Najmanje 50 domaćih sportista spremno da umre za medalju!

Više od 50 domaćih sportista spremno je da umre za medalju na nekom velikom takmičenju kao što su Olimpijske igre ili Svetsko prvenstvo, pokazuje istraživanje Antidoping agencije Srbije. Više od 50 domaćih sportista spremno je da umre za medalju na nekom velikom takmičenju kao što su Olimpijske igre ili Svetsko prvenstvo, pokazuje istraživanje Antidoping agencije Srbije.

 

Na konkretno pitanje da li biste uzimali doping iako biste znali da ćete umreti u narednih pet godina, čak pola anketiranih je odgovorili potvrdno uz čvrste garancije da će osvojiti titulu pre nego što umru.

Direktor Agencije doktor Nenad Dikić ističe da sportisti najčešće nisu svesni posledica koje može prouzrokovati korišćenje zabranjenih stimulativnih sredstava i da olako ulaze u velike probleme s nelegalnim preparatima.

„Pobeda i zlatna medalja su cena zbog koje bi polovina sportista završila na groblju. Takvi podaci moraju da budu alarmantni. U čelnicima sportskih saveza nemamo podršku jer oni ne učestvuju u kontroli, kao ni Antidoping agencija. Mnogi funkcioneri ne žele da nam saopšte mesto na kome treniraju, tako da ne možemo da radimo kontrole", kaže razočarani doktor Nenad Dikić.

Korišćenje nezadovoljnih preparata razara organizam sportista, što svedoče podaci svetskih laboratorija. Oni koji govore da od 69 potomaka dopingovanih sportista čak 23 odsto ima astmu, 25 oboli od raka, dok trećina ima sklonost ka depresiji i samoubistvu.

Prema rečima Dikića, doping sredstva sistematski uništavaju ceo organizam, ne samo onih koji ih koriste već i njihovih pokolenja. Upravo zato imamo ugovor s Olimpijskim komitetom ili, bolje rečeno, obavezu da sprovodimo kontrole naših sportista kako bismo saznali da li je neko pozitivan.

U Srbiji ne postoji odgovarajuća laboratorija, pa se analize obavljaju u inostranstvu po znatno višim cenama.

Antidoping kontrole su izuzetno skupe, svako testiranje košta oko 250 evra. Kada se to pomnoži sa najmanje 200 provera, koliko se godišnje radi u našoj zemlji, samo za uzimanje uzoraka dolazimo do respektabilne cifre od 50.000 evra. Takođe, Antidoping agenciji su potrebna dodatna sredstva za obezbeđivanje posebnih prostorija za testiranje, kao i za edukaciju stručnog kadra, napominje Dikić i otkriva da je dnevnica kontrolora 4.500 dinara. Srpski stručnjaci su cenjeni u regionu i ostatku Evrope, što dokazuje poziv iz Rusije upućen na adresu doktora Dikića. Direktor Agencije najavljuje da su njegove kolege spremne da pooštre mere kontrole na predstojećoj Univerzijadu u Beogradu.

„Na Univerzijadu će doći čak 60 doping kontrolora, što je duplo više nego što ih je bilo u Izmiru i Bangkoku. Planirano je više od 400 kontrola. Želimo da kontrolišemo sva finalna takmičenja, tako da nijedan sportista neće ostati van domašaja", upozorava Dikić.

Prema zvaničnim podacima Antidoping agencije, prošle godine je osam domaćih sportista palo na doping testu. Pozitivna su bila četiri rvača, dok je po jedan slučaj zabeležen u karateu, veslanju, atletici i dizanju tegova. Agencija je izvršila 105 testova na borilištima i 44 van terena.

Dikić objašnjava da je doping krivično delo u Srbiji, kao i u Francuskoj i Španiji. Za proizvodnju i promet doping sredstava planirana je zatvorska kazna od pet godina. U drugim državama kazna za prvi prekršaj je dve godine isključenja iz svih takmičenja, dok se druga greška kažnjava doživotnom zabranom rada u sportu.

Upotreba nedozvoljenih supstanci bila je u modi u antičko doba, a testosteron je prvi put sintetizovan u laboratorijama 1930. godine. U sportske arene uveden je između 1940. i 1950. godine. Kada je sovjetska ekipa dizača tegova osvojila sve medalje na Olimpijadi 1952. godine zahvaljujući sintetizovanom testosteronu, američki stručnjaci su odlučili da bi bilo dobro da se i njihovi takmičari podvrgnu istom tretmanu. Tako je do 1958. godine američka farmaceutska industrija razvila steroid.

Iako su na samom početku shvaćene negativne posledice dopinga, prestiž i potreba za dominacijom na sportskim terenima su dovele do toga da je uvođenje dopinga u sportske arene postalo apsolutno neizbežno.

Prvi korisnici anabolika bili su, uglavnom, bodi-bilderi, dizači tegova, ragbisti, biciklisti, atletičari...

Međunarodni olimpijski komitet je 1975. godine zvanično zabranio korišćenje svih oblika stimulanata, ali večita trka kontrolora i hemičara nikad se neće završiti. Uvek će loši momci biti za korak brži i spretniji.

Pomoćnik direktora Republičkog zavoda za sport doktorka Sanja Mazić skreće pažnju na genetski doping, koji preti da izazove revoluciju u sportu i medicini.

„Genetski doping je nemoguće dokazati jer se u telo sportiste unose geni koji su identični prirodnim. Tako se poboljšava izdržljivost mišićne mase. Uzimanjem uzoraka urina i krvi ništa se ne otkriva. Ovakav doping je jako opasan po zdravlje i može da dovede do razvoja leukemije i smrtnog ishoda", upozorava doktorka Sanja Mazić.