U Staljinovom pismu nije bilo ultimatuma Titu

Jole Stanišić, pesnik, ibeovac, posle 60 godina govori za „Politiku” o Rezolucija Informbiroa Moskva, 28. juna – Sudbina Joleta Stanišića jedna je od strašnih sudbina hiljada ljudi nastradalih posle Rezolucije IB objavljene na Vidovdan 1948. godine. On je jedini koji je ostao živ od 25 revolucionara koji su prošli golgotu da stignu do Moskve, „svetionika komunizma”, i da u njoj nastave borbu za svoju pravdu i istinu. Kao što je Dragoslav Mihailović najveći prozni pisac Golog otoka, Jole Stanišić je najveći pesnik. Objavio je više od 20 pesničkih knjiga koje su prevedene na 30 jezika, i desetak proznih, iz teorije književnosti. Danas ima 80 godina i živa je enciklopedija i komunističkog pokreta i književnosti. O njegovim susretima s najvećim ruskim piscima 20. veka i sa liderima komunističkog pokreta na najvišim državnim položajima, mogla bi se napisati knjiga. Za ovu priliku pozabavićemo se samo njegovim životnim putem. Sudbinom ibeovca. Jednom od mnogih.

Kad su se pojavila pisma Molotova i Staljina, Stanišić je bio student Visoke novinarske škole u Beogradu, fakulteta na kome su se pripremale buduće diplomate a upisivali su se samo najbolji, po preporuci CK. Pisma su, kaže revolucionar, za njih bila šok.

– Jugoslovenski komunisti bili su veoma iznenađeni, zbunjeni. Mi mladi studenti, po prirodi radoznali, izučavali smo pažljivo svaku reč, tačku, zarez. Tamo nije bilo nikakvog ultimatuma Titu i partiji. Pisma su bila prijateljska i ukazivala su na greške koje su mogle imati teške posledice. Sve što je tamo pisalo, bilo je istina.

Ako nije bilo ultimatuma, šta je, onda, Staljin hteo od KPJ i Tita?

– Molotov i Staljin su hteli da se sačuva Jugoslavija od oportunističke i revizionističke zaraze. Da se očuva čistota komunističke ideologije, moral komunista, jedinstvo naroda...

Čime je to bilo ugroženo?

– U Jugoslaviji je počela da cveta posebna vrsta nacionalizma koja je mogla da dovede do teških posledica. Hiperbolisana je Narodno oslobodilačka borba, tvrdilo se da su se, posle SSSR-a, za pobedu nad fašizmom najviše borili Jugosloveni...

Zar nisu?

– Nisu. Počeo je da se stvara kult Josipa Broza, pevale su mu se pesme „Drug je Tito zaslužio da je njegov Balkan cio”.

I kako ste se Vi ponašali u novonastaloj situaciji?

– Bilo mi je teško – ne složiti se s linijom Staljina, bio je zločin prema svojoj savesti. Ali, ja sam bio i patriota, građanin svoje zemlje... Mi Crnogorci, beogradski studenti, izdržali smo godinu dana da ne pominjemo Rezoluciju, da je ne napadamo... Hapšenja su već uveliko počela, ubijen je Arso Jovanović... uskoro smo osnovali tajnu organizaciju „Mlada garda”, u kojoj nije bilo ničeg antidržavnog. Moja teza je bila da se na antisovjetizmu ne može izgraditi socijalizam ni humano društvo. Cilj je bio da se šire ideje komunizma. Svi smo bili duševno ubijeni zbog onoga što se dešavalo. Ljudi više nisu samo hapšeni i odvođeni ko zna gde, već su ubijani na kućnom pragu, pred očima svoje dece. Vladajuća parola bila je „ubićemo svakog skota ko je protiv Ka-Pe-Jota”. Verovali smo da se ne zna za nas, ali uhapšeni smo na Staljinov rođendan. Posle pet užasnih meseci u Glavnjači, prebacuju nas na Goli otok. Svuda samo užas i smrt. Oslobodili su me posle godinu i 2 meseca. Imao sam 40 kilograma, polomljena rebra, nos...

A duh? Jesu li uspeli da vas ubede u ispravnost Titovog puta?

– Znate šta, da je Josip Broz imao hiljade zasluga, sve ih je uništio zločinom prema nevinim jugoslovenskim komunistima. A ne da mi nisu tada uništili duh, nego i dan-danas nisam promenio mišljenje ni za jotu.

Kako vas je posle svega, put doveo u Rusiju?

– Posle nekoliko meseci u bolnici nastavio sam studije na Filozofskom fakultetu. Pisao sam poeziju u kojoj je Udba prepoznavala užase Golog otoka, a jedna knjiga mi je prevedena na ruski i objavljena u SSSR-u. Privodili su me i ispitivali kako sam je poslao, ko mi pomaže tamo... Kad su pokušali ponovo da me uhapse, skočio sam iz voza u punoj brzini birajući radije takvu smrt nego ponovo Goli. Dve godine sam proveo po crnogorskim vrletima. U međuvremenu se Hruščov pomirio sa Titom. Kad je javljeno da mogu slobodno da se vratim normalnom životu, nastavio sam studije. Dolazi 1958, organizujemo deo KPJ koji ne priznaje revizionistički, otpadnički režim koji služi vrhovnom dželatu Josipu Brozu. Cilj nam je da obavestimo svet o Brozovim zločinima. Planiramo da se grupa od 18 ljudi dočepa socijalističkih zemalja odakle bi se prebacili u Rusiju... Vlado Dapčević stiže do Albanije, oni koji su išli preko Bugarske, izginuli su. Ja sam, iako neplivač, skočio u Dunav sa jednog broda i spasio me je jedan rumunski ribar. Neko vreme sam živeo u Rumuniji.

A Moskva je još daleko?

– Iz Rumunije pišem pisma svim komunističkim liderima. Hruščovu, izdajniku, nisam pisao, već Suslovu, Georgiju Dežu, Mao Cedungu... već sam poznati pisac, pa u Moskvu stižem, posle nekoliko godina na poziv Udruženja pisaca. Ali tu nije kraj mojim stradanjima, između naše zemlje i SSSR-a napravljen je dogovor da se ne prima nova emigracija i vraćaju me u Rumuniju. Ali duša i dalje hoće u Rusiju. Na novi poziv UK stižem ponovo u Moskvu gde mi objašnjavaju da bi bilo dobro da se sklonim iz vida ljudi iz naše ambasade. Zato odlazim u Lenjingrad, gde i ostajem.
U Rusiji ste od 1962. završili ste žurnalistiku u Lenjingradu, učestvujete u društvenom životu... Da li se promenilo nešto u Vašem odnosu prema Rezoluciji, verujete li i dalje da bi nam bilo bolje da je Tito prihvatio Staljinovu „drugarsku” kritiku?

– Naravno da bi bilo, naš narod je bio uvek antifašistički. Imali bismo ugled slobodarskog naroda a ne lakeja imperijalizma.

Ali, čak su i Rusi krenuli drugim putem...

– Gorbačov, Jeljcin i njihove pristalice su najveća sramota u hiljadugodišnjoj istoriji. Perestrojka je izdaja sovjetskih naroda i kontrarevolucija. Velika je tragedija i sramota što su za poslednjih 20 godina slovenske zemlje postale najširi poligon antikomunizma. I nije tačno da je komunizam pobeđen jer komunizma nigde nije bilo, a ideja ne može biti pobeđena i ona je i danas jedini spasilac od haosa, agresija i zla na planeti. Moja ubeđenja danas deli 500 mojih duhovnih sinova po svetu. Dosta je da nas na svakom kontinentu bude po 25 i naša ideja će pobediti.

Ljubinka Milinčić

[objavljeno: 29/06/2008.]