Preti dužnička kriza

Deficit tekućeg platnog bilansa u Srbiji, koji se već godinama kreće od 11 do 13 odsto BDP, što je duplo više od kritičnog nivoa, jeste najtrusnija tačka srpske privrede koja dosad nije izazvala jače potrese, jer je postojao značajan netržišni priliv sredstava iz inostranstva (donacije i novi krediti s počekom), dok je servisiranje postojećih zajmova odloženo. Međutim, u ovoj i narednim godinama taj netržišni priliv će se smanjivati, a obaveze prema poveriocima rasti, što nameće potrebu preduzimanja energičnih mera za sprečavanje dužničke krize i kraha kursa dinara, ocena je prof. dr Pavla Petrovića, koji se poziva na nalaze višegodišnjeg makroekonometrijskog istraživanja privrede Srbije, čije rezultate je u minuloj nedelji javnosti predstavio CES Mekon.

Naš sagovornik je bio član istraživačkog tima zajedno sa dr Zoricom Miladinović, mr Aleksandrom Nojković i mr Milojkom Arsićem, koji je pod ekonometrijsku lupu stavio srpsku privredu od 2001. do avgusta prošle godine, koristeći i relevantne podatke o stanju neposredno posle bombardovanja 1999. godine.

Precenjen dinar podstiče deficit

Opasni deficit tekućeg platnog bilansa posledica je visokog i rastućeg spoljnotrgovinskog deficita, koji je u poslednje četiri godine ekstremno povećan. Utvrđeno je da su osnovni uzroci ekspanzivnog uvoza i spoljnotrgovinskog deficita od 2001. godine bili precenjeni realni kurs dinara i preteran rast domaće tražnje, što je podstaklo uvoz.

Ovaj „jeretički” nalaz demantuje uobičajeno shvatanje da je kurs dinara irelevantan za platni deficit, naglašava dr Petrović.

Preterana apresijacija dinara, naročito u 2002. godini, bila je primer davanja prednosti kratkoročnim ciljevima – stabilnosti kursa i naglom obaranju inflacije, u odnosu na strateške, koji podrazumevaju makroekonomsku ravnotežu i rast na zdravim ekonomskim temeljima.

Premda je pre dve godine došlo do zaokreta u politici kursa i do određene realne depresijacije, postoje indicije da je dinar još precenjen, navodi naš sagovornik, uz opasku da na to upućuje i kontinuirani rast spoljnotrgovinskog deficita.

Plate izražene u evrima u Srbiji su veće u odnosu na zemlje sličnog nivoa razvijenosti (Srbija – 200 evra, Bugarska i Rumunija – po 150 evra). To ukazuje na cenovnu nekonkurentnost robe iz Srbije, dok je tražnja uvoznih proizvoda veća nego što odgovara održivim performansama naše privrede.

Drugi presudni činilac rasta uvoza i spoljnotrgovinskog deficita je ekspanzija domaće tražnje, koja je podstaknuta fiskalnom i politikom dohodaka.

Detaljno ekonometrijsko istraživanje potvrdilo je i da smanjenje carinskih stopa utiče na rast uvoza, ali i da značajan priliv stranih direktnih investicija, odnosno ubrzano trošenje prihoda od privatizacije, takođe adrenalinski deluje na import.

To međutim nije moralo da bude nužno. Jer smanjenje carina u avgustu 2003. bilo je moguće neutralisati odgovarajućom politikom kursa dinara, dok bi sporija potrošnja sredstava od privatizacije usporila rast domaće tražnje, smatra dr Petrović.

Tržišno formiranje kursa

Postavivši dijagnozu stanja u srpskoj ekonomiji stručnjaci sa CES Mekona smatraju da je neophodno hitno izvršiti realnu depresijaciju dinara i obuzdati nabujalu domaću potrošnju.

Uz to, neophodno je pažljivo razmotriti eventualno dodatno smanjenje carinske zaštite, kao i ne arčiti sredstva od privatizacije, jer Narodna banka nije u stanju da značajnije „steriliše” efekte priliva stranog kapitala.

S primenom tih mera se mora početi odmah, jer je neodrživo i neopravdano da se čeka na konačno restrukturisanje privrede i energičniji izvoz, što je ključno rešenje neravnoteže u razmeni sa svetom.

Prema analizi stručnjaka, direktni uticaj kursa na inflaciju kroz troškovni efekat je 25 do 30 odsto, što demantuje uobičajena shvatanja da je kurs ključni podstrekač rasta cena na malo.

Politika realne depresijacije dinara i kontrola jednocifrene inflacije mogući su ukoliko se ostali podsticajni činioci rasta cena na malo – plate i javna potrošnja – kontrolišu. To znači da je neophodno da se kretanje zarada uskladi s produktivnošću, što u prethodnom periodu nije bio slučaj, jer su plate rasle brže od zbirnog povećanja cena i produktivnosti. Uz to, javna potrošnja ne bi trebalo da prelazi 41 do 42 odsto BDP.

Usklađivanje plata s produktivnošću, uz realnu depresijaciju dinara, za posledicu bi imalo smanjenje nadnica u evrima na konkurentni nivo.

Podsetivši na to da je tokom poslednje četiri godine sprovođena politika kontrolisano upravljanog kursa dinara, dr Petrović navodi da je NBS još neopravdano dominantan „igrač” na deviznom tržištu.

Vreme je za redukciju uloge NBS na tom tržištu i za stvaranje konkurencije, a time i za formiranje deviznog kursa koji je rezultat realnih tržišnih odnosa.

U takvim uslovima NBS bi, kao i druge centralne banke u svetu, samo povremeno intervenisala na deviznom tržištu radi sprečavanja ekstremnih fluktuacija kursa.

Umesto istovremene brige o kursu i inflaciji NBS bi trebalo jasno da definiše i objavi monetarni režim i da preuzme odgovornost za rast cena na malo u određenim granicama, dok bi određivanje kursa trebalo da prepusti tržištu, izričit je dr Pavle Petrović.