Samo vi pričajte, BIA vas sluša

Kasno ombudsman pred Ustavni sud stiže 

Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji je usvojen još polovinom 2002. godine i zasluživao je da dođe pod udar kritike. U članu 14. stoji da Agencija - na predlog svog direktora, a po odluci predsednika Vrhovnog suda Srbije, odnosno "ovlašćenog sudije" - može odstupiti od načela "nepovredivosti i tajnosti pisma i drugih sredstava opštenja" koji su građanima formalno zajamčeni i Ustavom. Ali, nije poznat ni jedan jedini slučaj (bar ne potpisniku ovih redaka) u kojem Vrhovni sud nije uslišio molbu šefa Službe

Većina prestoničkih medija i nekoliko nevladinih organizacija, a uz njih i opozicioni poslanici Skupštine Srbije uskovitlali su ovih dana nešto malo prašine zbog toga što nalaze da naročito jedan paragraf u Predlogu zakona o elektronskim komunikacijama zadire u našu privatnost, pa da bi, pustimo li ga onako nečistog u naš život, mogao da ga konstantno zagađuje. Ne vidim posebnu korist od sve te parade, ili mi izmiče suština. No ne bih rekao da je u tome razlog što smo mi, iz milošte zvani građani i ovoga puta ostali po strani, kao da nas se to apsolutno ne tiče. Ruku na srce, a što bi nas i tangirale nekakve odrednice koje još nisu ni proizvedene u zakon, kad nismo reagovali (ili bar ne ljudski i u pravom trenutku) ni na zlo koje smo činili drugima i sebi, ni na tolike obmane i prazna obećanja kojima nas je zasipala (i zasipa) naša politička elita (vladajuća prevashodno), nego smo sav taj talog nesreće, umotani u letargičnu čamotinju, upijali kao sunđer, i to zatvorenih očiju. Ali, da se ne udaljavam od teme.

Veoma sažeto i ne manje pojednostavljeno rečeno, pomenuti Predlog zakona nekim svojim formulacijama daje pravo tajnim službama, odnosno službama bezbednosti, odnosno agencijama (što je aktuelni i, mora se priznati, otmeniji naziv koji ne samo da korespondira sa reformom tog bitnog podsistema u bezbednosnom polju Srbije, već se reforma ponegde i svela na promenu imena ključnih aktera bezbednosti!) i policiji da - bez odobrenja suda - prikupljaju podatke o elektronskom komuniciranju građana. Budući da su predlagači ovog zakona prema bezbednosnim organima bili zaista široke ruke, oni im takođe dopuštaju pristup podacima o "ostvarenim i neostvarenim vezama" bilo koga od nas koji se na određeno vreme zakonski pohranjuju u operatorov "sef".

Protiv tako nakaradnog zakonskog predloga ustao je zaštitnik građana Saša Janković amandmanom kojim zahteva da bezbednosne agencije i policija za takvo "prikupljanje podataka" moraju imati odobrenje - nadležnog suda. Međutim, Odbor za saobraćaj i veze Skupštine Srbije ignorisao je ombdusmanov amandman, čime je pokrenuta izvesna polemika na medijskoj i parlamentarnoj pozornici i u nevladinom sektoru, dok je Saša Janković hitro odgovorio i na taj izazov izjavom da će se obratiti Ustavnom sudu Srbije i zatražiti "ocenu ustavnosti" problamatičnih odrednica u Predlogu zakona o elektronskim komunikacijama. S obzirom na dosadašnju praksu toga Suda i njegovu naklonost građanima, izgleda da je ombdusman baš našao crkvu u kojoj će se Bogu pomoliti!

Ovo"skakanje u zaštitu građana" bih potpuno razumeo da se ta "odbrana" odvijala po nekakvom redosledu i po logici stvari, hoću reći da su makar neke organizacije iz nevladinog sektora ili samo respektabilniji mediji (narodne poslanike preskačem, oni su u ime naroda u većini po običaju spavali) dizalili glas pre nego što su usvojeni prethodni zakoni iz bezbednosne sfere kojima je takođe dozvoljeno manevrisanje službi i policije po privatnom životu građana. Zakon o policiji donet je 2005. i ne bi se reklo da je naročito upitan sa stanovišta problematike o kojoj je reč. Međutim, Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji je usvojen još polovinom 2002. godine i zasluživao je da dođe pod udar kritike. U članu 14. stoji da Agencija - na predlog svog direktora, a po odluci predsednika Vrhovnog suda Srbije, odnosno "ovlašćenog sudije" - može odstupiti od načela "nepovredivosti i tajnosti pisma i drugih sredstava opštenja" koji su građanima formalno zajamčeni i Ustavom. Ali, nije poznat ni jedan jedini slučaj (bar ne potpisniku ovih redaka) u kojem Vrhovni sud nije uslišio molbu šefa Službe. Stoga se makar u onom boljem delu javnosti s posebnom pažnjom očekivao Zakon o izmenama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, usvojen tačno na prelazu prošle u ovu godinu. I stvarno, Zakon, i slovom i brojem od samo tri (3) člana, doneo je kardinalnu izmenu - da se u članu 14. reči "Vrhovnog suda Srbije" zamenjuju rečima "Vrhovnog kasacionog suda".

Ipak, u odnosu na fokusirani problem u ovom tekstu, građanima su se nudile povoljnije okolnosti u procesu usvajanja zakona kojim je regulisan rad vojnih bezbednosnih službi, pardon agencija. Još početkom jula 2009. u domaći javni prostor plasiran je Nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj (VBA) i Vojnoobaveštajnoj (VOA) agenciji koji će tek 26. oktobra iste godine u Parlamentu Srbije biti usvojen kao zakon. Čak da se ovdašnje pučanstvo i iskazalo bogzna kakvom raspravom i pametnim amandmanima (naravno, sve je to bilo jako daleko od interesovanja "našeg naroda"), u Nacrtu se, dakle ni u konačnoj verziji zakona, ne bi ništa promenilo, o čemu svedoči i jedna stručna rasprava na okruglom stolu u Palati Srbije odmah pošto je Nacrt pušten u javni saobraćaj. U raspravi su najviše lomljena koplja o stavu 2. člana 16. Nacrta koji je glasio: "VBA ima pravo na dobijanje informacija od telekomunikacionih operatora o korisnicima njihovih usluga, obavljenoj kmunikaciji, lokaciji sa koje se obavlja i drugih podataka od značaja za rezultate primene posebnih postupaka i mera."

Uzalud su, primera zarad, profesori Miroslav Hadžić (FPN) i Bogoljub Milosavljević (Pravni fakultet, Union) osporavali taj stav, držeći naravno da on i te kako zalazi u privatnost "korisnika usluga telekomunikacionih operatora": vladajuća većina u Skupštini Srbije nije videla ništa sporno u spornom stavu člana 16. - netaknut je ušao i u konačnu zakonsku verziju! Pa kad se tada vlastima nisu oštrije i istrajnije suprotstavljali ni zaštitnik građana, ni mediji, ni nevladin sektor, zbilja ne vidim naročitu svrhu ombudsmanovog amandmana i dizanja medijske prašine danas: sve da se amandman i usvoji, već doneti zakoni dopuštaju službama da vršljaju po našoj privatnosti do mile volje.

Na umu mi je i član 20. o vojnim agencijama gde stoji da "ovlašćeno službeno lice VBA ima pristup svim mestima radi instaliranja uređaja za primenu posebnih postupaka i mera", doduše, sve to "u skladu sa nalogom nadležnog suda"! Pa mi dođe da pozovem te vojne agente (a ima ih, hvala Bogu, što aktivnih što penzionisanih - makar pešadijski bataljon) da im dobrovoljno ponudim brojeve svih mobilnih u porodici uključujući i onu balavicu, unuku koja tek što je prešla u treći a mobilni koristi još od prvog razreda. Ponudiću im i stan na raspolaganje da instaliraju potrebnu skalameriju. Tako ću postići dvostruki efekat: prvo, oslobodiću se neizvesnosti u smislu kad će mi se pojaviti na vratima; a drugo, izaći ću gospodi agentima u susret.

Na onoj raspravi prošle godine za okruglim stolom u Palati Srbije oponenti odrednice koja kaže da službeno lice "ima pristup svim mestima radi instaliranja uređaja" (što znači da im zakon dopušta da koriste i bilo čiji stan!) - tvrdili su da se odrednica kosi sa članom 40. Ustava koja govori o nepovredivosti stana u koji se "može ući samo radi hapšenja i gašenja požara". Međutim, po svoj su prilici smetnuli s uma da je Koštuničin Ustav sadržan u kosmetskoj preambuli, ostalo je pleva!