U „Slobodnoj zoni”: Ahmet Imamović
Karta za život, prečica za smrt
Moj film je iznad svega osim ljubavi, moj je film priča o čoveku i čovečnosti, kaže sarajevski reditelj, autor filma „Go West”
Sarajevski reditelj Ahmet Imamović (1971) našoj filmskoj javnosti poznat je po kratkom filmu „10 minuta” za koji je 2002. osvojio nagradu Evropske filmske akademije, po saradnji sa Kenovićem u „Savršenom krugu” i Vinterbotonom u „Dobrodošli u Sarajevo” i po tome što je tokom opsade Sarajeva bio aktivan član grupe autora SaGa koji su snimali brojne dokumentarne filmove o ratu. Njegov debitantski dugometražni igrani film „Go West”, koji je letos premijeru imao na Sarajevskom festivalu i bio nagrađivan u svetu (uključujući tu i nagradu publike nedavno u Solunu), videla je beogradska publika u prepunoj dvorani DKC-a, prve večeri festivala o ljudskim pravima „Slobodna zona”. Ovo je film o ljubavi između dva muškarca, Srbina i Muslimana u zaraćenoj Bosni, priča koja se dobrim delom događa na srpskoj teritoriji. Istorijska tragedija, nadrealna komedija zamene identiteta. Kontroverzan ili kalkulantski, odlučiće svaki gledalac prema sopstvenoj savesti i ličnom filmskom ukusu.
INTERVJU
Homoseksualna ljubav nije česta i mnogo eksploatisana filmska tema na ovim našim patrijarhalnim prostorima, a ona je stožer Vašeg filma?
– Ne doživljavam to kao čudo. Moj odnos prema homoseksualnosti isključivo je kao prema objektu dramaturške manipulacije. Meni je bilo veoma zanimljivo ispitati taj fenomen, baviti se njim, praviti priču o ljubavi dva muškarca koji imaju problem kao takvi u jednom patrijarhalnom društvu, gde je strašno biti homoseksualac i strašno je imati ga u familiji. A nije strašno biti ratni zločinac ili imati ratnog zločinca u familiji i u svom dvorištu. Znači, govorim o lažnom moralu. Pojavljuje se još jedan problem za njih, a to je euforija 90-ih i važnost nacionalne pripadnosti, kada odjednom ona postaje ili karta za život ili prečica do smrti. Ovo je film o ljubavi i o tome koliko je ljubav jača od svake mržnje, svake ksenofobičnosti, svakog nacionalizma i svega onoga što jeste stvarno u negativnom kontekstu.
Okvir za ovakvu ljubavnu priču je rat, a ono što je čini kontroverznijom jeste njeno izmeštanje u srpsku zonu, na srpsku teritoriju?
– Ratnih godina živeo sam u Sarajevu izolovan, oko mene su bile snage srpske vojske, a ljudi koji su bežali morali su preći preko srpske teritorije. Moralo se tuda proći bez obzira da li se odlazilo za Srbiju, Hrvatsku, na zapad, a moji junaci Kenan i Milan sanjali su o odlasku u Holandiju.
Zanimljivo, ali su gotovo svi likovi Srba fizički ružni?
– Vama su oni ružni? Više bih voleo kada bi se ljudi bavili dušama nego fizičkim izgledom. Moj film je iznad svega osim ljubavi, moj je film priča o čoveku i čovečnosti, a s obzirom na to da smo u tom trenutku u srpskoj teritoriji, najveći broj likova osim Kenana jesu Srbi. Ako gledate statistički, a ne po vizuelnom percepiranju tih likova, onda ćete shvatiti da veliki broj tih junaka upravo nosi karakteristike čovečnosti.
Najnegativniji i najružniji je lik pravoslavnog popa, koji je i moralna i fizička nakaza. Da li ste politički korektni?
– Mislim da sam beskrajno korektan i objektivan zato što sam bio očevidac događaja. Zaista ne mogu da podržim zvaničnu srpsku politiku i politiku srpske pravoslavne crkve u tom periodu, jer smatram da se duhovna institucija tada stavila u službu mržnje i pokretača rata. Ne kritikujem ono što je duhovno ubeđenje srpske pravoslavne crkve, već samo ono što je činjeno u toku rata.
Jedan od pozitivnijih likova, likova sa dušom je Ranka u zaista sjajnom tumačenju Mirjane Karanović. Lokalna „veštica” u malom srpskom selu, sa sinom za kojeg se naposletku saznaje da je od oca Muslimana?
– Ranka je jadnica, nesretnica dobre duše, u ruralnom okruženju, u okruženju lažnog morala. U principu, ona je oličenje tog nesrećnog koncepta Bosne, multietničkog, multinacionalnog suživota ma koliko mi je ta reč već izlizana. Oličenje tog nekog modela koji jeste bio divan. Zato je spoznaja njenog malog sina Alena o tome ko mu je otac beskrajno bolna. Ne znam šta se to desilo, ali mene više brine šta će se desiti.
Zašto?
– Zato što se bojim da malom Draganu iz Banjaluke nikada neće biti jasno zašto u školskoj klupi do njega sedi mali Muhamed, kao što će malom Senadu iz Goražda biti malo čudno kada mu u školu dođe mali Miloš. Vidite, moja generacija nije imala taj problem. Nama je bilo svejedno ko je ko.
To se može prevazići?
– Može, ali ne jugonostalgičnim idejama i pričama o Titu. To se može prevazići socijalnim i ekonomskim konceptom života na Balkanu. Užasno me nervira i neverovatno je da je na ovim prostorima još uvek nacionalna svest tako jaka a svi su gologuzi, nemaju hleba da jedu, a ni gaća na guzici. I niko se ne brine što ih njihove rođene vlade... u zdrav mozak, ali su svi i dalje veoma ponosni što su Srbi, Hrvati, Bošnjaci. Čekam da se pojavi neko da povede ovde socijalnu revoluciju da se sve promeni, da stanemo, bolan, na noge!
Da se vratimo filmu, scenariju za koji su svi glumci još tokom prvog čitanja rekli da je sjajan?
– Pisao sam scenario sa Enverom Puškom i desilo se ostvarenje svih dečačkih snova. Verovatno je to kompenzacija za sve ono ružno što mi se dešavalo. Ružno je bilo to što je bilo neargumentovanih napada na mene, na moju porodicu, osuda filma pre nego što je snimljen i slično. Ali pozitivno je to da ja koji sam slušao „Ne daj se Ines” i mislio da je Rade Šerbedžija nedodirljiv, dobijem njega za glumca, shvatim kako je to divan čovek i postanem sa njim prijatelj. Ni sanjao nisam da ću jednog dana raditi sa Mirjanom Karanović, najvećom filmskom divom na ovim našim prostorima, ili sa francuskom legendom Žanom Moro koja je jela škampe sa Orsonom Velsom, a isto ih je pojela i sa mnom! S druge strane, pored takvih veličina imao sam mlade i neverovatno talentovane glumce. Mario Drmač koji igra Kenana i kojem je ovo debitantska uloga na filmu. Siguran sam biće zvezda evropskog filma. Ili Tarik Filipović koji glumi Milana.
Dubravka Lakić