Predlog detaljne rekonstrukcije Narodne skupštine

Početi od skupštinskog semafora. Ružan je i zastareo, a ona elektronska verzija Miroslavljevog pisma kao i tragikomični „ćirilični” brojevi, godinama već, putem TV-a, pogubno utiču na svest ogromnog broja naših građana. Poslanici su, naravno, njegovom štetnom delovanju izloženi najdirektnije. Kao simbol sveukupne nakaznosti ovog mračnog mesta zvanog Narodna skupština Republike Srbije taj semafor snosi odgovornost za mnoge pogrešne, loše procenjene, neodgovorne, glupave ili zle odluke koje su tokom poslednjih par decenija poticale s tog mesta i naše živote neprestano činile sve mizernijim i tragičnijim.

Spaliti ga, dakle.

Tako da od njega ostane samo masa istopljene plastike.

Dalje: rešiti se onih depresivnih nizova đačkih klupa u kojima povremeno sede osobe koje iz nekog razloga nazivamo „narodnim poslanicima”. Onako gusto zbijene i nanizane, one nas predugo podsećaju da je ovaj „uzvišeni dom” u stvarnosti istureno odeljenje za osobe raznoraznih profila i političkih opredeljenja koje se odatle neumorno natežu i svađaju do besmisla. Kako bi što brže ogladneli, valjda. Pa onda – tutanj u skupštinski restoran na još jedno dobro, obilato i pre svega jeftino – ožderavanje.

Poznato je da „narodni poslanici”, ne bi li pospešili lučenje želudačne kiseline, posebno vole da izlaze za govornicu posle krkanluka. Tako je ona, u protekle dve decenije, uspela da koncentriše neverovatnu količinu ljudske gluposti. Stoga: obavezno ukloniti i taj prokleti pijedestal!

I mikrofoni koje godinama već svesrdno upljuvavaju sve te gromade i grdosije naše politike predugo su, zaista, služili svrsi. Ničeg lošeg u njima, ali svačega su se naslušali, ko ih sve nije ožvalio i obalavio, da ne nabrajamo sad. Život je nekom majka, a nekom maćeha: tako je i s mikrofonima. Nekom zapadne da ga pljucka Severina, a nekom opet – Vjerica Radeta. Tek i ti mikrofoni zaslužili su odmor.

Naravno, kad smo već stigli dotle, onda bi krajnje glupo bilo ne ukloniti i žardinijere s fikusima čiji listovi uvek tugaljivo vire prema nama iza leđa razularenih govornika tokom pomenutih redovnih TV-prenosa (kojima RTS dugo i uspešno lobotomizira srpskog građanina).

Ni tu nikako ne bi trebalo stati, čak ni nakratko. Posla je mnogo, a vremena premalo. Stoga: ukloniti svu onu muklu lamperiju, itisone, kompjutere, lustere, lampe i ostalo. Sve što se može iskoristiti, podeliti zainteresovanim građanima okupljenim pred ulazom.

Pre nego što se posao preseli u hodnike, kuloare, kancelarije i skupštinski restoran, obavezno iz čitavog zdanja ukloniti sve preostale tzv. narodne poslanike. Osloboditi ih sve odgovornosti koju su dosad imali, razrešiti ih moći, oduzeti im službene automobile, sredstva za reprezentaciju, mlade, zgodne sekretarice/ljubavnice i ostale privilegije, pa ih poslati napolje, u realan život.

Neka se vrate kućama koristeći sredstva javnog prevoza po sopstvenom izboru.

Brutalno potom uništiti skupštinski restoran. Utući to tvrdo jezgro „poslaničke” nezajažljivosti i oblapornosti. Tu se godinama jelo i pilo na naš račun, dok su naši ljudi trpeli ekstremnu nemaštinu, patili i gladovali, skrivali se od mobilizacija i bombi, bežali odavde glavom bez obzira, umirali. Zato raskrstiti s tim restoranom jednom za svagda, čistom i nepokolebljivom revolucionarnom odlučnošću.

Ovo nije posao za one drhtave ruke.

Iz hodnika potom izneti slike, biljke i deprimirajući „starinski” nameštaj koji bi da glumi nekakvu onovremenu eleganciju.

I to podeliti građanima.

Tada iz zgrade izvesti radnike i pustiti minere koji će postaviti šipke dinamita na strateški određenim mestima. Kad i taj posao bude gotov, pažljivo raščistiti teren, udaljiti sve posmatrače i – detonirati. Na „jen, dva tri”. Bez oklevanja. Bez svečanih govora. Bez imalo sentimentalizma. Kad se prašina slegne, ukloniti šut. Zatrpati svežom zemljom. Zasaditi travu. Već postojeći bedno oronuli park koji zauzima prostor između ovog zdanja i zgrade prekoputa konačno detaljno obnoviti i ujedno ga proširiti i na ovaj plac.

Na njemu više nikad – nikad! – ne zidati ništa.

Vladimir Arsenijević

[objavljeno: 13/12/2008]