O svom trošku
Postaje već po malo monotono pisati o štrajkovima u Italiji. Od početka sadašnje vlade desnog centra, to je, dakako, eufemizam, jer svi znaju da vlada Silvio Berluskoni, a ostali su garnirung kojim se stiče legitimacija većine, a pre generalnog štrajka poslednjeg dana novembra, zabeleženo je 13,1 milion izgubljenih radnih sati u štrajkovima. U tom razdoblju od tri i po godine bilo je čak pet štrajkova nacionalnog značaja, od kojih su dva generalna - kada staje sve. Evo podataka o ovom poslednjem generalnom štrajku: organizatori govore da je štrajk uspeo 90 odsto, a na Berluskonijevoj privatnoj TV priznali su 80 odsto uspeha. Čak i taj manji procenat znači da su četiri sata, koliko je štrajk trajao, stali vozovi, avioni, brodovi, gradski saobraćaj, zatvorene autostrade, bolnice, banke, pošte, ministarstva i, naravno, fabrike. Radili su samo oni koji po odluci sindikata ostaju na poslu tamo gde bi prekid rada naneo velike materijalne štete.
Štrajkovalo se zbog "finanziarie" - zakona o budžetu, kojim se uvode teška smanjenja izdataka za zdravstvo, školstvo, nerazvijeni Jug, za plate, smanjuje se broj zaposlenih u javnim službama (predviđeno je da 75.000 javnih službenika izleti na ulicu) i, po prvi put, kako su sindikati priznali, "iz političkih razloga".
Želeći da deklasira sindikate, Berluskoni je rekao u njemu naklonjenoj TV emisiji "Od vrata do vrata" 11. februara ove godine da samo 15 odsto štrajkova ima opravdanje u radnim razlozima, a svi ostali su upravo "političke prirode". Sidikati, tri najveće "konfederacije" i mnoštvo manjih, priznali su sada da štrajkuju zbog politike koja ih vodi ka sve većem osiromašenju, a zemlja već tri godine uzastopno stagnira. Ideološki, stvar je postala transparentna. Muka posebne vrste, ovoga puta, je to što je najjača podrška sindikatima stigla od Confindustrije - udruženja velikih industrijalaca. U Napuju je na čelu kolone zajedno sa radnicima demonstrirala i predsednica udruženja mladih industijalaca. To još nije viđeno.
Shavtivši da suptilna nagađanja između vlasti i opozicije nigde ne vode, sindikati su preuzeli na sebe posao koji opozicija nedovoljno energično radi. Zemlja stagnira, ljudi siromaše, budućnost postaje sve neizvesnija. Neko je tome morao odlučno da se suprotstavi. Vlada, koja je uništila princip "koncertiranja" (dogovora sindikata, industrijalaca i države) i krenula da samovoljno donosi vitalna pravila, dobila je odgovor na svoje samovoljno ponašanje.
Glavna parola štrajkača bila je: "Stvarajmo sopstvenu budućnost", druga po učestalosti je imala sarkastičnu igru reči za suštinu. Budžetskim zakonom za narednu godinu predviđa se smanjenje poreza pod parolom "Meno tasse per tutti", a demonstranti su je preoblikovali u "Meno tasse per Totti". Dakle, od "Manje poreza a sve", postalo je "Manje poreza za Totija", popularnog fudbalera Rome, koji će, ako se zakon sprovede, plaćati na svojih 11 miliona prihoda godišnje 220.322 evra poreza manje.
Evo kako izgleda ono "Za sve": pod pritiskom javnosti, ministarstvo finansija je priznalo da šest od 10 Italijana neće videti nikakvo poresko olakšanje. Za većinu (od 86 odsto) onih koji ga budu dobili, u proseku će iznositi jedan evro na dan - koliko za kapućino. Naravno, onaj ostatak od 334.007 obveznika proći će kao Toti. Na čelu svih su persednik Confindustria-e i predsednik FIAT-a Luka Montezemolo sa 256.925 evra poreza manje (inače, protiv tog zakona) i Silvio Berluskoni sa 254.942 evra (inače, uvek za ono što mu donosi ličnu korist).
Portparol vladajuće "Forza Italia" konstatuje na TV da je nepojmljivo da vlada smanjuje poreze, a radnici zbog toga štrajkuju. Možda je najkondenzovaniji odgovor dala jedna demonstrantkinja upitana zašto štrajkuje kad će porezi biti manji. "To vam je", veli ona, "kao kad bi vašem detetu neko poklonio karamelu, a onda od vaše plate skinuo para za celu kesu bombona".
Da bi nakrmila 6,5 milijadri evra, koliko će poresko smanjenje ukupno koštati, vlada mora da smanji za toliko sredstva za nerazvijeni Jug, za nauku i razvoj, za investicije i sve drugo što treba da pomogne izlasku iz krize. Pored tog iznosa, ona mora da namakne još 24 milijarde u sledeće dve godine, kako ne bi probila Mastrihtom dirigovani nivo od maksimum tri odsto deficita u odnosu na BDP.
Svega su toga radnici svesni, kao i činjenice da će oni platiti najveći deo ceha. Njihov predlog je jednostavan: "Prema procenama zvanične statistike, svake godine ostaje oko 60 milijardi utajenog poreza. Sprovedite dosledno samo sadašnji zakon i imaćemo para za sve potrebe".
Da li je to Kolumbovo jaje kojega ni opozicija nije u stanju da se seti! Inače, dok štrajkuju, radnici ne primaju platu, pa su tako ovu lekciju drugima platili iz svog džepa.