećanog broja samoubistava čini nasleđe iz prethodnog perioda, sva ona zla koja su ljudi preživljavali u vreme ratova, raspada SFRJ, inflacije, siromaštva, rušenja društvenih vrednosti - navodi doktor Marinković, uz napomenu da je to nasleđe mnogima uništilo i uništava život. Zato su, prema mišljenju profesora, samoubistva deo naše stvarnosti i nastavak plaćanja cene za tegobnu tranziciju kroz koju još prolazimo.

Suočavanje osobe sa gubitkom posla, odnosno egzistencije je još teže zbog toga što ima malo ili nimalo nade da nađe drugo radno mesto. Posebno ako ima više od četrdeset godina i ne poseduje savremena znanja koja se traže na tržištu rada. Gubljenje posla uz istovremeno gubljenje nade da će ikada biti bolje trenutak je kada čovek shvati da ne može dalje. Slabe su mogućnosti za promenu u životu, a ljudi postaju nemoćni i sve više gube smisao.

• Nadu guše nezrelost, nekompetentnost i sebičnost aktera političkog života, siromaštvo koje sve više postaje sastavni deo našeg života i brojni strahovi, a nema željenih, očekivanih i obećavanih efekata u pogledu unapređivanja standarda i kvaliteta života građana - zaključuje profesor Darko Marinković.

**Višak su, kako god okrenu
**
U Srbiji ima više od 900.000 nezaposlenih, što očigledno poslodavci koriste jer uvek mogu naći drugog radnika, ne strepeći čak ni da će morati za to da izdvoje veći novac.

S druge strane, apsurdno je što menadžmenti postavljaju sve više zahteve i traže univerzalna znanja, zbog čega je tražnja za radnicima veća od ponude. To znači da oni koji su na tržištu rada po svojim kvalifikacijama i znanjima ne odgovaraju potrebama savremenog srpskog poslodavca.

**Nisu izdržali
**
Dragica Simić, radnica FAD u Gornjem Milanovcu, obesila se u aprilu prošle godine kada joj je, posle 28 godina staža i priznanja „najbolji metalostrugar“, uručen otkaz.
Mladi mesar Milan Tarlanović je sa dva noža prerezao sebi vrat pred kupcima marketa u kojem je radio jer mu je šef zapretio otkazom.

Saznanje da je na listi onih koji će morati da napuste Luku Beograd bilo je dovoljno da se Zvezdan Todorović zaleti u Dunav.

Policajac Dragan Lakić je pucao sebi u glavu u službenim prostorijama kada je pročitao rešenje o otkazu.

Nekoliko godina ranije, u februaru 2002. godine odigralo se najstrašnije samoubistvo, kada je Dušan Nikolić iz Bora skočio u peć za topljenje metala u kojem je temperatura bila hiljadu stepeni...