Taman je dan u "Jami"

PRVOMAJSKA PORUKA : Dragutin Radovanović šesnaest godina jede rudarski hleb Verujte, voleo bih da se vrati Titovo vreme i pravednije društvo od ovog u kojem ne vidim budućnost ni za decu. Dokle će ovo beznađe trajati, Bog sveti zna

BOR - Otkako sam pre deset godina došao u "Jamu", ništa nije promenjeno. Sve je zastarelo, izraubovano, dotrajalo. Jedino nas stotinak "jamaca" odolevamo najgorim uslovima rada, trpimo i ćutimo, ne znajući dokle. Ranije sam radio u rudniku uglja "Bogovina" u Boljevcu, gde je bilo još crnje i čemernije. Ukupno 16 godina jedem rudarski hleb, ne računajući dve godine u zaječarskom "Kristalu". I tamo sam radio u sve tri smene, sastavljajući dan i noć. Danas izdržavam petočlanu porodicu, a moji mali sinovi Miloš i Andrija neće ni da čuju za rudnik. Prestrašila je i njih nedavna nesreća u "Jami", a tek kako je meni bilo. Verujte mi, voleo bih da se vrati Titovo vreme i pravednije društvo od ovog u kojem ne vidim perspektivu ni za decu. Dokle će ovo beznađe trajati, Bog sveti zna. Izašao sam jutros iz treće smene smrknut i neveseo, umesto da se radujem 1. maju i da, kao nekad, sa porodicom odem do Borskog jezera i odmorim dušu. Ne razumem se u politiku, ali vidim da Skupština ne radi i da predstavnici naroda naplaćuju svoj nerad. Zar ja sa mojih 30.000 dinara da izdržavam neradnike i politikante od kojih ova zemlja i narod nemaju vajde.

Ovako govori borski rudar Dragutin Radovanović pokazujući žuljevite dlanove, duboko zagledan u daljinu, prema Crnom vrhu od kojeg, reče nam, očekuje da spase Bor i Srbiju, jer tamo će kanadski "Dandi" za godinu-dve, ubeđen je, da otvori nove rudnike bakra i zlata.

- Prodaće država stari borski i majdanpečki rudnik, na doboš otići će i flotacije, kao i ostarela topionica, stranci će kupiti i podzemne rudnike, a nama će jedino ostati nada u crnovrška ležišta plemenitih metala. Imaćemo bar posla i malo hleba decu da odgajamo, a što se tiče napretka i sopstvene izgradnje društva, od toga neće biti ništa. Možda grešim, ali postaćemo najamnici u svojoj rođenoj zemlji. Nijedna firma u okolini nije kvalitetno privatizovana. Zamislite da u gradu sa manje od 40.000 stanovnika, 10.000 ljudi besposličari. Moji rudari žale se na sudove, na mnoge nepravde i lošu vlast. Niko da kaže lepu reč o našoj stvarnosti. Kad siđem 700 metara pod zemlju, prvo se pomolim Bogu da nas ne zadesi neka nesreća, a onda se trudim da sa kolegama što manje razgovaram. Svi se žale na nekoga. Najteže mi je kad čujem da ne možemo da uposlimo našu decu. Od rudarske zarade, koja je do pre dva-tri meseca bila mizerna, moji drugari šalju decu na studije u Beograd i ko tamo ne ostane, bolje mu je da se ne vraća u Bor. Ovde, nemojte me pogrešno shvatiti, zaista nema budućnosti. Samo iz RTB-a otpušteno je oko 8.000 radnika. Kad dođu nove gazde, biće još prekobrojnih. Ne otvaraju se nova radna mesta, pare pojede administracija i birokratija - govori rudar Dragutin, rodom iz boljevačkog sela Sumrakovac, gde ponekad ode na malo imanje, tek da se "razonodi".

Radovanović je iz ekipe rudara koji su jedva izbegli februarsku nesreću u "Jami". Tamo danas nema proizvodnje, horizonti su pusti i prazni, ostala su samo sećanja.

- Tri i po sata golim rukama sam otklanjao mulj i blato kako bih iz te lavine izvukao beživotno telo mog prijatelja, rudara, Miloja Pavlovića. Nisam se plašio, niti sam razmišljao o posledicama. Nekoliko mojih kolega ni sada nema hrabrosti da siđu na 13. horizont. Ja sam nekako prevazišao taj osećaj moguće katastrofe. Svestan sam da nemam drugog posla i da moram da kopam rudu i tako porodici omogućim preživljavanje.

Kako da tražim stan

Dragutin Radovanović nije dobio stan od rudnika bakra. I nije jedini rudar o kome stambene komisije ne brinu. NJegov pokojni kolega Miloje stanovao je u 16 kvadrata samačkog hotela sa ćerkom i zetom i tek nakon tragedije neko se setio da pomogne porodici. A Miloje je radio 36 godina u rudnicima.

- Neću nikad tražiti stan. Kad stariji rudari ne mogu da reše to pitanje, kako onda da se pojavim pred ljudima. Vreme prolazi i deca će za sedam-osam godina završiti škole, a ja neću moći ni osnovne uslove da im pružim. Koga se to u mojoj firmi tiče kad već godinama radimo s gubicima i opstajemo zahvaljujući pomoći države. Oni koji su uništili borski rudnik i doveli narod na ivicu bede, nikad i nikome nisu odgovarali. Kada bi se u ovoj zemlji iskorenio najteži kriminal, počevši od privrede, drugačija bi bila pesma. U Boru nema nijedne firme sa kojom se možemo pohvaliti. Tri godine ne radi hotel "Jezero" na Borskom jezeru, a tamo se uvek ostvarivao profit i zapošljavalo više desetina radnika. Zar to nije sramota i bruka ne samo vlasnika RTB-a, nego i cele vlasti koja je labava i koja kao da štiti mafijaško ponašanje - pita se Dragutin, očevidno umoran i neispavan, neraspoložen za bilo kakvu veću raspravu.

Krivci kao da ne postoje

- Iako je u nedavnoj nesreći u "Jami" mogla da strada cela smena rudara, a da ne spominjemo ogromnu štetu, do danas niko nije oglašen krivim. Molim vas, zar nije normalno da u takvim prilikama bar direktor, ako ne i ministar rudarstva podnesu ostavke. Ne da bi im se naškodilo, već iz moralnih razloga. Znate li da od sedmorice povređenih rudara, trojica nikad više neće sići u jamu. Nesreća je mogla i morala da se predvidi. To će vam reći svaki iskusniji rudarski inženjer. Kod nas i za najteža dela, vidite, nema odgovornosti - priča Radovanović.