Ženski jezički ratovi
Novinari i urednici u Srbiji i Crnoj Gori danas moraju pažljivo da prelaze preko istog onog lingvističkog minskog polja s kojim su se američke redakcije borile pre 35 godina
Jezički ratovi su odjednom postali deo preovlađujuće kulture u SAD krajem šezdesetih godina prošlog veka, kad su feministkinje i profesori književnosti bacili pogled na udžbenike iz kojih su deca učila da čitaju. Iznenađeni polnim stereotipima koje su otkrili, akademici i lingvisti su digli galamu. Dečacima su bile dodeljene samo zabavne uloge: veranje po drveću, jurnjava za psima, preskakanje prepreka, a devojčice su se igrale lutkama ili su im dodeljivane pasivne uloge domaćica, poput pečenja kolača u pećnicama-igračkama, ili su se oblačile kao filmske zvezde.
Odrasli muškarci u tim udžbenicima bili su u „akciji”: detektivi, vatrogasci, poštari, kuvari. Doktori, advokati, političari, piloti, naučnici i univerzitetski profesori bili su uglavnom predstavnici muškog pola.
Žene su retko prikazivane na bilo kom „aktivnom” ili javnom poslu. Umesto toga, bivale su smeštene u krug domaćinstva: kako ubacuju veš u mašinu, peglaju, guraju usisivač ili, s keceljama, kako kuvaju okružene čoporom dece. Majke, medicinske sestre, učiteljice, konobarice ili stjuardese bile su jedini ženski uzori koje su mala deca mogla da vide u školskim čitankama.
Vrhunski američki koledži Ajvi lige (Jejl, Harvard, Braun, Kolumbija) nisu bili otvoreni za žene sve do 1972. Ovi elitni univerziteti imali su „sestrinske” škole za žene: Redklif, Barnard, Velesli, Smit i druge. Žene su se bukvalno pobunile protiv istorije i počele da pišu sopstvenu verziju „ženske istorije” (herstory), u kojoj su žene igrale aktivniju i vidljiviju ulogu.
Američko novinarstvo, pretežno muška profesija tokom šezdesetih prošlog veka, takođe je guralo žene novinare u sektore kao što su društvo, stil ili moda (šta je ko obukao i ko se za koga udao), ili da pišu o prvim damama: o odeći Žakline Kenedi, njenom znanju francuskog i osećaju za modu, o projektima gospođe Džonson na ulepšavanju pejzaža pored autoputeva ili o Pet Nikson i braku njene kćerke.
Rvanje sa pridevima
Nacionalni klub novinara, gde su se okupljala i jela (i pila) elitna vaљingtonska pera, bio je otvoren za ћene novinare tek krajem sedamdesetih. Helen Tomas, izveštač veteran iz Bele kuće i prva žena koju je zaposlio Junajted pres internešenel, seća se da je morala da stoji sa svojim koleginicama na malom balkonu Nacionalnog kluba novinara kako bi pratila udarne vesti ili važne političke govore.
Od ovih prvih burnih dana, novinarstvo, politička korektnost i lingvistički zdrav razum su se okrenuli za 360 stepeni.
Ubačeni u ovaj uzavreli društveni kotao, novinari su bili u dilemi kad su izveštavali sa sastanaka školskih odbora, gradskih veća, američkog Kongresa ili kada su opisivali svakodnevne poslove koje su sve viљe obavljale ћene. Novinari su se rvali s pridevima koji bi bili „polno neutralni” i ne previљe smeљni. U vreme kada je mnogo ћena biralo da ih oslovljavaju sa engleskim Ms (miz) – bilo da su udate ili ne – feministkinje i novinari su zaključili da bi bilo blesavo oslovljavati predsednika porote s foreman (predsedavajući muškarac), kad su, zapravo, svi u prostoriji mogli da vide da je reč o ženi. Tako je nastala forewoman.
Tako se i o članovima Kongresa govorilo shodno polu: congressman ili congresswoman, chairman/chairwoman (predsedavajući/predsedavajuća). Logika je bila da, ako običan posmatrač vidi svojim očima da je osoba o kojoj se govori ženskog pola, onda ona treba da se označi kao takva.
Ali sve ovo postalo je zbunjujuće.
Danas kažemo kongresmenka, predsedavajuća i prva porotkinja, ali termini sudija, senator, profesor, urednik i novinar važe i za žene i za muškarce. Takođe, novinari uče da ne ističu pol osim ako to nije važno za priču, kao љto je bila prva ћena maratonac, prva ћena drћavni sekretar, љef policije, serijski ubica, sudija, kongresmenka iz Ohaja i tako dalje.
Srećom po američke novinare, engleske reče nemaju toliko sufiksa koji bi odredili muški, ženski ili srednji rod. Mi možemo da kažemo „profesor Jasmina Vučić je prva žena fizičar na čelu odeljenja nuklearne fizike na Berkliju”, jer je njen pol važan za priču. Takođe kažemo psiholog, psihijatar ili onkolog bez obzira na pol doktora.
U engleskom nema problema s profesorkom, doktorkom ili ministarkom, ali shvatam da je na srpskom teško izbeći poređenje s komedijom „Gospođa ministarka” kad se govori o ministarstvu koje predvodi žena. Dakle, urednici će morati da odluče koja je reč najprihvatljivija na srpskom i najmanje apsurdna za svakodnevno izveљtavanje.
Klinički gojazni
Postepeno, stjuardese su postale domaćice leta (flight attendants), a vatrogasci, policajci i poštari (firemen, policemen, postmen) sa sufiksom men, koji označava muški rod, postali su gasioci vatre, čuvari reda ili poљtanski radnici (firefighters, law enforcement officers, postal workers). Konobarice i konobari su postali samo konobari, sluћitelji hrane (meal servers) ili usluћno osoblje (wait staff). Medicinskim sestrama i doktorima se viљe ne naglaљava pol, osim ako ne postoji razlog.
Termin „glumica” (actress) je deplasiran. Glumac je poželjan naziv za svakog ko nastupa u pozorištu, a reč balerina više nije u modi, danas se kaže „igrač klasičnog baleta” bez obzira na pol. Akcenat je na igri, bilo da je tango, kolo, salsa, mambo ili valcer, više nego na samom plesaču. Avijatičarka i avijator su postali piloti bez obzira na pol osobe koja upravlja avionom.
Žene, iako ih ima sve više, još nisu dovoljno zastupljene kao inženjeri, matematičari i naučnici, ali dominiraju na pravnim fakultetima, a brojčano su se izjednačile sa muškarcima na američkim medicinskim fakultetima.
U SAD se smatra seksističkim i šovinističkim da se seksualno zrele žene nazivaju devojkama (girls). Ovaj termin se odnosi na žensku decu do perioda puberteta; slično je i s muškarcima i dečacima. Takođe, novinari moraju da paze kad nekog zovu „starijim”.
Novinari su promenili i način na koji opisuju ljude koji se u svakodnevnom životu suočavaju s posebnim fizičkim ili mentalnim nedostacima. Pravilo je danas da se osoba koja je izgubila nogu, ruku ili koristi kolica upita kako bi volela da je opišu. Novinari više ne kažu automatski „vezan za kolica”, „oštećenog sluha”, „uplašen od visine” za nepokretne osobe, one s problemom sluha ili strahom od visine.
Pošto su godinama bežali od reči kao što su bogalj, gluv, hendikepiran ili slep, novinari danas napuštaju rogobatne izraze i vraćaju se običnom engleskom jeziku, iako istovremeno pokušavaju da nikoga ne uvrede i ne odslikavaju stereotipe.
Slično tome, ljudi koji imaju prekomernu telesnu težinu u pričama se ne opisuju previše često kao „debeli”. Međutim, kako američki doktori vode medicinski rat protiv sve širih strukova nacije, krupni ljudi se uglavnom opisuju kao „klinički gojazni”.
Jezik je, ipak, i dalje minsko polje za novinare. Ali, ako novinar pita osobu o kojoj piše koji bi pridev volela, možda će naći reč ili naziv koji je praktičan, politički korektan, vizuelno opisan i precizan.
Seksualni radnici
Situacija se danas popravlja, ali polni stereotipi opstaju, posebno u izboru zanimanja. U SAD za prostitutke se i dalje pretpostavlja da su žene, ukoliko nije drugačije naznačeno. Ali i to se menja. Seksualni radnici se sve češće identifikuju po onome što rade: ženska kurva ili prostitutka, muška prostitutka, makro, žena podvodač...
Kad je reč o ljudima koji obavljaju masažu, PK (politički korektan) termin danas je terapeut maser, kao zvanje koje je istovremeno i neutralnog roda i pravi razliku između onog što ovi profesionalci rade i onog što se dešava u salonima za masažu, koji se često pominju u vulgarnom kontekstu kao mesta gde se obavlja nešto više od tretiranja sportskih povreda.
Nevenčani i udovice
Američki novinari takođe ne osećaju više za potrebno da naglase da čovek i žena koji godinama žive zajedno „nisu zakonski venčani” ili „nisu venčani u očima crkve”. Osobe koje su živele zajedno sedam godina smatraju se venčanim po američkom običajnom pravu. Slično tome, pretpostavlja se da supruge javnih ličnosti, kao što je bio Slavko Ćuruvija, imaju nezavisne živote i sopstvene identitete. Za udovice javnih ličnosti poput Ćuruvije i novinara „Njujork tajmsa” Dejvida Rozenbauma (koji je ubijen u Vaљingtonu), ne pretpostavlja se da su udovice po profesiji. Niti bi ih neko pitao љta rade sada kada njihovih muћeva nema.
Džoan Mekvini Mitrić
(Autor je novinar u Vaљingtonu)