Nemačka strahuje za socijalni mir

Zemlje zapadne Evrope u neprilici zbog premeštanja proizvodnje na istok

Mile Lasić

Specijalno za Danas
Bilefeld - U Nemačkoj je u julu bilo 4,32 miliona nezaposlenih, a onih 35 miliona koji su zaposleni strahuje od "premeštanja poslova u inostranstvo", saopštavaju ovih dana mediji u Nemačkoj. Ova poslednja ocena proizlazi iz ankete koju je Institut za javno mnjenje "Ipsos" proveo po nalogu uglednog lista " Financial Times Deutschland " u julu ove godine. Iz ankete je vidljivo, naime, da čak 37 odsto anketiranih, koji su zaposleni u privatnom sektoru, uočava opasnost za vlastito radno mesto u premeštanju poslova u "jeftinije inostranstvo". Iz ankete proizlazi da za radna mesta strahuju i radnici koji ne rade u privatnom sektoru. Čak 94 odsto zaposlenih kod privatnika strahuje da bi mogla biti ugrožena i njihova radna mesta, ukoliko se nastavi nezaustavljivi trend izmeštanja proizvodnje tamo gde su jeftiniji troškovi rada.
S tim u vezi, anketirani su pitani: "Koje bi žrtve bili spremni da prihvate kako bi se sprečilo odlivanje radne snage preko granice?" U najvećem broju su odgovorili da bi bili spremni da prihvate dvogodišnji period u kojem bi povećanje njihovih zarada bilo "zamrznuto", a 54 odsto odgovorilo je da bi prihvatilo da radi pet sati duže u sedmici, naravno neplaćeno. O tome se, inače, nemilosrdno spore sindikati i poslodavci, jer u pitanju su do juče nesporne "socijalne tekovine" posleratnog nemačkog društva.

U Nemačkoj su u punom zamahu reforme "socijalne države". Ono što je Nemačku činilo uspešnom i privlačnom zemljom decenijama, a što se sažima u koncept "tržišne i socijalne privrede", razgrađuje se usled neodbranjivog naleta neoliberalnog koncepta u celom zapadnom svetu. Reformišu se penzionerski i zdravstveni sistemi, tržišni i radnopravni mehanizmi, labave se zaštitni zakoni za radnike, ukidaju se mere podrške za nezaposlene i socijalno ugrožene slojeve.

Nemačka je, doduše, još uvek bogata zemlja, pa, čak, i šampion među bogatima, mereno izvoznim parametrima. No, vladini stručnjaci procenjuju da socijalni sistemi moraju da se hitno reformišu, da se socijalna davanja moraju kresati, kako se ne bi urušio čitav politički i privredni sistem. Obrazloženje kancelara Šredera da sadašnje generacije nemaju pravo na supstancu budućih generacija je sasvim logično, ali operacionalizacija ove logike je bolna, jer se izvodi na račun socijalno slabijih slojeva.

Bogate ljude se, naime, ova priča skoro i ne dotiče, jer siromašni moraju da podnesu glavni teret štednje, koja uključuje dosadašnje rasipništvo i buduću neizvesnost. Cela računica, pak, počiva na logici da se reformama tržišta rada i socijalnih sistema smanjuju troškovi rada (proizvodnje), kako bi Nemačka mogla da se nosi s "jeftinijim inostranstvom", te da se, u krajnem, pospeše konjunkturni procesi u zemlji.

U tu svrhu je i preduzeta zakonska operacija izjednačavanja primanja ljudi koji su ostali bez posla s onima koji žive godinama od socijalne pomoći. Radikalno kresanje novca za nezaposlene podrazumeva, takođe, da oni moraju da prihvate, maltene, svaki ponuđeni posao, pa i onaj koji ne odgovara njihovom dotadašnjem pozivu i kvalifikaciji. Kako će to sve da izgleda u praksi od 1. januara 2005. ne znaju ni oni koji ovih dana šalju upitnike dugoročno nezaposlenima, od 16 stranica.
Za sada je jedino izvesno da nemački slabije stojeći slojevi štede svaku paru, ne kupuju ništa izuzev onog najnužnijeg. A bez trošenja nema ni konjunkturnog zamaha, pa ni uspeha reformi, te ostaje samo kuknjava kao u ex-Jugoslaviji, uoči raspada zemlje. U svakom slučaju, Nemačka više nije ono što je bila do ujedinjenja 1990.