Otrovni otpad rasut po svetu

Postaju li zemlje u razvoju deponije za odlaganje otpada razvijenih industrijskih zemalja? Ako se osvrnemo na aktuelni skandal u Abidžanu glavnom gradu Obale Slonovače, ova sumnja se pojačava. Iako su međunarodni zakoni pooštreni, očigledno je da preduzeća postaju sve domišljatija kada je reč o oslobađanju otrovnih otpada svoje proizvodnje. Nalaze se načini da se to diskretno reši.

"Koja sredstva nam stoje na raspolaganju kako bi ovde pomogli onima koji su  otrovani" pita se uzbuđeno jedan stanovnik Obale Slonovače. Njegov glas  odražava bes i ljutnju cele zemlje.

Od kako je sredinom avgusta u luci glavnog grada Obale Slonovače Abidžanu  istovareno oko 400 tona otrovnog otpada sa jednog grčkog teretnog broda i  lagerovano na osam deponija u gusto naseljenom glavnom gradu, 9 000 ljudi je  otrovano, a 6 osoba je umrlo od posledica trovanja. Ova afera sa otrovnim  otrovima naravno nije prva. 1988 Italija je na plažama Nigerije ostavila 2 000  buradi sa radioktivnim otpadom. 1992.Nemačka je u Rumuniju i Albaniju prebacila  350 tona starih pesticida, kasnije je morala da ih sakupi i odnese kada je  slučaj dospeo u javnost.

Tu nije reč samo o ekološkoj i ljudskoj katastrofi, već je reč o kršenju  međunarodnih sporazuma - konvencije prihvaćene u Bazelu 1989.

Na potsticaj Nemačke ovaj međunarodni ugovor potpisan je 1989. Njime se  reguliše uklanjanje i odnos prema otrovnom otpadu. Bazelski ugovor je u  međuvremenu ratifikovalo više od 160 zemalja. Ovom konvencijom se posebno  zabranjuje svaki izvoz otpada u zemlje u razvoju u kojima ne bi mogao da se  ukloni prema propisima o zaštiti životne sredine. Osim toga ugovor iz Bazela  zemlje potpisnice obavezuje da o transportu otpada podnose detaljne izveštaje.

Pjer Portas, iz Biroa zaduženog za nadzor nad sprovođenjem odredbi bazelskog  ugovora u Ženevi smatra da je sistem kontrole uspešan:

"Svaka zemlja ima instituciju koja je zadužena za kontrolu izvoza i uvoza  otpada. Naravno kontrola se može poboljšati, ali sistem funkcioniše"

Drugi, regionalni ugovori trebalo bi da prošire i poboljšaju odrednice iz  Bazelske konvencije. Konvencija iz Bamaka u državi Mali predstavlja jedan od   postojećih regionalnih sporazuma, koji je na inicijativu Afričke Unije  ratifikovan 1991. od strane 12 afričkih zemalja. Njome pre svega treba da se  zaštiti zdravlje stanovništva i životne sredine država pogođenih izvozom  otrovnog otpada. Postoje mnoge konvencije o otrovnom otpadu, ali na osnovu njih  nije uvek moguće sprečiti ilegalni uvoz otrovnog otpada. Upravo male zemlje  jedva da i imaju mogućnost da se odbrane od uvoza otrovnog otpada, misli Pjer  Portas:

"Kada se trguje otrovnim otpadom, zbog čega i postoje konvencije, onda je to  jako opasno. Životna sredina može da se zagadi, posledice koje ostaju su  dugotrajne."

Firme su razvile suptilne metode kako bi se otarasile svog otpada i prenele ga  u zemlje u razvoju.

Omar Sisse koji radi kao stručnjak pri nevladinoj organizaciji Informativnog  centra za opasne otrovne materije, (CFT) u Dakaru, zna i zašto  ovi skandali  retko prodru u javnost.

"Radi se o zemljama koje su loše opremljene da bi uopšte mogle da kontrolišu  razne vrste produkata. Uzmimo na primer ljude sa lošim namerama, koji su  jednostavno u iskušenju. Za njih je izazov da pokušaju izvoz otpada koji  deklarišu kao sirovinu i tako ga prokrijumčare preko granice."

Stari pesticidi koji su zabranjeni u Evropi a nisu pravilno etiketirani odlaze  u Istočnu  Evropu kao velikodušni doprinos tamošnjoj poljoprivredi. Elektro  otpad se kao roba za reciklažu brodovima odnosi u Afriku i u Aziju. Ova vrsta  otpada za sada je još legalna, pošto se zvanično ne radi o otrovima, i ni jedna  međunarodna konvencija ne može to da spreči, pa tako ni ugovor iz Bazela.

"Bazel Ekšen Netvork" - nevladina organizacija koja nadgleda koliko se  proizvodne firme pridržavaju odredbi međunarodnih konvencija svakodnevno se  suočava sa situacijom da se u luke nerazvijenih zemalja svakog dana otprema  stotine kontejnera punih starih kompjutera i mobilnih telefona, ili drugog  elektro otpada. Amerika je naročito velikodušna sa takvim poklonima. SAD su  potpisale konvenciju iz Bazela još pre 10 godina ali je do danas nisu  ratifikovale. Kada elektro otpad jednom uđe u jednu od zemalja trećeg sveta,  spaljuje se ili se rastavlja na sastavne delove koji su često otrovni. U  Abidžanu je dopremanje otrova trebalo da se dogodi neprimećeno. Tako je tečnost  deponovana na osam mesta u gradu deklarisana kao "prljava voda". Ko je  falsifikovao činjenice još nije utvrđeno. Svako od učesnika u ovom nečasnom  poslu prebacuje odgovornost na drugu stranu; od Grčke firme do vlade Obale  Slonovače. Sve je zbog profita, smatra Janik Vikar, stručnjak za otrovni otpad  iz francuskog "Grin Pisa"

"Sa rastom svesti ljudi o tome koliko je značajno očuvanje životne sredine,  uništavanje otrova postajaće sve skuplje. Problem je u tome što su industrijska  preduzeća motivisana da se svog otpada oslobode što je moguće jeftinije."

Međutim neke od zemalja trećeg sveta profitiraju od takve trgovine, misli  Vikar:

"Od velikog značaja je stepen demokratskog razvoja i kakva je privredna  situacija, ali dok god bude lako podmićivanje ljudi koji su loše plaćeni ili  potkupljivanje nestabilnih vlada, ova vrsta izvoza i dalje će se dešavati."

Znači zemlje u razvoju će i dalje biti zloupotrebljavane kao deponije za otpad. U novembru se očekuje nova konvencija u Bamaku. Na ovom skupu će učestvovati  sve zemlje potpisnice Bazelske konvencije.

Laura Auriole