Vatreni revolt islamskih fanatika: Ambasade u plamenu
Protesti protiv evropskih simbola i građana pokrenuli dileme o slobodi štampe
Pravilo da svaka politička čarka ima svoj lokalni karakter, ma koliko bilo udaljeno uzročno klupko, pa i samo mesto događanja, nalazi ovih dana svoju potvrdu na Bliskom istoku. Usiljena duhovitost danskih karikaturista, koji su se odazvali pozivu dnevnika 'Jilands posten' da iskušavajući granice slobode izražavanja karikiraju lik proroka Muhameda, a neki su tako doveli u vezu terorizam i religiju (islam), digla je na noge i vlade i žitelje sedamnaest bliskoistočnih država.
Od Sirije, preko Libana do Jemena, glavne ulice urbanih centara pretvorene su u poprišta sukoba islamskih verskih fanatika i, očigledno, pasivnih branilaca - pripadnika specijalnih policijskih snaga.
Posle subotnjih nereda, u kojima je razjarena masa verskih fanatika zapalila dansku ambasadu u glavnom gradu Sirije Damasku, zavijajući u dim i ambasade Čilea i Švedske, koje su se nalazile u istoj zgradi, a potom prenela svoj, bukvalno, vatreni protest i na norvešku ambasadu u tom gradu, u nedelju je zapaljeno zdanje danskog konzulata u Bejrutu, u Libanu.
Na meti samozvanih branilaca prorokove časti našle su se i francuska i nemačka predstavništva, širom Bliskog istoka.
Udarni odredi muhamedanskih osvetnika, za sada, verbalno prete 'nevernicima' sa Starog kontinenta. U centralama evropskih obaveštajnih službi, međutim, upozoravaju na daleko veću opasnost: pripadnici palestinskih Al aksa brigada, navodno, pretražuju hotele i iznajmljene stanove evropskih građana na palestinskim teritorijama, raspituju se pre svega za Dance, Norvežane i Francuze.
Kakva bi sudbina potencijalne taoce mogla da snađe, ukazuju zahtevi demonstranata u glavnom gradu Jemena, u Sani. Desetine hiljada razjarenih žena, organizovanih po starom semitskom običaju, kao prethodnica pešadije, zatražilo je pravdu - vinovnike bi trebalo kamenovati. Ako ne budu dostupni, njihovu sudbinu bi trebalo da dožive taoci za kojima se traga.
Koristeći tenzije, podstaknute karikaturama dvanaest danskih autora, na temu islama i terora, pre svega onom koja je najviše uzbudila islamske vernike - crtežom proroka Muhameda sa bombom i upaljenim fitiljem, umesto turbana, na glavi - evropski mediji su demonstrirali solidarnost sa danskim kolegama, podvrgnutim kritici i pretnjama. Prenoseći sporne karikature na stranicama svojih listova, i na TV talasima, uputili su poruku: 'Reč je o odbrani slobode štampe, o demokratskom pravu na slobodu izražavanja.'
Time je, međutim, doliveno ulje na vatru radikalnih islamista.
'Vredi li ukazivati na neophodnost tolerancije, krojene po zapadnim merilima ponašanja, tražiti razumevanje od publike koja je odrastala u mraku verske zaslepljenosti u uslovima političkog totalitarizma', zapitao se komentator hamburškog 'Cajta'. Kao dokaz ispravnosti svog pitanja, ujedno i odgovora, poslužio je izveštaj njihovog dopisnika iz Jemena: 'Ovde ne vredi ni pokušati povesti diskusiju o tome kako se Evropljani odnose prema svojoj (hrišćanskoj) religiji... Montipajtonovska parodija na račun Isusa Hrista ne prihvata se kao protivargument, još manje koristi rasprava o poplavi antijevrejskih karikatura u arapskim listovima'.
'Zašto se upuštalo u takav (medijski) poduhvat, ako se moglo pretpostaviti kakva će reakcija da usledi', upućeno je pitanje iz Nemačkog udruženja novinara: 'Strogi kodeks i u Nemačkoj razdvaja dozvoljeno od nedozvoljenog, nalaže suzdržavanje od tekstova koji po formi i sadržaju vređaju verska osećanja.'
Zaključak novinarskog udruženja, uzgred, nije prihvaćen bez rezerve, ni bez kritike u članskom okruženju. Nekolicina komentatora i analitičara ukazala je na neprihvatljivost zasnivanja internacionalnih odnosa na osnovu arhajskog (šerijatskog) prava. U smislu rečenog, ukazano je na mirni, odnosno umereni protest islamskih vernika koji žive u Evropi, tu i tamo, štaviše, na ispoljenu nezainteresovanost.
Glavni argument, međutim, da arapski svet treba da se prilagodi savremenim demokratskim normama, izazvao je podozrenje onih koji u senci afere naslućuju povod za novu demonstraciju zapadne moći. Postavljajući pitanje svrsishodnosti evropskog čvrstog stava, austrijski Zeleni su se zapitali: 'Priprema li Zapad novu demokratsku lekciju Bliskom istoku, ili tek pokazuje svoju superiornost na (slučajnom) uzorku... Cenu bi mogli da plate potencijalni, nedužni taoci - u Evropi i izvan nje.'
M.K.
Koreni verskih protesta: FANATIZAM KAO UTEHA
Eskalacija nasilja protiv evropskih institucija - arhajska odmazda za vekovno tlačenje
Spisak ambasada i predstavništava evropskih institucija koje su postale mete islamskih verskih fanatika, na Bliskom i na Srednjem istoku, duži je za dva zdanja austrijskih predstavništava. Kako je saopšteno u Beču, razlog za napade nađen je u činjenici da je Austrija u svojstvu predsedavajućeg EU protestovala protiv izgreda uperenih protiv institucija i građana Unije. U Bejrutu su Austrijanci za dlaku izbegli 'dansku sudbinu'. Razjareni vernici neznatno su oštetili zgradu njihove tamošnje ambasade. Šteta u Teheranu bila je znatno veća - kamenovano je diplomatsko predstavništvo Alpske republike.
U Iraku, u blizini Basre, na meti su se našli danski vojnici, ne kao okupatori, kao zemljaci onih koji bogohule: kada su posle isprovociranog saobraćajnog udesa napustili svoje vozilo, na njih je pucano iz gomile okupljenih posmatrača.
Evropljani - kao Evropljani. Pokušali su da nađu razumevanje za bes vernika, pa da obeleže dežurne krivce. Među vinovnicima nasilja, organizovanog zbog objavljivanja karikatura u nizu evropskih listova koje je, po nekim mišljenjima, dovelo u vezu islam i terorizam, posebno je naglašena uloga imama Saleha bin Humeda. Imam je u Meki zahvalio vernicima što besom i odmazdom odgovaraju na uvrede bezbožnika. Ni reči o bezbrojnim imamima i mulama, niti o 'običnim' fanaticima, koji uz pomoć SMS poruka pozivaju na odmazdu, zarad odbrane časti Alaha i njegovog proroka Muhameda. Nažalost, sa uspehom, kako se primećuje: od Pariza do Beča organizovane su demonstracije tamošnjih islamskih vernika.
Pokušavajući da smire situaciju, pre svega da spreče širenje uličnih revolta na tle Starog kontinenta, odgovorni političari, na lokalno-nacionalnom i na nivou Unije, izrazili su nerazumevanje za dostignutu dimenziju protesta, ističući - u sekularnoj i demokratskoj Evropi nema mesta (ni potrebe) za arhajskom odmazdom u ime vere. Stav političkih prvaka prihvaćen je, najzad, na nivou ulice i kafane. Diskusija o muslimanskom divljanju pretvorena je u nagađanje - nije li ovde reč o prethodnici rata civilizacija?
Uzroci, koreni sukoba ostali su nepojašnjeni. Štaviše, ostala je nepomenuta istorijska činjenica da verski fanatizam, uključujući sve varijante njegovog negativizma, od izolacije i nipodaštavanja onih koji ne prihvataju verska načela, do surovog kažnjavanja 'bezbožnika i bogohulnika', nije stvar jedne civilizacije, već problem transformacije teističkog u sekularni društveni poredak. U Evropi petnaestog i šesnaestog veka, sankcije prema 'nevernicima' nisu se bitnije razlikovale od onih koje (i dalje) propisuje šerijat.
Zaboravljeno je, takođe, da su surove demonstracije kvazinacionalnog mentaliteta i verske zaslepljenosti, toliko tipične za srednje i bliskoistočne regije - izraz protesta protiv neodrživog stanja beznađa i siromaštva. Žigosani kao građani drugog ili trećeg reda (nameće se poređenje sa hitlerovskom diferencijacijom viših i nižih rasa, izdvajanjem 'ibermenša' iz rasne palete), muslimani su suočeni sa svim negativnim rezultatima koje neokolonijalizam i globalizam neretko donose. Osećajući se napuštenim od (dobre) sudbine, okreću se proroku koji im je u amanet ostavio nadu u bolji život na zemlji i blaženstvo na nebu. Vekovni ratovi (i porazi), od epohe krstaških pohoda, do ratova u i oko Zaliva u najnovije vreme, ostavili su im samo jednu nadu - da će eliminacijom, potlačenjem ili verskim preobraćanjem vekovnog neprijatelja dostići toliko željeni boljitak.
M.K.
(Politika)